Leskovački pisci: Dragomir S. Radovanović objavio novi roman „Mreže paukova“

 radovanovic dragomir novo

ЛЕСКОВАЦ – Најплоднији лесковачки писац, члан Удружења књижевника Србије, проф. др Драгомир С. Радовановић, објавио је пре неколико дана нови роман – „Мреже паукова“, који је рецензент Мирослав Димитријевић оценио као „веома озбиљан роман“ у коме се говори о „ужасном стању у српској просвети.“

Драгомир С. Радовановић рођен је 7. априла 1948. године у Кацабаћу, општина Бојник, од оца Станоја и мајке Јованке. Основну школу завршио је у Кацабаћу и Косанчићу, а средњу у Лесковцу и ФОН у Београду. Магистрирао је на Економском факултету у Нишу, а докторирао на Економском факултету у Скопљу. Радио је у привреди 20 година, и то у комбинату „Тетекс“ у Тетову, „Вучјанки“ у Вучју и „Србијанки“ у Лесковцу. Затим је радио у просвети и то на Вишој економској школи у Лесковцу, Економском факултета Универзитета у Приштини, па опет на Вишој економској школи у Лесковцу. Сада је у Високој пословној школи струковних студија. Био је ванредни професор на Универзитету БК и Економском факултету Универзитета у Приштини.

Активно је почео да се бави књижевним радом од 1987. године. Члан је Удружења књижевника Србије, а успешно се бави и сликарством. До сада је објавио велики број књига, из струке више од двадесет, 38 збирки афоризама, две драме, шест збирки прича, три романа и две збирке песама. Од сакупљених радова објавио је 26 збирки вицева и шала, четири са обичајима народа у јужној Србији, књигу са дечјим играма и две књиге из едиције занимљивости. Био је оснивач и одговорни уредник „Лесковачке мућкалице“, српског часописа за хумор и сатиру. Сврстан је у књигу „Ко је ко у хумору и сатири Југославије“, Лексикону писаца просветних радника СРЈ и Републике Српске, публикацији „Знаменити Пусторечани“, као и у неколико антологија афористичара Југославије. За свој рад добио је многа признања: Орден рада са златним венцем, Октобарске награда за рад у привреди, Првомајска награда Привредне коморе Србије, награде КПЗ Лесковца, награде „Велемајстор сатире“ за трајан допринос српској сатиричној књижевности, коју додељује Српска духовна академија из Параћина, као и награде „Раваничанин“ – за трајни допринос српској књижевности, духовности, култури и националној баштини – награде за животно дело Српске духовне академије из Параћина и „Велике повеље“ Књижевне заједнице Удружења књижевника Србије у Јагодини, за трајни допринос српској књижевности. Добитник је и награде „Благодарје“ Удружења књижевника Србије из Београда за целокупно књижевно дело. Драгомир С. Радовановић је академик Српске духовне академије. Живи и ради у Лесковцу.[1]

Radovanovic Dragomir Mreze paukova 2

МРЕЖЕ ПАУКОВА„Лове, а уловљени“ (стих М. Настасијевића) на најлапидарнији начин изражава суштину романа „Мреже паукова“ аутора Драгомира С. Радовановића, једног од највреднијих и најистакнутијих српских књижевника данашњице, који у свом најновијем делу на сликовит и пластичан начин приказује истинито стање на једној вишој научној установи, у којој је руководство или „мозак школе“, са својим „сателитима“, плете мреже сплеткарења, појединачке и заједничке, за невине жртве из професорског и студентског сталежа. Ови „људи-пауци“ као у научно-фантастичним хорор филмовима, исисавају новац и корист из жртава, али истовремено убијају и њену жељу и вољу да им се супротстави, уништавају најважнији осећај за опстанак човека – људску храброст. Изигравајући све просветне законе и школске прописе, ти руководећи „људи-пауци“, ловећи друге, не схватају да су истовремено и сами себе већ давно уловили, постали само своје жртве. Само је питање времена и политичке воље када ће и они бити стављени под лупу правде и правосуђа.[2]

Драгомир С. Радовановић, частан и храбар интелектуалац, врстан писац и доктор наука, написао је веома озбиљан роман о ужасном стању у српској просвети и школском систему, у којем се за новац може купити свако академско звање – али не и знање. Систему коме свака диплома има своју (у)цену, али не и стварну вредност, која подразумева стечено и научно знање током школовања. Нажалост, данас овако купљене дипломе имају своју „примену“ у друштву и доносе корист сваком имаоцу.

Познати књижевник из најужег круга српске књижевне пирамиде Драгомир С. Радовановић, истовремено и врло угледан професор, а преко свог „алтер ега“ Драгорада, јединог позитивног лика у поменутом роману, не пристаје да буде жртва „(не)људи паукова“, иначе, завидљивих, сујетних, љубоморних професора, сумњивог знања и интелектуалне ширине, и зато Драгорад, алијас професор Радовановић, постаје главна мета њихове зловоље и пакости.

Мало је оваквих писаца у савременој српској књижевности који мајсторском књижевном и психолошком вивисекцијом разоткривају унутрашње стање духа и међуљудских односа такозване универзалне етике, као што је Драгомир С. Радовановић, познати писац, сликар и интелектуалац, који сведочи болну истину из личног искуства.

Задивљује интелектуална и људска храброст књижевника и професора Драгомира С. Радовановића, илити Драгорада у роману „Мреже паукова“, који успева да се супротстави – сам против свих – и у тој неравноправној борби Давија и Голијата за право и законитост успева да годинама одолева руководству школе, односно „људима пауковима“ и њиховим замкама, а притом на сваком кораку ометан, спутан, мобингован, малтретиран, терорисан на свакојаке начине од стране управе те више академске установе.

Зато је роман „Мреже паукова“ јединствено књижевно сведочанство о данашњем срозавању, боље рећи уништавању просвете и науке у Србији и постаће парадигма интелектуалне и књижевне храбрости, јер др Радовановић зна да су интелектуалци пре свих дужни да говоре истину свом народу, ма каква она била и ма колико се не допадала носиоцима власти на свим нивоима, јер то је истовремено и посебан задатак књижевника и уметника, као најпробуђенијег дела нације и културе.

Роман „Мреже паукова“ Драгомира С. Радовановића има мало другачији стваралачки поступак у односу на његове претходне романе. Овога пута фабула се остварује преко портретисања главног носиоца радње, па се по њима зову и поглавља романа: Жилијен, Ивичњак, Мирјам, Драгорад, али и понајважнијим догађајима: Писмо, Тужба, Пауци, Напад, Одузимање часова…

Врстан књижевник, али одличан сликар реалиста и симболиста, аутор Драгомир С. Радовановић врло вешто портретише главне „јунаке“ свога романа и то кроз њихове поступке и (не)чињење и тако их препушта да сами себе компромитују, стално доказујући своју наопаку ћуд, похлепост, неморалност… Незаконитим, често и криминалним радњама и нехуманим поступцима и потезима управо они постају и остају највећи кривци за катастрофално стање на тој вишој научно-образовној установи, али су они истовремено и део целокупног оболелог, канцерогеног ткива српске просвете и науке, која разара и угрожава интелектуалну будућност ове земље и народа, а предводи је „професорска елита“, која је трговином дипломама и другим изнудама довела просвету и образовни систем у Србији до бесмисла.

Роман „Мреже паукова“ нема класичан заплет, већ читав низ заплета сваке личности коју Радовановић описује као једног од носиоца радње романа, тако да овим поступком Радовановић дочарава двоструки „ефекат паукове мреже“: први – у мрежу се заплићу постављачи мреже и њихове жртве и други ефекат – где се и сам читалац радознало „заплиће“ из поглавља у поглавље, упадајући у приповедачеву мрежу, иначе врло лепог, јасног и занимљивог причања. На овај начин читалац још боље разуме муке Драгорада, алијас Драгомира Радовановића, над којим управо школа спроводи својеврсну тортуру и малтретирање.

Драгомир Радовановић је мајстор дијалога. То је доказао у свом целокупном књижевном опусу, али пре свега у драмама, причама и романима. Ту му заиста нема премца. И у овом роману Радовановић показује свој свеукупни раскошни књижевни таленат, где су дијалози примерени интелектуалној елити, како и доликује професору универзитета.

Народна изрека вели: „Да није ветра, пауци би небо премрежили“. Нажалост, код нас је обрнут случај. Дувају разни природни и политички ветрови, смењују се „руже ветрова“, а са њима и „политичке цвећке“, али су „људи паукови“, ипак, својим мрежама већ одавно премрежили Србију, уплели је, заплели је, поробили… Чини се као да јој нема спаса, јер нема храбрих и одважних, нема законске оштрице која ће да санкционише мито и корупцију, криминал и незаконитост, нема младих људи и интелектуалаца који ће да донесу истинске промене, зато што су отишли из Србије, побегли од „људи паукова“. И као што рече афористичар „Србија се коначно дозвала памети: памет је одлазак у Европу, Америку, Енглеску…“ Нажалост, стање је алармантно, црнохуморно и да није жалосно, било би смешно о томе и говорити. Последњи је час да се нешто делотворно предузме. То би била, у коначној исходичној тачки највиша порука романа „Мреже паукова“ Драгомира С. Радовановића, који је први у текућој српској књижевности отворио заиста озбиљан проблем стања науке и просвете. Проблем који се „гура под тепих“ или се само „шминка“ у зависности од дневно-политичкихи предизборних потреба и обећања.

Међутим, људи паукови „мреже не растурају, оне су ту, исплетене и чекају нове жртве. Докле?“ – пита се аутор Драгомир С. Радовановић у епилогу свог романа. И народ се пита.

[1] Драгомир С. Радовановић, „Мреже паукова“, Књижевна заједница Удружења књижевника Србије за Поморавски округ . Јагодина, Београд 2016. године.

[2] Мирослав Димитријевић, Роман о „људима-пауцима“, рецензија, Драгомир Радовановић „Мреже паукова“, Књижевна заједница Удружења књижевника Србије за Поморавски округ –Јагодина – Београд 2016, стр. 62 – 65. Напомена: Пренсимо комплетну рецензију овога романа који има 66 страна

Advertisements

Leskovački pisci: Caka Đokić, članica Književnog kluba „Glubočica“

djokic caka aktuelno mala

ЛЕСКОВАЦ – Лесковачка песникиња Цака Ђокић једна је од најистакнутијих чланица Књижевног клуба „Глубочица“. До сада је објавила две збирке песама и учесник је бројних манифестација.

Представљена је у збирци „Лесковачки песници – трагови и трагања“, Лесковац 2015. године, коју је приредио лесковачки новинар и писац Данило Коцић.

Цака Ђокић чланица је Књижевног клуба „Глубочица“ у Лесковцу. Објавила је две збирке песама. Добитница је многих награда и признања. Редовно учествује на свим важним манифестацијама, а песме су јој проткане и изнедрене догађајима из личног живота.

ЦАКА ЂОКИЋ: ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ

 СРЦЕ БЕЖИ

Побегло Сунце из груди моје

јурим за њиме често

као да ме ветар дува

да га ухватим

и вратим на место.

 

Не да се срце ухватити лако

пусти ме, пусти,

ја волим јако,

не враћај ме у груди твоје

убићеш онда срце своје.

Стани не трчи

не јури више,

волим искрено,

чисто и верно.

А друо срце да ли воли,

осећам да воли неизмерно.

Воли ме заувек…

 ЛЕГЕНДА ЖИВИ

У Лесковцу граду, на Хисару брду,

где је сада вртић, била је кафана.
Пре много година, где се чује песма,
грациозним ходом улази Силвана.

Чује се музика…
Силвана тихо пева, у препуној кафани тишина.
За столом седи момак
који је стигао са села.

У паузи прилази Силвани,
тихим гласом пита:
„Молим Вас, да отпевам једну песму,
да чујете да ли Вам се свиђа.“

Звао се Тома.
Уз дозволу Силване, латио се микрофона.
Силвана, помно, с’ неверицом слуша,
устаде са стола, пољуби Тому
„Ти си неоткривени таленат. Моја душа“

Оде Тома до Београда.
Сваки почетак је тежак…
Тома емотивно пева,
њему ни један слушалац не одолева.

Свака песма постаде хит…
о мајци, оцу, Данка, Марија, Бранка…
Писао је Тома никад није стао,
ал’ болест га сустигла, живот издао.

У нашем граду, Лесковцу,
његова биста у парку блиста.
Многи се крај ње сликају…
У срцима нашим легенда о Томи
и даље живи иста!

СЕЋАШ ЛИ СЕ МИЛИ

 Сећаш ли се излета првог сусрета
песма нас је спојила,
посматрао си ме крајичком ока свог
зар није тако било?

Довољан је био тренутак,
крв је силовито јурнула артеријама.
Срца су нам набрекнула
пружили смо руке један другом, али не другарски.

Сећаш ли се мили, љубав се родила
први пољубац, зар није тако мили
наша срца су се палила,
хтели смо да разгрнемо свилене нити у њима.

Ти си додирнуо мој живот
унео у њега реч љубав.
Дотакао моје мисли увео реч чежња,
пробудио моје заспале снове, зар није тако мили?

Затим си трчао смејао се мили
сунце је пржило, људи су сплеткарили
заљубљени се волели
ти си се загледао у моје лице.

Ослушнуо си глас ноћи
ухватио ме за руку и повео,
љубио си моје усне, док су жубориле воде,
док су шуштале траве, ти си ноћас био само мој.

У једном трену сруши се све,
са лица паде маска нестаде!
Ухватио си облаке кише,
свом снагом бацио у моје лице.

Страшан бол, горчина у души
срце плаче, мрак пред очима,
одлазим не знам где, ти посматраш ме.
Зар није тако мили???

Моја љубав мој мили је на пијадесталу.
Зашто, зашто питам се то нисам заслужила!
Ти мили преиспитај себе,
зар ти није жао што си ме повредио?

А сада када те више нема
облаци туге односе твој лик,
ветрови бола односе твој глас,
уплакано небо ми показује твоје очи.

Плакаћеш ти у самоћи дозиваћеш мене,
твој глас ће нестати у облацима магле.
Бол ће тињати твојим грудима,
хранити се сузама твојих очију.

Е мој мили??? Исплакаћу нашу љубав
све своје сузе као бисере чисте послаћу теби,
нека ти сунце постане ледени камен,
љубав нека ти буде бол која тражи, а не добија…

 НЕ БРИШИ СУЗЕ ВИШЕ

Скакала је кроз обруч који гори,
Тако је осећало срце које воли.
Стајала на врели камен иако табани боле,
Имала сјај у очима ,које искрено воле.

Везана у чвор који се не да дирати
Мислећи да је нашла праву љубав
Замишљала да је ланац на његовом врату
Ланац са врата пада, руши се љубав и нада……

Желела је љубав без лажи да буде чиста,
Љубав као месечина сјаји, блиста
Љубав када душа не боли да је бајна
Да се обострано воли буде сјајна.

Њене очи више плакати неће
У тој љубави нема више среће,
Не прилази ни корак ближе
Охладио се камен, табани не боле,
Не брише сузе, само отписује
Оне који лажно ВОЛЕ……

Кажи ми шта је љубав права
Да ли љубав може да боли,
Јер ако љубав боли,
Онда се стварно воли…….

ШАНСА

Ако преживим ових дана

Када љубав умире опет сам сама
Тежак је бол у срцу мом,
Шта ли се догађа у срцу твом.

У мом срцу хладно
Празнина влада,
Плакале су очи зелене
Схвативши да их остављам ја.

За наш раскид крив си ти
Не могу више праштати,
Никад веран ниси био
Љубав си неверством уништио.

Имао си задњу шансу
Плес љубави ту је био,
Ниси смео да ме бираш
Зато си ме изгубио.

ЖЕНА

Предуго сама једна жена
жена која сваког разуме,
жена која волети уме,
жена која уме да говори,слуша,
жена у којој је огромна душа.

Жена која децу много воли,
велика мајка је та жена,
можда и њу често душа боли,
жена која зна волети, праштати,
ах та жена она је жена
жена за сва времена.

СРЦЕ БЕЖИ

Побегло Сунце из груди моје

јурим за њиме често

као да ме ветар дува

да га ухватим

и вратим на место.

 

Не да се срце ухватити лако

пусти ме, пусти,

ја волим јако,

не враћај ме у груди твоје

убићеш онда срце своје.

 

Стани не трчи

не јури више,

волим искрено,

чисто и верно.

А друо срце да ли воли,

осећам да воли неизмерно.

Воли ме заувек…

 

 

Leskovac: 44 radnika ostaju bez posla u Gradskoj upravi i javnim preduzećima

Gradska skupstina osmospratnica, mala

LESKOVAC- Nakon što Skupština grada usvoji Odluku o maksimalnom broju zaposlenih na nedoređeno vreme u sistemu lokalne samouprave grada Leskovca za 2015. godinu, u roku od 60 dana broj zaposlenih u gradskoj upravi i javnim preduzećima moraće da bude sveden na 2.234, što znači da će bez posla ostati 44 radnika.
Na 99. sednici Gradskog veća, sazvanoj po hitnom pustupku, usvojen je predlog odluke o maksimalnom broju zaposlenih na neodređeno vreme u sistemu lokalne samouprave grada Leskovca za 2015. godinu.
Kulturni centar Leskovac (foto Cvetana Radivojevic)

Na prošloj sednici Gradskog veća obrazovano je radno telo za pripremu zbirnog predloga odluke o maksimalnom broju zaposlenih, kao operativni tim koji će u kontaktu sa svim organizacionim oblicima u sistemu grada da prikupi potrebne podatke i predloži maksimalan broj zapolsenih za 2015, koji, po odluci Republike Srbije, ne može da bude veći od 2.246.
-U celom sistemu lokalne samouprave na koju se odnosi racionalizacija imali smo zatečen veći broj zaposlenih za 32, odnosno ukupno 2.278 zaposlenih. Počeli smo od strateških i krajnih ciljeva racionalizacije, rekao je gradonačelnik Leskovca Goran Cvetanović, i nabrojao koji su to ciljevi.
Vodovod 1 Leskovac nova

-Da iz javnih sredstava budžeta i prihoda javnog sektora mogu da se finansiraju zarade samo za zaposlene koji obavljaju realne i potrebne poslove, sa optimalnom upoljenošću. Da više ne možemo da trošimo materalnu supstancu javnog sektora na isplatu nepotrebnih zarada na uštrb investicija, unapređenja javnih poslova i funkcija u interesu građana, jer je budžet zajednička kasa svih građana. Zaštitom materijalne supstance javnog sektora putem smanjenja zaposlenih za čijim angažovanjem ne postoji potreba u perspektivi će se stvoriti mogućnost da se uposle kadrovi koji nedostaju javnom sektoru, zbog prisutnog apsurda da je veći broj zaposlenih od potrebnog, ali da se već sada oseća nedostatak kadrova, naročito u lokalnoj upravi. Javna preduzeća koja obavljaju komunalnu delatnost i druge javne poslove moraju da se ponašaju kao privredna društva na tržištu, sa takvom organizacijom kojom su potebna aktivna i isplativa radna mesta, a ne parazitska zarađena nepotizmom i stranačkom pripadnošću. Pozitivan bilans u poslovanju i finansijska dobit biće imperativ, jer nema više finansiranja zarada za gubitaše. U racionalizaciji nema povlašćenih gradskih uprava, javnih preduzeća ili drugih organizacionih oblika obuhvaćenih procesom. Dug je to put, ali moramo da napravimo prvi korak. Ne pravimo kompromise prostim krojenjem brojeva, kako bi se uklopili u zadati broj zaposljenih od 2.246 za 2015, već proces postavljamo imajući u vidu njegovu suštinu, i naš početni broj je 2.234, odnosno 12 manje od projektovanog broja. Od donošenja odluke Skupštine imamo 60 dana da trenutni broj zaposlenih svedemo na taj broj.
SO Leskovac, 1, jesen, zima

Oliver Antanasijević, predsednik radnog tela za pripremu prdloga akta o maksimalnom broju zaposlenih, rekao je da se radno telo rukovodilo kriterijumima koji su zacrtani, tako da je na samom početku svog rada svim načelnicim i direktorima dalo smernice kako da utvrde potrebe i odluče koji je neophodan broj zaposlenih koji bi mogao da se planira za 2015. godinu.
-Svi rukovodioci su dostavili predloge, gde su obrazložili poslove koji su im neophodni, kao i broj upošljenika koji je neophodan da zadrže, sa predlogom koji je to maksimalni broj upošljenika u 2015. godini. Zadatak radnog tela bio je da sve te predloge proceni, proveri i utvrdi koliki je to zbirni broj. Taj broj je za nijansu manji od onog koji nam je svojim aktom Vlada dodelima na osnovu Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja upošljenika u javnom sektoru. Dakle, ovaj broj je 2.234, tako da je radno telo zaključilo da ispunjavamo uslove koje nam je predvidela svojim aktom Vlada, rekao je Antanasijević.

Časopis „Naše stvaranje“ za 2014. i 2015. godinu promovisan u LKC

Nase stvaranje promocija

Kako prenosi JUGpress, već na prvo prelistavanje nameću se teme kao što su „Progon Radoja Domanovića u južnoj Srbiji“ Ivana Ivanovića, pa „Izgon Ivana Ivanovića“ Dragoljuba Todorovića. Biljana Mičić je u „Lepotama kratke priče“ približila književni Konkurs za kratku priču „Vukašin Conić“, a objaveljene su i tri prvonagrađene priče sa ovog konkursa u 2014. i 2015. godini. Danilo Kocić se bavio „Glasovima i senkama iz „Dobre glave“ i drugih dela Svetolika Stankovića u književnoj kritici“. Doktor istorijskih nauka Ivan Becić zastupljen je tekstovima u kojima obrađuje teme kao što su „Dečji domovi leskovačkog okruga 1945-1958“ i „Školstvo u procesu modernizacije“. Književnu studiju Saše Hadži Tančića obradio je Dragan Zdravković, a Crnotravski rečnik Ana Savić Grujić. Saradnici u ovim sveskama su bili prerano otišli Dragan Tasić i Zoran Mladenović, književnici Vojislav Istatković i Miša Cvetanović…

Leskovački pisci: Milica Nikolić

nikolic Milica 12 mala 2

ЛЕСКОВАЦ- Милица Николић је млада лесковачка списатељица, која је пажњу најшире јавности пивукла романом – превенцем „Без граница“.

 

Милица Николић рођена 1994. године. Место рођења још увек непознатог младој глумици и списатељци, јер по рођењу остављена, а затим усвојена у Лесковцу где је и одрасла.  Основно и средње образовање стекла је у Лесковцу, затим уписује Филозофски факултет у Нишу, смер Србистика. Од малих ногу има склоност ка уметности, тачније писању и глуми. Како каже ова млада Лесковчанка, њену жељу није пратила ниједна подршка са стране, па је уместо на Факултету драмскх уметности у Беграду, знање стицала у Нишу на Филозофском факултету. После једне године студирања, одлучила је да одустане и преда се једној правој љубави – глуми.

Средном 2014. уписује школу глуме у класи професора Бранислава Лечића, где за кратко време успева да освоји публику на јавним часовима својим хумористичким сценама.  Млада глумица је комедијом оставила траг  ка својој будућој каријери. Члан је поетске групе „Позија 016“ у Лесковцу,  али је остварила свој циљ и почела да зарађује од прозе.

Другог јула, 2015. године, у издању Пресинга из штампе излази њено прво дело, роман са називом „Без граница“. Ова млада Лесковчанка осваја читаоце несвакидашњом причом о љубави између младе девојке и пријатеља њеног оца.

Пажњу је привукла у свом граду, а онда је роман прешао границе Србије.  Активна је по питању проналаска биолошких родитеља, те је својом исповести успела да на још један начин, на свом блогу, одржи пажњу пратоцима. Из тога ће вероватно уследети нова књига – „Ничије – Нечије дете“.

Док се бори да опстане у свету уметности, ради и послове радника како би успела да сама себи финансира часове глуме и штампу.

За 2016. Милица има три нова пројекта, али и ангажовања у позоришним комадима.

nikolic Milica roman bez granice mala

БЕЗ ГРАНИЦA – Тема романа Без граница“ је љубав девојке и пријатеља њеног оца. Ауторка романа нам поручује: ,,Једна породица, један пријатељ, једна љубав, забрањена! Можете ли читати роман без осуђивања?”[1]

Милица Николић (21) имала је пет година када су јој вршњаци из краја на окрутан начин сапштила да је усвојена. „Ти си из дома“, реченица је која је овој Лесковчанки урушила читаво детињство. Иако је годинама трагала за својим биолошким родитељима, и даље није успела да добије одговоре на сва питања – иако је у једном треутку била надомак истине.[2]

Био је то један од најболнијих тренутака у животу младе Милице. Док су се њени вршњаци безбрижно играли, она је већ са пет година водила тешку животну борбу. Сазнала је да је усвојена, и то на окрутан начин – кроз шалу другара. Међутим, већ до краја тог дана је знала да су њени прави родитељи они који су је одгојили.

Роман са драмским заплетом, који описује  љубав зрелог мушкарца и девојке одударајући од свакидашњихи и неписаних норми, привукао је бројну публику различитих старосних доби. У представљању ове турбулентне љубавне приче, младој књижевници помогле су колеге са глумачког и плесног одсека “LekArt centra” чији је освнивач познати српски глумац Бранислав Лечић. Милица каже: Кроз роман сам хтела да покажем да су и немогуће ствари могуће и да, кад је љубав у питању, границе не постоје. Роман је одлично прихватила публика.[3]

[1] У петак, 11. децембра 2015. године, у Установи културе Палилула у Београду одржана је промоција књиге Без граница младе Лесковчанке Милице Николић. Сем Миличине жеље да се упозна и дружи са својим читаоцима из престонице, главни повод за организовање ове промоције скоро шест месеци након изласка романа из штампе јесте подршка акцији ,,Срце за Милошев осмех”, у оквиру које се прикупља новац за хитну операцију тридесетогодишњег доктора биолошких наука из Лесковца, који пати од срчане инсуфицијенције. Током промоције роман се могао купити по цени од 500 динара, а део прихода уплаћен на динарски рачун младог Милоша Николића. У представљању у УК Палилула учествовале су Миличине колеге и колегинице глумачког и плесног одсека Лекарт едукативног центра чији је оснивач Бранислав Лечић.

[2] Љ. Крстић, Исповест усвојене девојке, 24 сата, 12. децембар 2015.године

[3] Напомена: У ресторану Хајат С у Лесковцу, 9. јула 2015. године организована је промоција романа „Без границе“. Ово је, иначе, први део замишљене трилогије у издању Пресинга, а основна тема је – љубав.

Nova naša reč: Stomatologija nema viška zaposlenih

Nova nasa recc decembar

LESKOVAC – Najnoviji, treći ovogodišnji broj Nove naše reči piše o radu stomatološke službe leskovačkog Doma zdravlja i prenosi izjavu nadležnih da na stomatologiji nema viška zaposlenih. Na ime zaostalih plata i otpremnina isplaćeno je 111 miliona dinara, račun Doma zdravlja u blokadi je 190 miliona, dok je za tri godine smanjen broj zaposlenih na nedoređeno vreme u ovoj ustanovi za 178. Zbog čega pacijetni i dalje zube moraju da snimaju u privatnim ordinacijama, pročitajte u Novoj Našoj reči.

Za treći ovogodišnji broj Nove naše reči govori menadžer evropskog Progresa Grem Tindal, o dosadašnjim iskustvima na programima i planovima, o projektima koji su realizovani i njihovom uticaju na poboljšanje životnog standarda, o tome šta se dešava sa „Zelenom zonom“, i da li zemljište može da se poklanja stranim investitorimam, kako to čini lokalna vlast u Leskovcu. Tindal govori i o planovima evropskog Progresa, kao i o tome kako su gradovi i opštine u Srbiji prihvatili takozvano programsko budžetiranje.

Nova naša reč donosi još jedan intervju, sa načelnicom Gradske uprave za urbanizam i stambeno-komunalne poslove Jasminkom Milenković, koja govori o primeni Zakona o ozakonjenju, o tome da je u Leskovcu rešeno 30 zahteva, odnosno legalizacija, o razlozima zbog kojih je ogroman broj predmeta iz ranijih godina  nerešen i drugim pitanjima vezanim zaprimenu ovog zakona i legalizaciju.

Nova Naša reč donosi izveštaj sa poslednje sednice Gradskog veća, na kojoj je doneta odluka o raspisivanju konkursa za projektno finansiranje u oblasti sporta i fizičke kulture, socijalne zaštite, kulture i javnog informisanja, sprovođenju racionalizacije u lokalnoj samoupravi i javnim preduzećima, pokretanju postupka likvidacije Radio
Leskovca i drugim pitanjima.

Zahvaljujući potpisivanju ugovora između grada, ALER-a i Ustanove za odrasle i starije, u narednih osam meseci devet gerontodomaćica pružaće besplatnu pomoć starijim i usamljenim osobama sa teritorije grada. Nova Naša reč piše o završetku radova na dogradnji Doma učenika i studenata, o tome koje sve pogodnosti korisnici dobijaju sa ovom investicijom, kao i o pripremama za održavanje ovogodišnje Domijade.

Leskovački nedeljnik prati kako su protekle Svetosavske svečanosti, piše o tome kako je na prigodnoj svečanosti u Narodnom muzeju grad nagradio 250 najboljih studenata i učenika, kao i o svečanoj dodeli diploma na Visokoj poslovnoj školi strukovnih studija. Čitaoci mogu pročitati i šta je rečeno u Zavodu za javno zdravlje povodom obeležavanja Evropske nedelje borbe protiv raka grlića materice, kao i aktuelnim zbivanjima u kulturi.

U okviru serijala „Leskovčani beogradske dijaspore“, prof. dr ŽarkoSpasić u ovom broju piše o doktorki medicinskih nauka Dušanki Milošević. Pored ostalih dešavanja u sportu, Nova naša reč donosi priču o dobitniku nagrade Sportskog saveza, poznatom leskovačkom rukometašu Ljubomiru Dunđeroviću.

Leskovac: Promocija časopisa „Naše stvaranje“

Nase stvaranje promocija novo
LESKOVAC – U Leskovačkom kulturnom centru danas, sa početkom u 18 časova, biće promovisano najnovije izdanje časopisa Naše stvaranje.
Glavni i odgovorni urednik je Dragan Radović, poznati leskovački pisac i književni kritičar, koji će, pored autora čiji su radovi objavljeni, predstaviti ovo glasilo.