Leskovački pisci: Dragomir S. Radovanović objavio novi roman „Mreže paukova“

јануар 31, 2016 у 7:03 am | Објављено у Uncategorized | Оставите коментар
Ознаке: , , , ,

 radovanovic dragomir novo

ЛЕСКОВАЦ – Најплоднији лесковачки писац, члан Удружења књижевника Србије, проф. др Драгомир С. Радовановић, објавио је пре неколико дана нови роман – „Мреже паукова“, који је рецензент Мирослав Димитријевић оценио као „веома озбиљан роман“ у коме се говори о „ужасном стању у српској просвети.“

Драгомир С. Радовановић рођен је 7. априла 1948. године у Кацабаћу, општина Бојник, од оца Станоја и мајке Јованке. Основну школу завршио је у Кацабаћу и Косанчићу, а средњу у Лесковцу и ФОН у Београду. Магистрирао је на Економском факултету у Нишу, а докторирао на Економском факултету у Скопљу. Радио је у привреди 20 година, и то у комбинату „Тетекс“ у Тетову, „Вучјанки“ у Вучју и „Србијанки“ у Лесковцу. Затим је радио у просвети и то на Вишој економској школи у Лесковцу, Економском факултета Универзитета у Приштини, па опет на Вишој економској школи у Лесковцу. Сада је у Високој пословној школи струковних студија. Био је ванредни професор на Универзитету БК и Економском факултету Универзитета у Приштини.

Активно је почео да се бави књижевним радом од 1987. године. Члан је Удружења књижевника Србије, а успешно се бави и сликарством. До сада је објавио велики број књига, из струке више од двадесет, 38 збирки афоризама, две драме, шест збирки прича, три романа и две збирке песама. Од сакупљених радова објавио је 26 збирки вицева и шала, четири са обичајима народа у јужној Србији, књигу са дечјим играма и две књиге из едиције занимљивости. Био је оснивач и одговорни уредник „Лесковачке мућкалице“, српског часописа за хумор и сатиру. Сврстан је у књигу „Ко је ко у хумору и сатири Југославије“, Лексикону писаца просветних радника СРЈ и Републике Српске, публикацији „Знаменити Пусторечани“, као и у неколико антологија афористичара Југославије. За свој рад добио је многа признања: Орден рада са златним венцем, Октобарске награда за рад у привреди, Првомајска награда Привредне коморе Србије, награде КПЗ Лесковца, награде „Велемајстор сатире“ за трајан допринос српској сатиричној књижевности, коју додељује Српска духовна академија из Параћина, као и награде „Раваничанин“ – за трајни допринос српској књижевности, духовности, култури и националној баштини – награде за животно дело Српске духовне академије из Параћина и „Велике повеље“ Књижевне заједнице Удружења књижевника Србије у Јагодини, за трајни допринос српској књижевности. Добитник је и награде „Благодарје“ Удружења књижевника Србије из Београда за целокупно књижевно дело. Драгомир С. Радовановић је академик Српске духовне академије. Живи и ради у Лесковцу.[1]

Radovanovic Dragomir Mreze paukova 2

МРЕЖЕ ПАУКОВА„Лове, а уловљени“ (стих М. Настасијевића) на најлапидарнији начин изражава суштину романа „Мреже паукова“ аутора Драгомира С. Радовановића, једног од највреднијих и најистакнутијих српских књижевника данашњице, који у свом најновијем делу на сликовит и пластичан начин приказује истинито стање на једној вишој научној установи, у којој је руководство или „мозак школе“, са својим „сателитима“, плете мреже сплеткарења, појединачке и заједничке, за невине жртве из професорског и студентског сталежа. Ови „људи-пауци“ као у научно-фантастичним хорор филмовима, исисавају новац и корист из жртава, али истовремено убијају и њену жељу и вољу да им се супротстави, уништавају најважнији осећај за опстанак човека – људску храброст. Изигравајући све просветне законе и школске прописе, ти руководећи „људи-пауци“, ловећи друге, не схватају да су истовремено и сами себе већ давно уловили, постали само своје жртве. Само је питање времена и политичке воље када ће и они бити стављени под лупу правде и правосуђа.[2]

Драгомир С. Радовановић, частан и храбар интелектуалац, врстан писац и доктор наука, написао је веома озбиљан роман о ужасном стању у српској просвети и школском систему, у којем се за новац може купити свако академско звање – али не и знање. Систему коме свака диплома има своју (у)цену, али не и стварну вредност, која подразумева стечено и научно знање током школовања. Нажалост, данас овако купљене дипломе имају своју „примену“ у друштву и доносе корист сваком имаоцу.

Познати књижевник из најужег круга српске књижевне пирамиде Драгомир С. Радовановић, истовремено и врло угледан професор, а преко свог „алтер ега“ Драгорада, јединог позитивног лика у поменутом роману, не пристаје да буде жртва „(не)људи паукова“, иначе, завидљивих, сујетних, љубоморних професора, сумњивог знања и интелектуалне ширине, и зато Драгорад, алијас професор Радовановић, постаје главна мета њихове зловоље и пакости.

Мало је оваквих писаца у савременој српској књижевности који мајсторском књижевном и психолошком вивисекцијом разоткривају унутрашње стање духа и међуљудских односа такозване универзалне етике, као што је Драгомир С. Радовановић, познати писац, сликар и интелектуалац, који сведочи болну истину из личног искуства.

Задивљује интелектуална и људска храброст књижевника и професора Драгомира С. Радовановића, илити Драгорада у роману „Мреже паукова“, који успева да се супротстави – сам против свих – и у тој неравноправној борби Давија и Голијата за право и законитост успева да годинама одолева руководству школе, односно „људима пауковима“ и њиховим замкама, а притом на сваком кораку ометан, спутан, мобингован, малтретиран, терорисан на свакојаке начине од стране управе те више академске установе.

Зато је роман „Мреже паукова“ јединствено књижевно сведочанство о данашњем срозавању, боље рећи уништавању просвете и науке у Србији и постаће парадигма интелектуалне и књижевне храбрости, јер др Радовановић зна да су интелектуалци пре свих дужни да говоре истину свом народу, ма каква она била и ма колико се не допадала носиоцима власти на свим нивоима, јер то је истовремено и посебан задатак књижевника и уметника, као најпробуђенијег дела нације и културе.

Роман „Мреже паукова“ Драгомира С. Радовановића има мало другачији стваралачки поступак у односу на његове претходне романе. Овога пута фабула се остварује преко портретисања главног носиоца радње, па се по њима зову и поглавља романа: Жилијен, Ивичњак, Мирјам, Драгорад, али и понајважнијим догађајима: Писмо, Тужба, Пауци, Напад, Одузимање часова…

Врстан књижевник, али одличан сликар реалиста и симболиста, аутор Драгомир С. Радовановић врло вешто портретише главне „јунаке“ свога романа и то кроз њихове поступке и (не)чињење и тако их препушта да сами себе компромитују, стално доказујући своју наопаку ћуд, похлепост, неморалност… Незаконитим, често и криминалним радњама и нехуманим поступцима и потезима управо они постају и остају највећи кривци за катастрофално стање на тој вишој научно-образовној установи, али су они истовремено и део целокупног оболелог, канцерогеног ткива српске просвете и науке, која разара и угрожава интелектуалну будућност ове земље и народа, а предводи је „професорска елита“, која је трговином дипломама и другим изнудама довела просвету и образовни систем у Србији до бесмисла.

Роман „Мреже паукова“ нема класичан заплет, већ читав низ заплета сваке личности коју Радовановић описује као једног од носиоца радње романа, тако да овим поступком Радовановић дочарава двоструки „ефекат паукове мреже“: први – у мрежу се заплићу постављачи мреже и њихове жртве и други ефекат – где се и сам читалац радознало „заплиће“ из поглавља у поглавље, упадајући у приповедачеву мрежу, иначе врло лепог, јасног и занимљивог причања. На овај начин читалац још боље разуме муке Драгорада, алијас Драгомира Радовановића, над којим управо школа спроводи својеврсну тортуру и малтретирање.

Драгомир Радовановић је мајстор дијалога. То је доказао у свом целокупном књижевном опусу, али пре свега у драмама, причама и романима. Ту му заиста нема премца. И у овом роману Радовановић показује свој свеукупни раскошни књижевни таленат, где су дијалози примерени интелектуалној елити, како и доликује професору универзитета.

Народна изрека вели: „Да није ветра, пауци би небо премрежили“. Нажалост, код нас је обрнут случај. Дувају разни природни и политички ветрови, смењују се „руже ветрова“, а са њима и „политичке цвећке“, али су „људи паукови“, ипак, својим мрежама већ одавно премрежили Србију, уплели је, заплели је, поробили… Чини се као да јој нема спаса, јер нема храбрих и одважних, нема законске оштрице која ће да санкционише мито и корупцију, криминал и незаконитост, нема младих људи и интелектуалаца који ће да донесу истинске промене, зато што су отишли из Србије, побегли од „људи паукова“. И као што рече афористичар „Србија се коначно дозвала памети: памет је одлазак у Европу, Америку, Енглеску…“ Нажалост, стање је алармантно, црнохуморно и да није жалосно, било би смешно о томе и говорити. Последњи је час да се нешто делотворно предузме. То би била, у коначној исходичној тачки највиша порука романа „Мреже паукова“ Драгомира С. Радовановића, који је први у текућој српској књижевности отворио заиста озбиљан проблем стања науке и просвете. Проблем који се „гура под тепих“ или се само „шминка“ у зависности од дневно-политичкихи предизборних потреба и обећања.

Међутим, људи паукови „мреже не растурају, оне су ту, исплетене и чекају нове жртве. Докле?“ – пита се аутор Драгомир С. Радовановић у епилогу свог романа. И народ се пита.

[1] Драгомир С. Радовановић, „Мреже паукова“, Књижевна заједница Удружења књижевника Србије за Поморавски округ . Јагодина, Београд 2016. године.

[2] Мирослав Димитријевић, Роман о „људима-пауцима“, рецензија, Драгомир Радовановић „Мреже паукова“, Књижевна заједница Удружења књижевника Србије за Поморавски округ –Јагодина – Београд 2016, стр. 62 – 65. Напомена: Пренсимо комплетну рецензију овога романа који има 66 страна

Advertisements

Leskovački pisci: Caka Đokić, članica Književnog kluba „Glubočica“

јануар 31, 2016 у 6:38 am | Објављено у Uncategorized | Оставите коментар
Ознаке: , , ,

djokic caka aktuelno mala

ЛЕСКОВАЦ – Лесковачка песникиња Цака Ђокић једна је од најистакнутијих чланица Књижевног клуба „Глубочица“. До сада је објавила две збирке песама и учесник је бројних манифестација.

Представљена је у збирци „Лесковачки песници – трагови и трагања“, Лесковац 2015. године, коју је приредио лесковачки новинар и писац Данило Коцић.

Цака Ђокић чланица је Књижевног клуба „Глубочица“ у Лесковцу. Објавила је две збирке песама. Добитница је многих награда и признања. Редовно учествује на свим важним манифестацијама, а песме су јој проткане и изнедрене догађајима из личног живота.

ЦАКА ЂОКИЋ: ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ

 СРЦЕ БЕЖИ

Побегло Сунце из груди моје

јурим за њиме често

као да ме ветар дува

да га ухватим

и вратим на место.

 

Не да се срце ухватити лако

пусти ме, пусти,

ја волим јако,

не враћај ме у груди твоје

убићеш онда срце своје.

Стани не трчи

не јури више,

волим искрено,

чисто и верно.

А друо срце да ли воли,

осећам да воли неизмерно.

Воли ме заувек…

 ЛЕГЕНДА ЖИВИ

У Лесковцу граду, на Хисару брду,

где је сада вртић, била је кафана.
Пре много година, где се чује песма,
грациозним ходом улази Силвана.

Чује се музика…
Силвана тихо пева, у препуној кафани тишина.
За столом седи момак
који је стигао са села.

У паузи прилази Силвани,
тихим гласом пита:
„Молим Вас, да отпевам једну песму,
да чујете да ли Вам се свиђа.“

Звао се Тома.
Уз дозволу Силване, латио се микрофона.
Силвана, помно, с’ неверицом слуша,
устаде са стола, пољуби Тому
„Ти си неоткривени таленат. Моја душа“

Оде Тома до Београда.
Сваки почетак је тежак…
Тома емотивно пева,
њему ни један слушалац не одолева.

Свака песма постаде хит…
о мајци, оцу, Данка, Марија, Бранка…
Писао је Тома никад није стао,
ал’ болест га сустигла, живот издао.

У нашем граду, Лесковцу,
његова биста у парку блиста.
Многи се крај ње сликају…
У срцима нашим легенда о Томи
и даље живи иста!

СЕЋАШ ЛИ СЕ МИЛИ

 Сећаш ли се излета првог сусрета
песма нас је спојила,
посматрао си ме крајичком ока свог
зар није тако било?

Довољан је био тренутак,
крв је силовито јурнула артеријама.
Срца су нам набрекнула
пружили смо руке један другом, али не другарски.

Сећаш ли се мили, љубав се родила
први пољубац, зар није тако мили
наша срца су се палила,
хтели смо да разгрнемо свилене нити у њима.

Ти си додирнуо мој живот
унео у њега реч љубав.
Дотакао моје мисли увео реч чежња,
пробудио моје заспале снове, зар није тако мили?

Затим си трчао смејао се мили
сунце је пржило, људи су сплеткарили
заљубљени се волели
ти си се загледао у моје лице.

Ослушнуо си глас ноћи
ухватио ме за руку и повео,
љубио си моје усне, док су жубориле воде,
док су шуштале траве, ти си ноћас био само мој.

У једном трену сруши се све,
са лица паде маска нестаде!
Ухватио си облаке кише,
свом снагом бацио у моје лице.

Страшан бол, горчина у души
срце плаче, мрак пред очима,
одлазим не знам где, ти посматраш ме.
Зар није тако мили???

Моја љубав мој мили је на пијадесталу.
Зашто, зашто питам се то нисам заслужила!
Ти мили преиспитај себе,
зар ти није жао што си ме повредио?

А сада када те више нема
облаци туге односе твој лик,
ветрови бола односе твој глас,
уплакано небо ми показује твоје очи.

Плакаћеш ти у самоћи дозиваћеш мене,
твој глас ће нестати у облацима магле.
Бол ће тињати твојим грудима,
хранити се сузама твојих очију.

Е мој мили??? Исплакаћу нашу љубав
све своје сузе као бисере чисте послаћу теби,
нека ти сунце постане ледени камен,
љубав нека ти буде бол која тражи, а не добија…

 НЕ БРИШИ СУЗЕ ВИШЕ

Скакала је кроз обруч који гори,
Тако је осећало срце које воли.
Стајала на врели камен иако табани боле,
Имала сјај у очима ,које искрено воле.

Везана у чвор који се не да дирати
Мислећи да је нашла праву љубав
Замишљала да је ланац на његовом врату
Ланац са врата пада, руши се љубав и нада……

Желела је љубав без лажи да буде чиста,
Љубав као месечина сјаји, блиста
Љубав када душа не боли да је бајна
Да се обострано воли буде сјајна.

Њене очи више плакати неће
У тој љубави нема више среће,
Не прилази ни корак ближе
Охладио се камен, табани не боле,
Не брише сузе, само отписује
Оне који лажно ВОЛЕ……

Кажи ми шта је љубав права
Да ли љубав може да боли,
Јер ако љубав боли,
Онда се стварно воли…….

ШАНСА

Ако преживим ових дана

Када љубав умире опет сам сама
Тежак је бол у срцу мом,
Шта ли се догађа у срцу твом.

У мом срцу хладно
Празнина влада,
Плакале су очи зелене
Схвативши да их остављам ја.

За наш раскид крив си ти
Не могу више праштати,
Никад веран ниси био
Љубав си неверством уништио.

Имао си задњу шансу
Плес љубави ту је био,
Ниси смео да ме бираш
Зато си ме изгубио.

ЖЕНА

Предуго сама једна жена
жена која сваког разуме,
жена која волети уме,
жена која уме да говори,слуша,
жена у којој је огромна душа.

Жена која децу много воли,
велика мајка је та жена,
можда и њу често душа боли,
жена која зна волети, праштати,
ах та жена она је жена
жена за сва времена.

СРЦЕ БЕЖИ

Побегло Сунце из груди моје

јурим за њиме често

као да ме ветар дува

да га ухватим

и вратим на место.

 

Не да се срце ухватити лако

пусти ме, пусти,

ја волим јако,

не враћај ме у груди твоје

убићеш онда срце своје.

 

Стани не трчи

не јури више,

волим искрено,

чисто и верно.

А друо срце да ли воли,

осећам да воли неизмерно.

Воли ме заувек…

 

 

Leskovac: 44 radnika ostaju bez posla u Gradskoj upravi i javnim preduzećima

јануар 31, 2016 у 5:47 am | Објављено у Uncategorized | Оставите коментар
Ознаке: , , ,

Gradska skupstina osmospratnica, mala

LESKOVAC- Nakon što Skupština grada usvoji Odluku o maksimalnom broju zaposlenih na nedoređeno vreme u sistemu lokalne samouprave grada Leskovca za 2015. godinu, u roku od 60 dana broj zaposlenih u gradskoj upravi i javnim preduzećima moraće da bude sveden na 2.234, što znači da će bez posla ostati 44 radnika.
Na 99. sednici Gradskog veća, sazvanoj po hitnom pustupku, usvojen je predlog odluke o maksimalnom broju zaposlenih na neodređeno vreme u sistemu lokalne samouprave grada Leskovca za 2015. godinu.
Kulturni centar Leskovac (foto Cvetana Radivojevic)

Na prošloj sednici Gradskog veća obrazovano je radno telo za pripremu zbirnog predloga odluke o maksimalnom broju zaposlenih, kao operativni tim koji će u kontaktu sa svim organizacionim oblicima u sistemu grada da prikupi potrebne podatke i predloži maksimalan broj zapolsenih za 2015, koji, po odluci Republike Srbije, ne može da bude veći od 2.246.
-U celom sistemu lokalne samouprave na koju se odnosi racionalizacija imali smo zatečen veći broj zaposlenih za 32, odnosno ukupno 2.278 zaposlenih. Počeli smo od strateških i krajnih ciljeva racionalizacije, rekao je gradonačelnik Leskovca Goran Cvetanović, i nabrojao koji su to ciljevi.
Vodovod 1 Leskovac nova

-Da iz javnih sredstava budžeta i prihoda javnog sektora mogu da se finansiraju zarade samo za zaposlene koji obavljaju realne i potrebne poslove, sa optimalnom upoljenošću. Da više ne možemo da trošimo materalnu supstancu javnog sektora na isplatu nepotrebnih zarada na uštrb investicija, unapređenja javnih poslova i funkcija u interesu građana, jer je budžet zajednička kasa svih građana. Zaštitom materijalne supstance javnog sektora putem smanjenja zaposlenih za čijim angažovanjem ne postoji potreba u perspektivi će se stvoriti mogućnost da se uposle kadrovi koji nedostaju javnom sektoru, zbog prisutnog apsurda da je veći broj zaposlenih od potrebnog, ali da se već sada oseća nedostatak kadrova, naročito u lokalnoj upravi. Javna preduzeća koja obavljaju komunalnu delatnost i druge javne poslove moraju da se ponašaju kao privredna društva na tržištu, sa takvom organizacijom kojom su potebna aktivna i isplativa radna mesta, a ne parazitska zarađena nepotizmom i stranačkom pripadnošću. Pozitivan bilans u poslovanju i finansijska dobit biće imperativ, jer nema više finansiranja zarada za gubitaše. U racionalizaciji nema povlašćenih gradskih uprava, javnih preduzeća ili drugih organizacionih oblika obuhvaćenih procesom. Dug je to put, ali moramo da napravimo prvi korak. Ne pravimo kompromise prostim krojenjem brojeva, kako bi se uklopili u zadati broj zaposljenih od 2.246 za 2015, već proces postavljamo imajući u vidu njegovu suštinu, i naš početni broj je 2.234, odnosno 12 manje od projektovanog broja. Od donošenja odluke Skupštine imamo 60 dana da trenutni broj zaposlenih svedemo na taj broj.
SO Leskovac, 1, jesen, zima

Oliver Antanasijević, predsednik radnog tela za pripremu prdloga akta o maksimalnom broju zaposlenih, rekao je da se radno telo rukovodilo kriterijumima koji su zacrtani, tako da je na samom početku svog rada svim načelnicim i direktorima dalo smernice kako da utvrde potrebe i odluče koji je neophodan broj zaposlenih koji bi mogao da se planira za 2015. godinu.
-Svi rukovodioci su dostavili predloge, gde su obrazložili poslove koji su im neophodni, kao i broj upošljenika koji je neophodan da zadrže, sa predlogom koji je to maksimalni broj upošljenika u 2015. godini. Zadatak radnog tela bio je da sve te predloge proceni, proveri i utvrdi koliki je to zbirni broj. Taj broj je za nijansu manji od onog koji nam je svojim aktom Vlada dodelima na osnovu Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja upošljenika u javnom sektoru. Dakle, ovaj broj je 2.234, tako da je radno telo zaključilo da ispunjavamo uslove koje nam je predvidela svojim aktom Vlada, rekao je Antanasijević.

Časopis „Naše stvaranje“ za 2014. i 2015. godinu promovisan u LKC

јануар 29, 2016 у 5:14 pm | Објављено у Uncategorized | Оставите коментар
Ознаке: , , ,
Nase stvaranje promocija

Kako prenosi JUGpress, već na prvo prelistavanje nameću se teme kao što su „Progon Radoja Domanovića u južnoj Srbiji“ Ivana Ivanovića, pa „Izgon Ivana Ivanovića“ Dragoljuba Todorovića. Biljana Mičić je u „Lepotama kratke priče“ približila književni Konkurs za kratku priču „Vukašin Conić“, a objaveljene su i tri prvonagrađene priče sa ovog konkursa u 2014. i 2015. godini. Danilo Kocić se bavio „Glasovima i senkama iz „Dobre glave“ i drugih dela Svetolika Stankovića u književnoj kritici“. Doktor istorijskih nauka Ivan Becić zastupljen je tekstovima u kojima obrađuje teme kao što su „Dečji domovi leskovačkog okruga 1945-1958“ i „Školstvo u procesu modernizacije“. Književnu studiju Saše Hadži Tančića obradio je Dragan Zdravković, a Crnotravski rečnik Ana Savić Grujić. Saradnici u ovim sveskama su bili prerano otišli Dragan Tasić i Zoran Mladenović, književnici Vojislav Istatković i Miša Cvetanović…

Leskovački pisci: Milica Nikolić

јануар 29, 2016 у 4:13 pm | Објављено у Uncategorized | 1 коментар
Ознаке: , ,

nikolic Milica 12 mala 2

ЛЕСКОВАЦ- Милица Николић је млада лесковачка списатељица, која је пажњу најшире јавности пивукла романом – превенцем „Без граница“.

 

Милица Николић рођена 1994. године. Место рођења још увек непознатог младој глумици и списатељци, јер по рођењу остављена, а затим усвојена у Лесковцу где је и одрасла.  Основно и средње образовање стекла је у Лесковцу, затим уписује Филозофски факултет у Нишу, смер Србистика. Од малих ногу има склоност ка уметности, тачније писању и глуми. Како каже ова млада Лесковчанка, њену жељу није пратила ниједна подршка са стране, па је уместо на Факултету драмскх уметности у Беграду, знање стицала у Нишу на Филозофском факултету. После једне године студирања, одлучила је да одустане и преда се једној правој љубави – глуми.

Средном 2014. уписује школу глуме у класи професора Бранислава Лечића, где за кратко време успева да освоји публику на јавним часовима својим хумористичким сценама.  Млада глумица је комедијом оставила траг  ка својој будућој каријери. Члан је поетске групе „Позија 016“ у Лесковцу,  али је остварила свој циљ и почела да зарађује од прозе.

Другог јула, 2015. године, у издању Пресинга из штампе излази њено прво дело, роман са називом „Без граница“. Ова млада Лесковчанка осваја читаоце несвакидашњом причом о љубави између младе девојке и пријатеља њеног оца.

Пажњу је привукла у свом граду, а онда је роман прешао границе Србије.  Активна је по питању проналаска биолошких родитеља, те је својом исповести успела да на још један начин, на свом блогу, одржи пажњу пратоцима. Из тога ће вероватно уследети нова књига – „Ничије – Нечије дете“.

Док се бори да опстане у свету уметности, ради и послове радника како би успела да сама себи финансира часове глуме и штампу.

За 2016. Милица има три нова пројекта, али и ангажовања у позоришним комадима.

nikolic Milica roman bez granice mala

БЕЗ ГРАНИЦA – Тема романа Без граница“ је љубав девојке и пријатеља њеног оца. Ауторка романа нам поручује: ,,Једна породица, један пријатељ, једна љубав, забрањена! Можете ли читати роман без осуђивања?”[1]

Милица Николић (21) имала је пет година када су јој вршњаци из краја на окрутан начин сапштила да је усвојена. „Ти си из дома“, реченица је која је овој Лесковчанки урушила читаво детињство. Иако је годинама трагала за својим биолошким родитељима, и даље није успела да добије одговоре на сва питања – иако је у једном треутку била надомак истине.[2]

Био је то један од најболнијих тренутака у животу младе Милице. Док су се њени вршњаци безбрижно играли, она је већ са пет година водила тешку животну борбу. Сазнала је да је усвојена, и то на окрутан начин – кроз шалу другара. Међутим, већ до краја тог дана је знала да су њени прави родитељи они који су је одгојили.

Роман са драмским заплетом, који описује  љубав зрелог мушкарца и девојке одударајући од свакидашњихи и неписаних норми, привукао је бројну публику различитих старосних доби. У представљању ове турбулентне љубавне приче, младој књижевници помогле су колеге са глумачког и плесног одсека “LekArt centra” чији је освнивач познати српски глумац Бранислав Лечић. Милица каже: Кроз роман сам хтела да покажем да су и немогуће ствари могуће и да, кад је љубав у питању, границе не постоје. Роман је одлично прихватила публика.[3]

[1] У петак, 11. децембра 2015. године, у Установи културе Палилула у Београду одржана је промоција књиге Без граница младе Лесковчанке Милице Николић. Сем Миличине жеље да се упозна и дружи са својим читаоцима из престонице, главни повод за организовање ове промоције скоро шест месеци након изласка романа из штампе јесте подршка акцији ,,Срце за Милошев осмех”, у оквиру које се прикупља новац за хитну операцију тридесетогодишњег доктора биолошких наука из Лесковца, који пати од срчане инсуфицијенције. Током промоције роман се могао купити по цени од 500 динара, а део прихода уплаћен на динарски рачун младог Милоша Николића. У представљању у УК Палилула учествовале су Миличине колеге и колегинице глумачког и плесног одсека Лекарт едукативног центра чији је оснивач Бранислав Лечић.

[2] Љ. Крстић, Исповест усвојене девојке, 24 сата, 12. децембар 2015.године

[3] Напомена: У ресторану Хајат С у Лесковцу, 9. јула 2015. године организована је промоција романа „Без границе“. Ово је, иначе, први део замишљене трилогије у издању Пресинга, а основна тема је – љубав.

Nova naša reč: Stomatologija nema viška zaposlenih

јануар 29, 2016 у 5:14 am | Објављено у Uncategorized | Оставите коментар
Ознаке: , , ,

Nova nasa recc decembar

LESKOVAC – Najnoviji, treći ovogodišnji broj Nove naše reči piše o radu stomatološke službe leskovačkog Doma zdravlja i prenosi izjavu nadležnih da na stomatologiji nema viška zaposlenih. Na ime zaostalih plata i otpremnina isplaćeno je 111 miliona dinara, račun Doma zdravlja u blokadi je 190 miliona, dok je za tri godine smanjen broj zaposlenih na nedoređeno vreme u ovoj ustanovi za 178. Zbog čega pacijetni i dalje zube moraju da snimaju u privatnim ordinacijama, pročitajte u Novoj Našoj reči.

Za treći ovogodišnji broj Nove naše reči govori menadžer evropskog Progresa Grem Tindal, o dosadašnjim iskustvima na programima i planovima, o projektima koji su realizovani i njihovom uticaju na poboljšanje životnog standarda, o tome šta se dešava sa „Zelenom zonom“, i da li zemljište može da se poklanja stranim investitorimam, kako to čini lokalna vlast u Leskovcu. Tindal govori i o planovima evropskog Progresa, kao i o tome kako su gradovi i opštine u Srbiji prihvatili takozvano programsko budžetiranje.

Nova naša reč donosi još jedan intervju, sa načelnicom Gradske uprave za urbanizam i stambeno-komunalne poslove Jasminkom Milenković, koja govori o primeni Zakona o ozakonjenju, o tome da je u Leskovcu rešeno 30 zahteva, odnosno legalizacija, o razlozima zbog kojih je ogroman broj predmeta iz ranijih godina  nerešen i drugim pitanjima vezanim zaprimenu ovog zakona i legalizaciju.

Nova Naša reč donosi izveštaj sa poslednje sednice Gradskog veća, na kojoj je doneta odluka o raspisivanju konkursa za projektno finansiranje u oblasti sporta i fizičke kulture, socijalne zaštite, kulture i javnog informisanja, sprovođenju racionalizacije u lokalnoj samoupravi i javnim preduzećima, pokretanju postupka likvidacije Radio
Leskovca i drugim pitanjima.

Zahvaljujući potpisivanju ugovora između grada, ALER-a i Ustanove za odrasle i starije, u narednih osam meseci devet gerontodomaćica pružaće besplatnu pomoć starijim i usamljenim osobama sa teritorije grada. Nova Naša reč piše o završetku radova na dogradnji Doma učenika i studenata, o tome koje sve pogodnosti korisnici dobijaju sa ovom investicijom, kao i o pripremama za održavanje ovogodišnje Domijade.

Leskovački nedeljnik prati kako su protekle Svetosavske svečanosti, piše o tome kako je na prigodnoj svečanosti u Narodnom muzeju grad nagradio 250 najboljih studenata i učenika, kao i o svečanoj dodeli diploma na Visokoj poslovnoj školi strukovnih studija. Čitaoci mogu pročitati i šta je rečeno u Zavodu za javno zdravlje povodom obeležavanja Evropske nedelje borbe protiv raka grlića materice, kao i aktuelnim zbivanjima u kulturi.

U okviru serijala „Leskovčani beogradske dijaspore“, prof. dr ŽarkoSpasić u ovom broju piše o doktorki medicinskih nauka Dušanki Milošević. Pored ostalih dešavanja u sportu, Nova naša reč donosi priču o dobitniku nagrade Sportskog saveza, poznatom leskovačkom rukometašu Ljubomiru Dunđeroviću.

Leskovac: Promocija časopisa „Naše stvaranje“

јануар 28, 2016 у 10:46 am | Објављено у Uncategorized | Оставите коментар
Ознаке: , , ,
Nase stvaranje promocija novo
LESKOVAC – U Leskovačkom kulturnom centru danas, sa početkom u 18 časova, biće promovisano najnovije izdanje časopisa Naše stvaranje.
Glavni i odgovorni urednik je Dragan Radović, poznati leskovački pisac i književni kritičar, koji će, pored autora čiji su radovi objavljeni, predstaviti ovo glasilo.

Svetolik Stanković: „Dobar dan, Antone Pavloviču!

јануар 28, 2016 у 7:47 am | Објављено у Uncategorized | 1 коментар
Ознаке: , , ,

stankovic svetolik 100

ЛЕСКОВАЦ – Светолик Станковић, познати лесковачки писац, аутор неколико запажених песничких збирки и романа, написао је изузетно занимљиву причу. Имајте мало времена и стрпљења да је прочитате! Нећете се покајати.

Светолик СТАНКОВИЋ: Добар дан, Антоне Павловичу  

Већ  неколико  месеци  уназад    догађа  се  нешто  чудно  у  мојој  радној  соби. Чим  седнем  за  сто, у  намери  да  нешто  пишем, преда  мном  се  појави  лик  непознатог  човека. Могло  би  му  бити  око  шездесет  година. Можда  је  имао  неку  годину  више, можда  неку  мање. Признајем,  никада  се  нисам  најбоље  сналазио  у  одређивању  година  људима. Велике  главе  са  црном  чупавом  косом  која  није  скоро  видела  чешаљ, округлог  лица  покривеног  брадом  прогрушаном  сединама, и  меснатим  носом  из  којег  вире  длаке,  а  повремено  се  чује  бучно  шиштање. Средњег  је  раста, снажних  руку  и  кратких  снажних  ногу, делује  здепасто  и  чврсто  попут  великог  храстовог  пања  коме  време  још  није  наудило. Очи црне  као  антарцит,  са  местимично  црвеним  беоњачама, гледају слободно  и  дрско. Тек  пажљивом  и  упорном  посматрачу  показало  би  се  да  су  те  очи  заправо  поприлично  уморне. Одевен  је  увек  исто. Похабан  зимски  капут, испод  њега  стари  џемпер  избледео  до  те  мере  да  му  је  тешко  одредити  првобитну  боју. Прљава  пртена  кошуља  са  ‘’огрљаком’’  уместо  крагне, некада  је  изгледа  била  бела.  Није  скоро  видела  воду, сем  кише,  кад  се  њен  власник  затекне  на  путу, а  ухвати  га  невереме. Из  њега  избија  непријатан  воњ, да  извини  читалац, рекао  бих  смрад. Онај  смрад  здравих  и  јаких  људи, који  се  често  зноје, а  ретко  купају.

Уз  благи  извињавајући  осмех  поставља  ми  увек  иста  питања:

-Да  ли  си  написао  причу  о  мени, ако  ниси  кад  ћеш  је  написати? Сети  се, одавно  си  ми  обећао  да  ћеш  је  написати.

На  мој  одречан  одговор, нагло  би  се  губио  из  собе, добацујући  ми:

-Навратићу  опет  ових  дана.

Остајао  сам  у  великој  неверици  и  недоумици. Ко  је  овај  човек? Какву  то  причу  треба  да  напишем?

Као  гимназијски  професор  филозофије,  у  провинцији, извео  сам  већ  петнаест  генерација  ђака, упознао  многе  људе, махом  родитеље  мојих  ђака, и  то  оних  који  нису  волели  да  уче  филозофију. Обично  су  пред  крај  школске  године, очеви  и  мајке  долазили  у  школу, углавном  код  директора, е  да  би  он  утицао   да  поправим  слабе  оцене  њиховим  ленчугама. Догађало  се  да  ме  заустављају  на  улици, чак  и  да  долазе  у  мој  стан, излажући  ме  непријатности  да  их  примам  у  мој  једнособни  стан  у  којем  се  сав  намештај  састојао  од  једног  стола  и  једне  столице, а  књиге  су  биле  разбацане  на  све  стране, чак  и  на  фрижидер. Живео  сам, наиме, сам, јер  ме  је  жена  напуштила  пре  три  године и  отишла  са  млађим  колегом, фискултурником  из  наше  гимназије. Деце  нисмо  имали, па  је  наводно  то  био  разлог  њеног  одласка  од  мене. Она  је  закључила, без  валидног  медицинског  налаза, да  сам  ја  крив  због  тога. Прави  разлог  био  је,  заиста  згодан  и  много  млађи  од  мене,  колега  фискултурник. Срећно  им  било. Видевши  моју  сиротињу, почели  су  врли  грађани  мале  вароши  да  шире  о  мени  и  мојој  беди  најфантастичније  приче. Угледни  и  добростојећи  домаћини  били  су  бесни  на  блентавог  и  бандоглавог  професора  филозофије  који  малтретира  њихову  дечицу, златну  дечицу, ‘’са  некакве  филозофије,Сократа, лудога Диогена  који  је  живео  у  буре, и  сличне  будалаштине. Шта  ће  све  то  деци  која  ће  учив  за  доктури, ижињери, марвени  доктури  и  агрономи. Малтретира  ђаке  већ  годинама  и  никој  да  му  ‘’стане  на пут’’. ‘’Не  види  несрећник  да  је  пропаја  к’о  муда  кроз  цепене  гаће. Нема  за  које  куче  да  га  уапе. Да  се  ја  нешто  питујем, укинуја  би  туј  филозифију’’, коментарисао  је  бесно  власник  неколико  циглана  у  Војводини, и  најбогатији  човек  наше  варошице. ‘’Ма  ћу  га  купим  за  трице, мајке  му  га  гологузанске, које  се  туј  курчи. Он  не  знаје  да  могу  да  га  најурим  из  нашу  гимназију  кад  ‘оћу. Имам  везу  у  Београд  у  министарство. Ће  му  литнев  краци, ако  се  не  опамети’’, додавао  је  власник  пекаре, кланице  и  фарме  бикова, одборник  у  скупштини  општине  и  кандидат  за  народног  посланика.  Но, ја  се  мало  удаљих  од  приче. Хтео  сам  да  кажем, да  у  тајанственом  посетиоцу  нисам  могао  да  препознам  ниједног  од  оних  који  су  продефиловали  кроз  мој  живот, још  мања  је  могућност  да  је  то  неко  од  мојих  бивших  ђака. Овај  је  човек  много  старији  и  од  ђака  из  прве  генерације  којој  сам  предавао. Данима  бих  лупао  главу,  о  мојем  досадном  и  загонетном  посетиоцу,  али  слаба  фајда. Не  иде. Тешка  стора  прекрива  лик  који  ми  се  стално  намеће  истим  питањем, а  ја  му  дајем  увек  исти  одговор.

Трајало  је  то  све  до  јуче. А  онда, нагло, као  блесак  муње  у  летњој  ноћи, упалила  се  јасна  и  блештава  светлост, поставивши  испред  мене  као  на  плочи  стола, далеке  лавиринте  година  и  сећања. Како  сам  могао  да  се  не  сетим  одмах  Милета  Сувопољанског? Тог  безазленог  чудака, вечитог  ходача  по  селима  на  обронцима  Бабичке  горе,Заплања и Мораве. Међу  фасциклама  по  којима  је већ  добрано  попала  она  ситна  прашина  заборавка, сигурни  скривач  сећања, нађох  једну  на  којој  је  хемијском  оловком, крупним  штампаним  словима  писало, МИЛЕТОВА  ПРИЧА.

 

***

 

По  жељи  родитеља  полагао  сам  пријемни  испит  на  Медицинском  факултету  у  Нишу, мада  према  медицини, и  свему  што  је  у  вези  са  њом, гајим  велику  одвратност  помешану  са  гађењем. Поред  болница, домова  здравља, амбуланти  и  сличних  објеката  пролазим  са  узбуђеношћу  и  страхом  које  је  тешко  објаснити. На  моју  срећу, нисам  успео  да  положим  пријемни  испит  и  упишем  факултет  који  би  ми  омогућио  да  испред  имена  ставим  оно  магично  ‘’др’’, што  је  био  врхунски  сан  мојих  родитеља. Грдно  сам  их  разочарао, јер  они  су  већ  били  разгласили  по  селу: ‘’ наш  син  Љубисав  ће  изучи  за  доктура’’.

Одлучио  сам  да  у  септембру  упишем  филозофију  на  Филозофском  факултету  у  Београду. Отац  и  мајка  се  прекрстише  и  левом  и  десном  руком, гледајући  ме  као  сумасишавшег, али  се  не  супротставише  мојој  одлуци. Кад  сам  им  објаснио  да  ћу  по  свршетку  тог  факултета  бити  професор, мало  одахнуше, али  не  могаху  да  избегну  коментар: ‘’Их, профисор, танка  је  тој  свирка  синко. Да  си  бија  паметан  да  изучиш  за  доктура, па   да  бираш  работу, и  сви  да  ти  се  преклањав; а  ти  оћеш  да  будеш  профисор  у   неку  школу, да  те  зајебавају  деца, да  радиш  за  малечку  плату,  стан  неће  добијеш  никад. Једино  што  ће  имаш  три  месеца  одмор  преко  лето. Работи  како  оћеш, ал’  ће  се  сетиш  некипут, које  су  ти  татко  и  мајка  зборили, а  ти  ги  не  послуша’’.

Сазнао  сам  да  мој  две  године  старији  школски  друг  из  Грбавча, села  удаљеног  неколико  километара  од  мог  Брда, студира  управо  на  филозофском  факултету, на  одсеку  социологије. Како  у  то  време  нисмо   имали  персоналне  рачунаре  и  интернет, да  бисмо  се  обавестили  о  условима  уписа  на  факултете  и  више  школе, одлучих  да  одем  до  другара  и  информишем  се  из  прве  руке. Таман  ћу  направити  једну  лепу  шетњу, јер  ми  пешачење  није  било  само  хоби, све  више  је  прерастало  у  страст.  За   дестинације  којима  бих  се  упутио, на  удаљености  до  петнаестак  километара,  нисам  пристајао  на  вожњу, ни  под  којим  условима.

Благоја, тако се  звао  мој  другар, затекао  сам  у  дворишту, поправљао  је  ограду  према  комшијском  дворишту. Обрадовао  ми  се  бог  зна  колико  и  прекинуо  рад  на  огради, скувао  кафу  и  насуо  по  чашицу  добре  дуњоваче, ракије  која  лечи  душу  и  развезује  језик. Сазнао  сам  да  је  у  јунском  року  положио  све  испите  из  друге  године  и  у  јесен  уписује  трећу. Исто  је  било  и  са  првом  годином. Све  испите, и  прошле  и  ове  године, положио  је  у  јунском  року, да  би  имао  слободно  лето  за  купање  у  Морави  и  сунчање  на  њеном  врелом  песку. Повремено  би  одлазио  бициклом  у  Лесковац  да  гледа  добре  каубојске  филмове. О  Гарију  Куперу, Џону  Вејну, Кирку  Дагласу, Клерку  Геблу, јунаку  филма  ‘’Прохујало  са  вихором’’, знао    је  много  више  него  о  својим  прецима. Као  сваки  Јужносрбијанац. Даље  од  прадеде, мрак.

Нимало  се  нисам  изненадио  његовом  успеху, јер  је  у  осмогодишњој  школи, потом  и  у  гимназији  био  увек  најбољи  ђак. Већ  је  говорио  француски  и  немачки  језик, сада  је  упорно  учио  руски, због  Пушкиновог  Евгенија  Оњегина. Како  је  Фауста  читао  у  оригиналу, хтео  је  и  Оњегина  да  чита  на  руском. Због  Бајрона  и  Јејтса, спремао  се  да  научи  и  енглески  језик. Тврдио  је  да  нема  тог  превода  који  ће  до  краја  уверљиво  пренети  мисао  и  идеју  писца  чије  је  дело  преведено.

Веома  се  обрадовао  разлогу  моје  посете, јер  из  нашег  краја  људи  се  углавном  одлучују  за  студије  медицине, технике, агрономије  и  ветерине, мањи  број  њих  одлази  на  технологију  и  стоматологију. Филозофски  факултет  заобилазе  у  широком  луку, сматрајући  га  бесперспективним  за  практични  живот, јер  кога  још  занима  да  ли  је  нека  Ксантипа  поливала  Сократа  прљавом  водом, а  он  се  правио  блесав  и  говорио, ‘’не  рекох  ли  ја, грми  Ксантипа  биће  кише’’. Ако  би  неко  у  друштву  почео  да  говорим  о  ‘’Општим  својствима  бивствујућег  и  постављању  начела  негације’’, или  о  ‘’Геометрији  четвородимензионалног  и  ен-димензионалног  простора’’, из  НАЧЕЛА  МЕТАФИЗИКЕ,  Бране  Петронијевића, свакако  би  позвали  кола  хитне  помоћи  и  стрпали  га  на  неуропсијијатрији, на  неодређено  време. Наш  свет  још  увек  сматра  да  је  сваки  вид  филозофије, чисто  дангубљење, па  му   је  најчешћа  узречица, ‘’ма  немој  ти  да  ми  филозофираш’’. Но, ако  си одлучио  да  ипак  студираш  филозофију, мада  и  ја  са  мојом  социологијом  не  знам  шта  ћу  кад  будем  дипломирао, срећно  ти  било.

Благоје  је  био  веома  практичан  дух,  па  ми  је  у  том  смислу  дао  важна  и  корисна  упутства  како   да  се  понашам  кад  дођем  у  Београд, како  да  се  најлакше  угурам  у  студентски  дом  и  добијем  кредит, јер  кад  се  нађеш  у  великом  граду, без  пара  у   џепу, ствар  је  доста  јебена. Можеш  да  умреш  гладан  насред  улице, сви   ће  пролазити  поред  тебе  као  поред  баченог  корнета  непоједеног  сладоледа. Нико  се  неће  ни  окренути.

Сваким  даном  Београд  све  више  постаје  велеград  са  највишим  културним  и  научним  институцијама, у  којима  је  све  већа   концентрација  памети  и  духа, али  истовремено, све  је  више  полусвета, бараба, сецикеса  и  лопова. Од  железничке  и  аутобуске  станице, преко  Зелене  пијаце  на  Обилићевом  венцу  и  Теразија, до  Вуковог  споменика. Много  шљама  и  пропалитета  се  довукло  у  Београд  и  све  би  то  хлеба  без  мотике. Преваре,  најразличитијих  врста  и  начина, крађе  и  џепарења, свакодневна  су  слика  Беогрда. Још  нешто, ни  за  живу  главу  не  петљај  се  са  типовима  који  ће  ти  понудити  да  лако  зарадиш  велике  паре. То  је   најгори  и  најопакији  олош, то  је  мафија. Углавном  су  Црногорци, синови  полицијских  и  војних  високих  официра  и  генерала. Иди  својим  путем  и  не  наседај  на  штосеве, ма  од  кога  долазили. Имаш  позоришта, биоскопе, фудбалске  стадионе, сасвим  довољно  за  разоноду. Да  не  заборавим, одмах  се  учлани  у  Универзитетску  библиотеку, и  пожури  ујутру  да  заузмеш  место  у  њој. За  сада, толико. Остало  ћеш  сазнати   сам, кад  му  дође  време, заврши  Благоје  кратку  едукацију  још  једног  сељачета, провинцијалца,  који  се  спрема  да  ‘’освоји’’  Београд.

Захваливши  Благоју  на  времену  и  саветима, кренуо  сам  назад  у  моје  Брдо. Седећи  у  хладовини  огромног  ораха  у  Благојевом  дворишту, тек  кад  изиђох  на  пут, схватих  какав  је  ужарени  кијамет  притиснуо  наш  крај.

***

Врело, рано  августовско  поподне. Све  што  дише  потражило  хладовину  и  дахће  од  несносне  жеге. Лишће  кукуруза, дрвећа, трава, цвеће, све  повенуло  на  немилосрдном  сунцу, и  чини  ти  се  да  чујеш  и  видиш  како  вапије  за  капљом  кише.  А  ње  ниоткуда, већ  месецима. Заинатила  се  па  никако  да  кане, као  да  се  небо    затворило, или  пресушило. Као  да  је  неко  запечатио  све  небеске  изворе  непробојном  твари, какву  човек  још  не  познаје.

Прашњавим, од  пролећног  поводња  излоканим  путем, од  Грбавча  ка  Равништу, тромо  и  помало  гегуцаво, креће  се  чудна  сподоба. Средњега  раста, широких  леђа  и  снажних  прса, главе  налик  ђачком  глобусу, покривене  чудном  капом  без   облика  и  неодређене  боје, утонуо  у  зимски  капут  који  је  можда  био  црне  боје, али  су  му  кише, ветар, сунце  и  снег  све  више  првобитну  боју  претварали  у  прљаво  сиву  превлаку  на  напуштеном  виру  устајале  воде. На  ногама,  које  невољно  и  са  чудном  равнодушношћу  подиже, тешке  кондуре  од  камионске  гуме, које  бабичанци  зову  црковничке, а  црковничани, бабичке  попке, покривене  дебелим  слојем  прашине. И  уопште  сав  је  био  покривен  прашином  од  глежњева  до  длакавих  ушију  и  густе  црне  браде. Позамашан  штап, дреновак,  знојавим  рукама  и  временом,  изглачан  до  сјаја, често  је  премештао  из  једне  у  другу  руку. Много  више  личио  је  на  плашило  у  бостану  него   на  божју  душу  која  се  пашти  у  овом  врелом  августовском  казану, као  да  се  спрема  за  онај  казан  у  паклу  којим  нас  почињу  да  плаше  чим  се  осовимо  на  ноге.

Сустигавши  га  назвах  му  ‘’добар  дан’’. Припадам  генерацији  која  је  васпитана  да   је  непристојно,  код  сусрета  или  проласка  поред  човека, иако  га  и  не  познајемо, да  му  се  уљудно  не  јавимо. На  моје  ‘’добар   дан’’, одговорио  је  чврстим  мало  прозуклим  гласом, ‘’добар  ти  дан  млади  човече, која  тебе  невоља  натера  да  по  овом  пакленом  дану  набијаш  прашњаве   друмове’’?

Тек  кад  сам  га  добро  осмотрио  изблиза, схватио  са  да  је  ова  чудна  ‘’сподоба’’, заправо, свима  познати  у  овом  крају, Миле  Сувопољански.

-Ех, Миле, свако  мучи  своју  муку,па  и  ја. Био  сам  код  школског  друга  у  Грбавчу  неким  послом, па  ево  кренух  ка  Брду, ја  сам  из  тог  села.

-Баш  добро, и  ја  идем  у  Брдо. Надам се  да  немаш  ништа  против  ако  ти  успут  будем  правио  друштво.

-Не, никако  ми  нећете  сметати, напротив. Кад  човек  путује  сам  теже  подноси  пут  него  кад  има  друштво. Од  ћутања  могу  да  му  се  осуше  уста, а  и  свакојаке  мисли  падају  на  памет.

Ето, ненадано  добих  друштво, којем  сам  се  најмање  надао.

Миле  Сувопољански  био  је, као  што  рекох, познат  готово  сваком  човеку  и  детету, са  ове  моравске  и  оне  заплањске  стране  Бабичке  горе. Непрестано   је  путовао, дању  и  ноћу, по  киши  и  сунцу, а  зими  би  се  склањао  негде  да  презими. Где  се  склањао, то  нико  није  знао. Са  првим  пролећним  данима  појављивао  би  се  на  путевима  који  воде  ка  селима  разбацаним  на  југозападним  обронцима  Бабичке  горе, пролазио  кроз  сеоске  сокаке  задиркујући  децу, старијим  женама  називајући  Бога, а  поред  млађих  и  средовечних  жена  пролазио  је  не  примећујући  их. Говорио  је:’’не  дирај  у  стршљеново  гнездо, изуједаће  те  на  смрт’’. Волео  је  иначе  да  се  изражава  у  пословицама  и изрекама  које  други, или  нису  знали, или  нису  користили. Они  који  га  боље  знају кажу  да  је  имао  великих  непријатности  од  пасје  љубоморног  мужа  неке  позадружне  снаше, иначе, шарене  радодајке, зато  што  се  мало  и  уљудно  нашалио  са  њом. Да  би  показала  своје  ‘’поштење’’, друсла  се  пожалила  мужу  како  јој  је  Миле  ‘’тражио  онуј  работу’’, а  већ протоколисани  рогоња, не  проверавајући  истинитост  женине  приче,  ишамарао  га  је  на  правди  бога. Окружни  шумар, ‘’кућни  пријатељ’’  наречене  друсле  и  мужа  јој  рогоње, могао  је  да  настави, са  чувањем  државне  и  још  жешћим  раубовањем  друслине  шуме,  у  потесу  међуножја, што  је  већ  цело  село  знало. Једини  који  није  ништа  знао  о  тој  работи,  био  је  бранитељ  части  своје  ‘’верне  друге’’, што  и  није  велика  штета. Лепо  њему, јер  не  зна, лепо  њој, зна  се  већ зашто, лепо  и  шумару, из  истих  разлога.

Отада  је  Миле, не  само  избегавао  сваку  шалу, него  је  стално  понављао  да  ‘’нема  глупљег  створа  под  капом  небеском,  од  ожењеног  човека’’.

Пролазећи  кроз   Равниште  људи  на  улици  и  из  дворишта, кад  би  нас  угледали, јављали  су  се  Милету  као  старом  знанцу, задиркивали  га, понеко  би  га  понудио  пићем,  што  је  одбијао  са  захвалношћу. Кад  смо били  близу  излаза  из  села  неки  дугајлија, без  бркова  и  браде, већ  у  годинама  а  ћосав, жилет  му  очигледно  није  био  потребан, довикнуо  му  је, ‘’здраво  брате  Миле, како  си’’? ‘’Братимио  се  гором  и  водом, а  не  са  мном’’, одговори  бесно  Миле.

-Као  да  сте  нешто  љути  на  овог  човека?-упитах.

-Много  рече  младићу, мноооого! ЧОВЕК. Није  ово  никакав  човек, рђа  је  то  и  ништарија. Запамти  што  ћу  ти  рећи. Мушкарац  који  пређе  четрдесету  а  не  брија  се, зато  што  је  ћосав, опак  је  човек. Клони  се  таквих. Ова  гомила  ђубрета  од  човека  пријавила  ме  у  станицу  милиције  због  скитања  и  просјачења, па  сам  имао  силних  мука  и  појео  дебеле  батине. Ја  нисам  скитница, а  просјчењем  се  никада  нисам  бавио. Ако  ми  неко  пружи  комад  хлеба, хвала  му. Ако  не, ником  ништа. Људи  то  чине  севапа  ради  и  Бога  ради. Ова  људска  нула  не  зна  ни  за  севап  ни  за  Бога.

Ево  већ  више  од  десет  година  ходам  овом  Јужном  Србијом, онако  за  своју  душу  и  из  својих  разлога, и  могу  ти  рећи  да  сам  о  људима  научио  много  више  него  што  бих  научио  на  било  каквој  школи. Сретао  сам  паметне  и  глупе, ружне  и  лепе, младе  и  старе, часне, поштене  и  храбре, али  и  кукавице, лопове  и  превејане  лажовчине. Свет  је, уосталом,  од  таквих  саздан. Видевши  ме  оваквог  готово  сви  су  ме  избегавали, мада  ни  ја  нисам  баш  много  нагињао  дружењу  са  људима. Схватио  сам, ма  којој  групацији  припадали, људи  имају  заједничку  нит  која  их  повезује. То  су  себичност, лакомост  и  склоност  ка  грабежу. Често  замишљам  једну  хипотетичку  ситуацију. Имам  неограничену  количину  златних  дуката  и  сваком  ко  прође  поред  мене  поделим  по  једну  врећу  пуну  тим  дукатима. Делим  их  тако  да  нико  ко  добије  врећу  не  зна  да  ћу  и  следећем  пролазнику  дати  исту  количину; потом  обнародујем  шта  сам  учинио. Тврдим  да  бих  изазвао  страшан  гнев  већине  оних  којима  сам  поделио  читаво  богатство, што  им  нисам  дао  више. Човек  је  незајажљив, младићу, запамти  то. У  тој  људској  незајажљивости  корени  су  свих  зала  на  овоме  свету.

Изишавши  из  Равништа  кренули  смо  ка  Брду  пењући  се  уском  стазом  ка  огромном  храсту-запису, по  којем  је  ово  узвишење  добило  име  ‘’Големо  дрво’’. Предложио  сам  да  седнемо  и  одморимо  се  у  хладовини  овог  горостаса, чију  старост  процењују  на  више  од  тристотине  година. До  Брда  нас  је  чекао  пут  од  пет  километара, али  по  успону  који  ће  нас  још  добрано  ознојити.

Тек  што  смо  сели, Миле  извади  из  неког  од  бројних  џепова  свог  зимског  капута, флашу  са  водом  и  повећи  комад  хлеба, по  свему  судећи  бајатог, од  пре  три-четири  дана. Одломивши  парче  хлеба  поједе  га  у  сласт  и  зали  водом  из  флаше. Добрано  смлачена  од  врућине  више  је  личила  на  чај. Све  је  то  радио  као  да  ја  уопште  нисам  присутан, без  иједне  речи. Кад  се  напи  воде, обриса  уста  рукавом  од  капута  и  прекрсти  се  говорећи: ‘’Господе, хвала  Ти  на  овом  комаду  хлеба  и  ових  неколико  гутљаја  воде’’.

Готово  ритуално  завршивши  обед, обрати  ми  се:

-Чиме  се  ти  младићу бавиш, идеш  ли  у  школу? Или  си  можда  запошљен  негде?- на  земљоделца  ми  не  личиш, видим  ти  то  по  рукама. Не  личе  ми  на  руке  које  су  држале  мотику, косу  или  срп.

-Завршио  са  гимназију  и  спремам  се  да  сјесени  почнем  студије  филозофије  на  филозофском  факултету  у  Београду.

-О,па  ми  смо  на  неки  начин  колеге.

-?!

-Да, ја  сам  провео  безмало  четири  семестра  на  том  факултету, само  што  сам  имао  жељу  да  се  посветим  антропологији, али  све  је  кренуло  другим  путевима. Дугачка  и  незанимљива  прича, човека  који  је  доносио  одлуке  на  пречац, а  кајао  се  натенане.

-Опростите, хтео  бих  да  вас  питам  нешто, али  се  бојим  да  вас  не  увредим.

-Е  мој  младићу, како  можеш  да  увредиш  неког  ко  је  увређен  при  рођењу, кога  су  судбина  и  људи  вређали  на  сваком  његовом  кораку, од  како  је  проходао  овом  тврдом, загуљеном  и  несрећном  српском  земљом. Само  питај, не  устручавај  се.

-О  вама  се  свашта  прича. Људи као  људи, воле  да  се  баве  туђим  судбинама, поготово  ако  се  неко, попут  вас, извините  на  изразу, понаша  ван  задатих  стандарда, важћих  норми  и  обичаја. Прича  се  да  сте  били  официр, па  сте  напуштили  војску  после  неке  трагедије  која  вам  се  десила  на  полигону, да  сте  робијали  на  некаквом  отоку, да  је  у  вас  била  заљубљена  једна  позната  београдска  глумица…,људска  машта  је  неисцрпна. Шта  је  заправо  истина  од  свега  што  се  прича?

-Ја  сам  одавно  окренуо  леђа  људима, а  њихове  приче  о  мени, не  занимају  ме. Схватио  сам  да  немам  о  чему  да  разговарам  са  њима. Ово  је  први  разговор  којег  водим  са  неким, после  много  година. Морам  да  ти  признам  да  си  ми  се  због  нечега  допао  кад  си  ми  назвао  ‘’добар  дан’’, сустигнувши  ме  на  путу  од  Грбавча  ка  Равништу. Још  нешто, твоја  младост  ми  говори  да  још  ниси  стигао  да  се  исквариш  до   мере  која  би  ме  одбијала  од  тебе  и   ма  каквог  разговора  са  тобом. Но, да  кренем. У  свим  причама  о  мени, мало је  истине. Тачно  је  да  сам  био  официр и  да  сам  се  демобилисао  на  лични  захтев. Имао  сам  само  једну  жељу, да  завршим  студије  филозофије  и  посветим  се  антропологији, јер  ми  се  чинило  да  ће  ми  та  наука  дати  довољно  знања  да  схватим  човека  у  његовој  свеукупности. Стварност  на  факултету, у  то   време, била  је  подоста  друкчија  од  онога  што  сам  ја  замишљао. Све  ми  је  било  некако  уско, тескобно, са  скраћеним  видицима. Укратко, није  то  било  ни налик  ономе  што  сам  очекивао  од  студија. Све  сам  се  надао  да  ће  ми  се  тај  свет  науке  и  вишег  духовног  хоризонта  отворити  са  даљим  студијама. Нажалост, ништа  од  тога  није  се  дешавало. Мрзовољни  професори  са  олињалим  причама  које  понављају  већ  деценијама, студентски  активисти  по  некој  партијско-политичкој  линији,  који  се  шлихтају  професорима  да  би  их  ови  пропуштали  на  испитима, то  је  била  реалност. Квалитетни  уџбеници  из  периода  пре   Другог  светског  рата, чији  су  аутори  били  најугледнија  имена  филозофског  факултета, тих  педесетих  година  били  су  избачени   из  употребе. Учили  смо  углвном  из  бележака, ухваћених  на  прескок, а  код  неких  професора  било  је  готово  немогуће  хватати  белешке, јер  су  фрфљали, говорили  смушено  и  неповезано, погледујући  у  некакве  своје  папире  разбацане  на  катедри. Никако  се  нисам  уклапао  у  такав  начин  учења. Још  из  средње  школе  навикао  сам  да  учим  из  добрих  уџбеника  из  којих  сам  могао  да  се  информишем  и  о  широј  литератури  коју   могу  да  консултујем. Учење  из  свезака  са  непотпуним  белешкама, на  брзину  писаним  нечитким  текстом, за  мене  је  било  мучење.  Дара  је  превршила  меру  кад  је  професор  Душан  Недељковић  унео  радиоапарат  у  амфитеатар, прикључио  га  на  струју, и  рекао:

-Ево  колеге, слушајте  говоре  наших  руководилаца, то   вам  је  највећа  филозофија.

Напуштио  сам  амфитеатар, али  и  факултет. Никада  више  нисам  ни  прошао  поред  њега. Моја  документа  и  данас  су  у  скретаријату  факултета, ако  их  нису  бацили  на  ђубриште. Једно  време  после  тога  одлазио  са  на  Технички  факултет, не  да  бих  био  инжењер, то  ме  није  никада  занимало. Ишао  сам  да  слушам  предавања  из  Небеске  механике,  генијалног  професора, првог  доктора  техничких  наука  код  Срба, Милутина  Миланковића. Е, то  су  била  предавања. Тешко  је  било  ухватити  место   у  амфитеатру, па  су  многи  слушали  његова  предавања, стојећи  поред  зидова, или  седећи  на  поду. Тај  човек  је  о  најкомпликованијим  проблемима  Васионе, који  се  не  могу  разумети  без  знања  Више  математике, говорио  са  невероватном  лакоћом  и  поетски. Била  је  то  поезија  у  науци,  и  наука  у  поезији. Само  је  још  професор  Рашко  Димитријевић  умео  тако  да  плени  на  својим  предавањима  из  књижевности. Догађало  се  нешто  невероватно. Студенти  филозофије  и  књижевности  слушали  су  предавања  професора  Миланковића, а  студенти  технике  слушали  су  предавања  професора  Рашка  Димитријевића. Елоквенција  и  ерудиција, преданост  и  посвећеност  предмету  којег  предаје, стил  и  језичко  богатство  којим  располаже  професор, то  су  елементи  који  га  чине  великим. А  ова  два  професора  била  су  велики, заправо  највећи.

Нажалост, професора  Миланковића  ће  удаљити  са  Универзитета  као  ‘’непоузданог  за  васпитавање  младе  генерације’’. Легендарни  филозоф  Брана  Петронијевић  већ  је  био  пензионисан, пре   времена, па  је  највећи  српски  филозоф  проводио  дане  и  ноћи  у  ‘’Мажестику’’, усамљен  и  дремљив. Нико  од  нас  студената  није  се  усуђивао  да  му  приђе, бојећи  се  те  невероватне  громаде  духа  и  ума. Његова  Начела  метафизике  могла  су  да  се  нађу  само  на  немачком  језику, на  којем  их  је  и  написао. Његове  књиге  такође  нису  биле  препоручљиве, али  су  их  бројни  студензи  користили, нарочито  они  који  су  знали  немачки  или  енглески  језик. У  ‘’Мажестику’’  је  редовно, долазећи  из  Загреба, одседао  Мирослав  Крлежа. Брозов  интимус  из  младости, увек  је  био  окружен  београдским  писцима  и  новинарима. Најчешће  је  уз   њега  био  Оскар  Давичо, песник  и  романописац, тзв. соцреалистичке  епохе. Ми  студентарија  могли  смо  само  да  гледамо  целу  ту  параду  таштине, како  је  говорио  сам  Крлежа,  са  пристојне  удаљености. На  памет  нам  није  падало  да  приђемо  човеку  пред  којим  су  се  клањали  највиши  жреци  из  политике, културе  и  уметности. Било  је  ту  много  шлихтања  и  лактања, наметљивости  и  разметљивости, што  је  код  нормалног  човека  изазивало  грчеве  у  стомаку  и  нагон  на  гађење. Но, свет  је  тако  постављен, младићу, и  ту  се  ништа  не  може. Лична  побуна  и  презир  према  таквом  свету, отпори  и  непристајања, избор  су  појединца, са  последицама  које  мора  сам  да  прихвати  и  носи  на  својим  леђима.

Нисам  био  ни  на  каквом  отоку. Једини  ‘’оток’’  за  који  знам  то  је  оток  којег  добијем  кад  ме  заболи  зуб. За  тај  оток  о  којем  се  још  увек  прича  полушапатом, нисам  ни  знао. Некаква  резолуција Информбироа  још  увек  је  тајна  и  требаће  много  времена  да  се  сазна  истина  о  њеној  правој  позадини. По  неким  мојим  сазнањима, Тито  је  тада  почео  обрачун  са  најбољим  комунистима, да  би  касније  могао  да  влада  као  прави  апсолутиста, потчинивши  све  у  држави  својој  личности. Поред  себе  оставио  је  најверније  и  најнеспособније, алаве  на  власт  и  привилегије. Али, није  то  ништа  ново. Тако  је  од  како  постоји  свет  и  државе  на  њему. Нема  тог  владара  који  ће  држати  поред  себе  паметнијег  и  способијег. Једноставно, то  није  ни  логично, код  оваквог  устројства  света. Имао  сам  среће  да  не  будем  на  позицијама  са  којих  би  морао  да  се  изјашњавам. Лукаво  сам  се  пришљамчио  већини, и  није  ми  се  јебало  ни  за  какве  резплуције  и  сличне  пиздарије. Убрзо  сам  се  демобилисао  тако  да  сам  избегао  све  замке  у   које  су  се  многи  официри, Срби  и  Црногорци  нарочито, ухватили  и  главом  платили. То  је  био  први  Брозов  обрачун  са  српским  и  црногорским  комунистима, и  почетак  његове  издаје  комунизма. Сви  који  су  то  схватили  на  време, и  покушали  да  му  се  супротставе,  дебело  су  платили.

Прича  о  београдској  глумици  која  се  због  мене  тровала, секла  вене  и  завршила  у  лудници, још  једна  је  од  будалаштина  којима  су  наши  људи  склони. Истина  је  следећа, мада  о  томе  нерадо  причам. Био  је  то  мој  велико  бол  и  пораз, који  сам  преживео  не  знам  како. Но, као  што  и  највећи  брод, напуштајући  луку  и  отискујући  се  на  пучину  постаје  све  мањи  у  оку  посматрача  са  дока, тако  и  највећи  болови  и  туге, постају  блажи  и  мањи  што  се  више  временски  удаљавамо  од  њих. Упознали  смо  се  на  прослави  22.децембра, дана  ЈНА  у  Дому  гарде  на  Топчидеру. Она  је, са  групом  глумаца  учествовала  у  програму. После  званичног  дела  прославе  била  је  игранка. Кад  су  другарице  бирале, она  је  одабрала  мене. Ни  данас  ми  није  јасно  зашто. Почело  је  спонтано  и  ненаметљиво. Претвориће  се  у  страствену  љубав  каквој  је  тешко  наћи  рационалног  објашњења. Али, у  љубави  често  нема  рационалности, она  је  чак  и  непотребна. Трајало  је  то  стање, бар  код  мене, сталне  повишене  телесне  температуре  и  смањене  способности  разумног  расуђивања, скоро  две  године. Користили  смо  сваки  слободан  тренутак  да  будемо  заједно  и  изјављујемо  бескрајну  приврженост  једно  другом. Гледао  сам  сваку  њену  представу  у  Народном  позоришту, и  био  бесан  као  пас  на  партнере  који  би  је  у  неким  сценама  љубили  или  чврсто  привијали  на  груди. Једва  сам  чекао   да  се  такве  сцене  заврше. Кад  сам  јој  о  томе  говорио  после  представа, док  смо  испијали  пиће  у  неком  од  бољих  хотела, смејала  се  на  сав  глас, говорећи  да  је  љубомора  прави  доказ  љубави. Била  је  старија  од  мене  близу  десет  година  па  је  говорила  како  је  она  моја  Исидора  Дункан  а  ја  њен  Серјошка  Јесењин. Женска  посла. Са  Јесењином  нисам  имао  ничег  сличног  по  чему  би  ме  поредила  са  њим. Можда  је  разлог  томе  што  сам  јој  често  рецитовао  Ану  Сњегину,  док  би  држала  своју  прелепу  главу  дуге  златасте  косе, на  мојим  грудима. Дугачке  шетње  Кошутњаком  и  Топчидером  испуњавали  смо  стиховима  Дучића, Бодлера  и  Витмена. По  природи  свога  посла   говорила  је  стихове  са  беспрекорном  дикцијом  и  осећајношћу. Трајала  је  наша  романса  до  онога  дана  кад  сам  јој  саопштио  да  напуштам  војску  и  одлазим  на  студије  филозофије. Прва  њена  реакција  била  је: ‘’Ти  мора  да  си  полудео. Каква  филозофија, шта  ће  ти  то? Твоја  одлука  мења  све  у  нашим  односима’’.

Срели  смо  се  још  неколико  пута, али  схватио  сам  да   је  то  нека  друга  жена  коју  не  познајем  и  са  којом  не  могу  више  да  нађем  ничег  заједничког, што  би  нас  спајало. Месец  дана  после  нашег  задњег  сусрета   видео  сам  је, руку  под  руку,  са  једним  пуковником. Помислих, ова  је  брзо  напредовала, од  капетана  одмах  је  догурала  до  пуковника. Венчали  су  се  средином  лета  и  отпутовали  у  Париз. Друг  пуковник  је  постао  војни  аташе  ФНРЈ, а  његова  супруга  је  искористила  боравак  у  ‘’граду  светлости’’  да  би  усавршила  свој  француски  језик, што  ће  јој  касније  много  користити  у  каријери, јер  је  играла  у  неким  копродукционим  филмовима, тумачећи  запажене  улоге. Причало  се  да  је  за  време  рата  играла  на  сцени  Народног  позоришта, и  да  је  по  задатку  Партије  била  у  вези  са  неким  немачким  официром  високо  позиционираним  у  Вермахту. Наводно  је  спасила  велики  број  људи, сигурне  смрти, користећи  наклоност  тог  официра. Колико  је  све  то   тачно  не  знам. Никада  ми  о  томе  није, ни  у  алузијама,  ништа  натукнула. Собзиром  да  се  удала  за  пуковника  ЈНА, мислим  да  су  те  приче  о  њој  истините. Ниједан  официр  није  могао  да  се  ожени  без  сагласности  војних  власти  и  безбедносних  служби. Они  који  је  данас  знају  кажу  да  је  поред  језика, усавршила  и  испијање  француског  коњака. Супруг  је  догурао   до  генерала, а  онда  је  у  једној  Брозовој  чистки  пензионисан  превремено. Кад  видим  неке  новине  у  којима  нешто  пишу  о  њој, купујем  их  и  читам  са  великом  пажњом. Иначе, одавно  сам  престао  да  читам  новине, јер  сам  схватио  да  у  њима  може  једино  датум  изласка  из  штампе  да  буде  истинит. Све  остало  су  лажи  и  обмане. Ко  тражи  истину  у  новинама, личи  ми  на  оне  несрећнике  који  траже  здравље  од  лекара  и  правду  од  адвоката.

Да  ли  се  уморио  од  причања  или  је  ћутећи  наставио  да  пребира  по  успоменама, тек  застао  је  са  причом. Као  да  се  будим  из  неког  сна  у  којем  сам  сањао  туђе  снове, приметих  да  је  дневна  врућинчина  увелико  отишла  само  њој  знаним  путевима, и  да  се  спрема  пријатније  вече. Путовање  ће  бити  лакше  и  пријатније.

-Миле, ево  ближи  се  вече, а  ми  се  запричасмо, ваља  нам  да  кренемо, чека  нас  пењање  уз  Бело  камење, мораћемо  добрано  да  се  напрегнемо.

-Хоћеш  да  кажеш  ја  сам  се  раскокодакао  својим  сећањима. Шта  ћеш, као  и  сви  људи  који  већ  улазе  у  старост. Воле  да  причају, само   кад  имају  слушаоце. Извини  ако  сам  био  досадан.

-Не, напротив, слушао  сам  вас  са  великим  интересовањем. Очекујем  да  успут  наставите  вашу  причу, али  предлажем  да  кренемо  ка  Брду.

-Свакако, крећемо, рече  Миле  и  поче  полако  да  устаје  подупирући  се  оним  дреноваком, са  којим  ме  је  подсћао  на  библијске  пророке.

Неко  време  путовали  смо  ћутећи, све  док  не  савладасмо  успон  Белог  камења. Кад  изиђосмо  на  ону  зараван  изнад, задихани  и  знојни, застадосмо  неколико  минута  а  потом  настависмо  путешествије, сада  већ  лакше  и  са  мање  напора.

-Напустивши  студије, настави  Миле  причу, краће  време  тражио  сам  неки  посао  у  Београду, јер  ваљало  је  живети, а  нешто  уштеђевине  и  очеве  помоћи, док  ју  је  било, истопило  се  брзо. Гимназијалац, без  свршених  студија, макар  и  на  некој  вишој  школи, нисам  имао  много  изгледа  на  запошљење. Случајно  купим  ‘’Борбу’’  и  наиђем  на  конкурс  Предузећа  за  израду  грађевинске  столарије, и  завршне  радове  у  грађевинарству  ‘’Будућност’’  у  Власову, варошици  и  општини  којој  припада  моје  сло  Сува  Пољана. Траже  секретара  предузећа. Услов, гимназија. Помислих, ово  је  нека  намештаљка, за  неког  ко  је  на  том  месту  већ  примио  неколико   плата. Но, хајде  да  покушам. Дођем  у  Власово  и  право  у  предузеће  ‘’Будућност’’. Испоставило  се  да  конкурс  није  намештен, а  тражи  се  секретар  са  средњом  школом, јер  је  директор ВКВ  мајстор  столар,послан  из  Комитета  после  истека  политичке  функције. Предузеће  је  већ  имало  једног  инжењера, загуљеног  и  стално   незадовољног  што  њега  нису  поставили  за  директора. Био  је  највећи  контраш  и  најоштрији  дискутант  на  састанцима  радничког  савета  и  зборовима  радних  људи.  Трпели  су  га  само  зато  што је  био  стручњак  на  гласу, бекпрекорно  одан  послу  и  дисциплинован,  захтевајући  то  и  од  својих  сарадника.

Ранији  секретар  је  отишао  у  пензију, а  од  школе  је  имао  неки  послератни  курс, па  је  гиммназијалац  био  ‘’сасвим  довољно  школован’’  за  то  место. Поред  тога, не може  да  буде  нека  озбиљнија  конкуренција  директору. Тако  ја  добих  место  секретара. Ко  је  био  као  мене, мислио  сам  да  ћу  се  коначно  скрасити  и  почети  нормалан  живот. Био  сам  на  прагу  четврте  деценије  живота, нема  више  зајебавања.

Проучивши  Статут  предузећа  сазнао  сам  да  су  по  дисциплинској  одговорности  и  руководећој  хијерархији, под  ингеренцијом  секретара  и  радници  физичког  обезбеђења, као  и  заштита  на  раду  и  ватрогасна  служба. Нешто  ме  је  лецнуло  око  срца. Не  знам  зашто. Не  мари, биће  времена  схватићу. Непосредни  шеф  обезбеђења, директно  подређен  мени, био   је  човек  који  је  превалио  педесет  и  пету  годину, и  уживао  углед  и  поштовање  већине  људи  у  колективу. Тачан  и  принципијелан  у  послу, одговоран  и  непоткупљив, не  дозвољава  да  се  ‘’један  шраф’’  изнесе  из  предузећа, ако  нема  валидне  документације. Таквим  су  ми  га  представили  други, он  је  мало  говорио, о  себи  поготово. Помислио  сам, добро  је  што  има  и  таквих  у  предузећу,  чији  су  производи  ‘’лепљиви’’  за  прсте  запошљених. Лакше  ћемо  контролисати  излаз  произведене  робе  и  материјала  који  се  користе  у  грађевинарству, тим  пре  што  се  много  гради  на  свим  странама. ‘’Будућност’’  је  имала  градилишта  не  само   у  Србији него  и  у  Црној  Гори, Босни  и  Хрватској. У  таквој  ситуацији   требало  је  много   напора, али  и  поштења, да  се  контролишу  токови  производа, материјала  и  остале  робе, чија  вредност  није  била  мала. О  нашем  поштењу  и  односу  према  ‘’друштвеној  имовини’’,  нисам  имао  илузија. И, ту   ће  почети  моја  калварија. Али, да  не  журим. Доћи  ћу  и  на  ту  причу. Ако  те  замарам, само  ми  реци, ућутаћу.

-Молим  вас   наставите.

-Кренуше  тако  моји  службенички  дани. Брзо  и  лако  уклопио  сам  се  у  посао. Запамтио  сам  један  давнашњи  савет  мог  професора  историје  у  гимназији, ‘’децо  моја, кад  изиђете  одавде  и  кренете  својом  животном  стазом, запамтите  добро, са  сваким  коректно, ни  са  ким  блиско’’. Трудио  сам  се  да  поступам  по  упутству  тог  мудрог  човека  којег  смо  много  поштовали. Поске  две  године  становања  по  приватним  собама  и  подрумима, добио  сам  једнособан  стан. Као  неожењеном  није  ми  следовао  већи, а  ја  нешто  нисам  имао  воље  да  се  женим. Она  рана  из  београдских  дана  са  глумицом, још  је  тињала  у  мени, па  је  свака  помисао  на  женидбу  наилазила  на  неки  потмули  отпор  у  мени.

Нешто  мало  најнеопходнијих  ствари  и  личну  библиотеку  од  стотинак  књига, коначно  сам  сместио  на  месту  са  којег  се  више  неће  морати   да  сељакају.

Власово  је  мала  јужносрбијанска  варошица  са  неких  десет  до  дванаест  хиљада  становника, и  општинско  место  за  око  тридестак  околних  села  са  близу  петнаест  хиљада  душа. Два  су  човека  алфа  и  омега  Власова. Председник  општине  и  секретар  комитета. Њих  двојица  су  се  стално  мењали  на  функцијама. Кад  би  председнику  општине  истекао  мандат  прелазио  је  на  функцију  секретара  комитета, и  обрнуто. Траје  то  већ  скоро  двадесет  година, и  никоме  не  смета. Зашто  би  коме  и  сметало? Навикао  се  народ  на  њих  двојицу, па  и  не  може  да  замисли  да  би  било  друкчије. Народ  Власова  је  вредан, домаћински  и  миран. Даје  ‘’богу  божје, цару  царево’’  и  не  меша  се  у  политику. На  гласање  излази  масовно  и  гласа  како  му  се  каже. Ма,  не  како  му  се  нареди, нико  му  не  наређује, али  се  пре  сваких  избора  дају  смернице  и  објашњења  шта  је  најбоље  за  народ. Народ  то  прихвати, подржи  и  проведе  у  дело. Оно,нађе  се  понека  задрибалда  да  крене  и  ‘’пиша  уз  ветар’’, али  такви  су  у  великој  мањини, тако  да  их  нико  и  не  узима  озбиљно. ‘’Не  ги  зарезује  ники’’.

У  центру  Власова  је  хотел  ‘’Бахус’’  у  којем  се  окупљају  први  људи  варошице, да  уз  иће  и  пиће  расправљају  о  најновијим  догодовштинама, локалним  швалерацијама, ситним  подјебавањима, кадровским  комбинаторикама, и  осталим  важним  темама  за  Власово  и  његове  житеље. Два  дна  у  години  посебно  су  важна  у  животу  Власова. Дан  републике  и  дан  ослобођења  варошице. Тада  је  ‘’Бахус’’  препун  гостију, а  славље  обавезно  увеличају  важни  другови  из  Републике  и  Федерације. Власово  има  једног  пензионисаног  генерала, члана  Савета  федерације, без  којег  не  може  да  се  замисли  прослава, и  неколико  начелника  у  министарствима, чак  су  имали  и  једног  другог  потпредседника  републичке  владе, на  шта  су  били  посебно  поносни. Директор  нашег  предузећа  обавезно  је  позиван  на  прославе, као  негдањи  секретар  комитета  и  још  увек  важан  друг  у  варошици. Мада  му  сваке  године  померају  место  за  седење  све  даље  од  уважених  гостију. Некада  је  он  био  у  чело  софре, он  је  диктирао  темпо  и  штимунг  на  скуповима, сада  је  све  мање  примећен, што  му  нарочито  смета. Кад  би  попио  неку  више, почињао  би  свој  монолог, не  обраћајући  пажњу  да  ли  га  неко  уопште  слуша. ‘’ Е, тако  ти  је  то. Некада  сам  се  ја  питао  у  Власову  за  све, а  сада  ме  све  више  гурају  ка  излазним  вратима, док  ме  једне  године  не  избаце  потпуно. А  и  тај  дан  ће  доћи, знам  сигурно. Гледам  ове  који  се  сада  курче  и  развалили  вилице  од  смејања, пуни  себе  и  своје  важности. Е, па  ти  исти  су  некада  сатима  дреждали  испред  моје  канцеларије  да  их  примим  на  пет  минута. Сада  ме  не  познају. Море, догодине, и  ако  ме  зову, нећу  да  дођем. Имам  бре  и  ја  своје  достојанство’’. Последњу  реченицу  би  изговорио  гласно, лупнувши  песницом  о  сто. Најближи  око  њега  би  се  тргнули  и  погледали  га  са  чуђењем, као  да  кажу, ‘’шта  ти  је  човече’’? Он  би  се  тргнуо,   као  да  се  пробудио  из  сна, и  постидевши  се, напуштао  скуп  пре  времена. Разумљиво  је  да  ја  нисам  позиван  на  такве  скупове. Кад  ме  је  директор  понудио  да  пођем  са  њим  на  прославу  Дана  републике, захвалио  сам  му  и  изговорио  се  обавезом  да  идем  у  село   код  родитеља, јер  ми  отац  побољева  у  последње   време. Директор  ме  погледао  са  таквим  чуђењем, као  да  сам  имао  бивоље  рогове  на  глави. Кратко  је  прооментарисао. ‘’Много  грешиш, али  на  вољу  ти’’.

Велике  несреће  у  животу  човека, најчешће  долазе  ненајављене  или  се  најављују  малим  и  безначајним  догађајима, као  што  велике  реке  почињу  малим  изворима. Они  који  су  видели, кажу  да  је  Дунав  на  његовом  извору  могуће  прескочити  обичним  скоком.

Моја  несрећа  почела  је  када  је  једнога  јутра  ушао  у  канцеларију  шеф  обезбеђења  Љубомир  Миленковић. Већ сам  га  помињао  по  томе  што  сам  чуо  све  најбоље  о  њему, поготово  о  поштењу,  честитости  и  бескомпромисности  у  послу  који  му  је  поверен. Рекох  ти  да  сам  му  ја  био  први  претпостављени. После  поздрава, седе  у  расклиматану  фотељу, која  је  одавно  требала  да  заврши  на  отпаду, али  ето  нико   се  још  није  сетио  да  је  тамо  баци. Приметио  сам  да  је  узбуђен  и  прилично  љут.

-Кажи  Љубо, у  чему  је  проблем, очито  је  да  ниси  дошао  на  кафу, предухитрих  га.

-И  нисам  дошао  на  кафу, много  је  већа  мука,- са  уздахом,  уз  одмахивање  руком, поче  Љуба  да  објашњава  разлог  доласка. Иначе, није  имао  обичај  да  залази  по  канцеларије  и  као  тражи  неког  или  нешто, само  да  би  могао  после  да  ‘’телали’’  по  предузећу. Није  био  такав  човек.

-Каква  је  мука  у  питању, могу  ли  да  ти  помогнем?

-Мука  није  моја, лична. Рекао  бих  да  је  наша  заједничка, а  ти  би  морао  да  се  укључиш  у  њено  разрешење  по  службеној  дужности.

-?!

-Добио  сам  поуздану  информацију  да  су  два  камиона  прозора  и  врата, са  још  неким  материјалом  за  завршне  радове, уместо  на  градилишту  у  Никшићу, завршила  на  породичним  кућама  нашег  директора  и  председника  општине, у  викенд  насељу  Зелениче.

-Немогуће, ко  ти  је  то  рекао?

-Возач  и  још  два  радника  који  су  били  са  њим  због  истовара.

-Јесу  ли  то  поуздани  људи, да  није  у  питању  каква  намештаљка, игра  око  функција  и   фотеља, ускоро  ће  избори?

-Људи  су  бесумње  поуздани, нема  лажи, о  намештаљкама  не  може  бити  ни  говора. Дошао  сам  да  те   обавестим  о  томе, а  ти  као  секретар, да  по  службеној  дужности  покренеш  ту  ствар. То  је  твоја  обавеза.

-Љубо, то  је  ствар  полиције   и  истражних  органа, а  не  моја. Поред  тога, питање  је  да  ли  ће  возач  и  та  два  радника  да  сведоче  у  истрази.

-Друже  секретаре, све  ја  то   знам, али  цела  ствар, понављам,  мора  да  почне  из  нашег  предузећа. Ја  не  желим  да  пишем  анониммне  пријаве  у  милицију, па   да  их  неки  инспекторчић  баци  у  корпу   за  отпатке  или  на  дно  најдоње  фиоке, радног  стола. Што  се  тиче  возача  и  радника, они  ће  сведочити. Кажу  да  ово  није  првина. Почели  су  да  черупају  и  развлаче  наше  предузеће  као  да  ће  сутра  бити  смак  света, а  ми  већ  четврти  месец  нисмо  примили  плате. Морамо  да  се  супротставимо  томе, иначе  нам  не  гине  катанац  на  главној  капији.

-Све  је  то  тако  како  кажеш  Љубо,само  бојим  се  да  ће  бити  чупаво. Добро  знаш  на  кога  бисмо  ударили. Алигатори  су  то  великих   и  моћних  чељусти, смрвиће  нас. Шта  ће  бити  са  нама, ако  сведоци  не  буду  сведочили  истину, из  ко  зна  којих  разлога. Ако  их  заплаше, ако  их  поткупе…,онда  ћемо  ти  и  ја  да  ‘’повучемо  мачора  за  реп’’, и  добити  огреботине  од  којих  се  нећемо  опоравити  никако. Предлажем  да  на  првој  седници  Радничког  савета, под  тачком  разно, изнесем  овај  проблем  и  чујемо  шта  ће  људи  рећи. Хоћу  да  кажем, стало  ми  је  да  добијемо  што  већу  подршку, а  потом  ћемо  лако.

-Све  што  будеш  урадио, рачунај  на  моју  подршку,-охрабри  ме  Љуба  и  оде  да  обиђе  главну  и  још  две  споредне  капије  и  стражаре  на  њима.

Већ  смо  изишли  на  коту  петстоседамнаест, коју  зову  ‘’ајтински  рид’’. Поприлично  задуван  Миле  застаде, ослонивши  се  на  свог  верног  пратиоца, дугачку  дренову  мотку, подсетивши  ме,  према  месечини  која  је  раскошно  обасјавала  цео  крај, на  Дон  Кихота  са  његовим  копљем, док  дежура  испред  ‘’замка  Дулсинеје  од  Тобоза’’.

-Станимо  мало, да  предахнемо. У  последње  време  примећујем  да  се  више  замарам  док  ходам, него  раније. Године,године,  младићу, а  и  ово  моје  торокање  целим  путем, ваљда  ме  је  додатно  уморило.

-Није  то  никакво  торокање, прича  је  то  коју  вреди  чути  до  краја, одговорих  са  дужним  поштовањем.

-Прича  је  дугачка, нисам  дошао  ни  до  половине. Не  знам  да  ли  те  интересује  да   је  чујеш  до  краја.

-Итекеко  ме  интересује. Молим  вас  наставите,кад  се  мало  одморите.

Лепо  и  свеже  августовско  вече  са  безбројним  звездама, и  месечином  разливеном  преко  неба  попут  млека. Бабичка  гора  модрином  и  мирноћом  дочекује  поглед  намерника  ка  истоку. Миле  се  загледа  у  небо, подуже  оћута, потом  поче  монолог, рекао  бих  ненамењен  мени. Као  да  своди  неке  рачуна  са  собом, са  својим  мислима, дилемама  и  несаницама  које  га  дуго  и  упорно  муче.

-Боже,каквог  ли  неба, какве  ноћи, како  све  око  нас  мирује  у  својој  величини  и  постојаности. Погледај  врхове  планина  које  нас  окружују, месец  који  се  величанствено    уздиже  на  својој  путањи, шуме  које  ноћу  делују  застрашујуће  и  скривају  у  себи  звериње, али   и  људе  најразличитијих  намера. Од  шумокрадица, ловокрадица, до  убица, укољица  и  пљачкаша. Чуј  како  само  птице  украшавају  ноћ  својом  песмом, како  свакојако  биље  мирише  и  нагони  сан  на  очи, ономе  ко  може  да  спава. Оваквима  као што  сам  ја  Бог  није  подарио  здрав  и  тврд  сан. Ваљда  је  то  Његова  казна  за  све  наше  грехе. Чуј  како  поток  умилно  шуми  просипајући  своје  бистре  таласиће  далеко, чак  тамо  у  Дунав  и  Црно  море. Кад  његове  капи  стигну  у  велике  воде  нико  неће  знати  одакле  су  кренуле, помешаће  се са  мноштвом  других  капи  и  потпуно  изгубити  везу  са  овим  брдима  и  шумама  са  којих  су  се  сјуриле. И  кажу  све  је  то  Бог  створио. Кажу  да  је  Бог  створио  и  човека, по  образу  свом; пре  би  скоро  требало  рећи  да  је  човек  по  образу  својем  створио  Бога, како  тврди  један  мислилац. Ја  сам  после  свег  искуства  које  сам  стекао  у  овом  мојем  растрганом  животу, неопозиво  дошао  до  закључка  да  је  Бог  највиша  морална  норма  и  да  постоји  у  сваком  човеку. Несрећа  је  само  у  томе  што  многи  не  знају  да  је  Бог  у  њима, па  га  се  упорно  одричу. Притом  се  позивају  на  науку, на  материју, на  сва  достигнућа  људскога  ума. Какве  ли  заблуде? Потпуно  је  у  праву  један  од  највећих  интелектуалаца  српске Цркве, ава  Јустин  Попвић, кад  каже: ‘’што  мање  Бога  у  човеку, све  мање  човека  у  човеку’’. Целокупно  моје  досадашње  искуство  упућује  ме  на  аву  Јустина. ‘’Страшно  је  бити  човек. Човек  је  нешто  чега  се  треба  највише  плашити. Ви  не  верујете? Распечатите  најдубље  скривнице  бића  његовог, и  чућете  како  из  њега  урлају  апокалиптичка  чудовишта’’.

Да, из  човека  урлају   чудовишта. Итекако  сам  се  уверио  у  ту  страшну  истину.

Хајдемо  даље  млади  човече, чека  нас  твоје  Брдо, а  мене  још  и  цела  Бабичка  гора  која  ће  ми  ноћас  дати  преноћиште  у  неком  густишу  пуном  сувог  лишћа  и  траве. Душек  какав  се  само  пожелети   може. Јорган  је  у  ово  доба  године  најсигурнији, сав  исплетен  од  грана  и  густог  зеленог  лишћа.

Настависмо  пут  ка  Брду.

-После  Љубиног  одласка  из  моје  канцеларије  осетих  неки  страх  и  страшну  стрепњу  за  своју, али  и  Љубину  судбину. Нешто  ми  је  говорило  да  ћемо  лоше  проћи  ако  се  нађемо  у, не  осињем, него  у  гнезду  стршљенова, поскока  и  кобри, заједно. Целога  дана  сам  шетао  по  канцеларији, пушио  цигарету  за  цигаретом, док  нисам  осетио  онај  одвратни  укус  дувана  у  устима, који  настаје  као  последица  никотинског  тровања. Милион  комбинација  ми  се  врзмало  по  глави, и  ниједна  ми  се  није  свиђала. Али, знао  сам  сигурно, нећу  одустати, ма  шта  да  ми  се  деси  после  тога.  Спреман  сам  на  сваку  цену. Најтеже  би  ми  пало  да  се  стидим  себе  и  својих  страхова, пред  људима  који  су  склони  свакојаким  неподопштинама, лоповлуцима  и  неваљалствима. Само  сам  пред  часним  људима  осећао  страх  и  стрепњу  да  не  учиним  нешто  што  би  ме  у  њиховим  очима  учинило  недостојним  и  неморалним. При  крају  радног  времена, записао  сам  у  својој  агенди: ‘’ најпре  ићи  на  раднички  савет’’. Алеа јакта  ест. Нисам  веровао  да  је  мој  Рубикон  заправо  провалија  без  дна.

Седница  Радничког  савета  била  је  заказана  још  раније  неким  сасвим  другим  поводом,а  трбала  је  да  се  одржи  за  два  дана  после  моје  одлуке  да  целу  ствар  око  злоупотребе  изнесем  том  приликом. Седницама  сам  иначе  обавезно  присуствовао  као  секретар  предузећа,  и  водио  записнике.

Био  је  16. април  1972. године. Дан  кад  је  почела  моја  лична  драма  које  нисам, ипак, био  свестан  до  краја. Тачно  у  десет  часова  почела  је  седница. Због  обимног  дневног  реда,председник  Раде  Савић, ограничио  је  дискусије  на  пет  минута, да  би  онемогућио  понављање  и  давеж  дежурних  дискутаната. Џаба, по  систему, ‘’само  још  овој да рекнем, мало  пре  сам  заборавија’’, дискутанти  су  се  понављали  један  за  другим, по  ко  зна  који  пут.  Редовно   радно  време  је  истекло,  а  седница  је  још  трајала, што  није  било  неуобичајено, али  осећао  се  замор  људи  и  жеља  да  се  што  пре  заврши  гњаважа. Гушили  смо  се  у  дуванском  диму  и  једва  чекали  да  изиђемо  на  чист  ваздух, јер  смо  ‘’дисали  на  шкрге’’. Отварати  проблем  злоупотреба  и  пљачки  директора, под  тачком  разно, тим  пре  што  он  није  присуствовао  тој  седници, чинило  ми  се  доста  неизвесним. Но, кад  је  председник  упитао  да  ли  има  нешто  да  неко  каже  ‘’под  разно’’, јавио  сам  се  за  реч. Одједном, све  уши  се  начуљише, а  жагор  проструја  салом, ‘’које  па  сад  овај  ‘оће’’?

-Другови  и  другарице, мада  није  било  ниједне  другарице, али  навика  је  чудна  ствар, почех  гласом  који  није  био  баш  сигуран. Ово  што  ћу  вам  рећи, замолио  бих  вас  да  за  сада  остане  међу  нама. Ради  се  о  озбиљној  злоупотреби  службеног  положаја, али  и  пљачки  нашг  директора.

-Он  није  присутан  седници, па  нема  смисла   да  говоримо  о  њему, пресече  ме  председник  у  пола  речи.

-Видим  да  није  присутан, али  ради  се  о  веома  озбиљној  ствари. Укратко, уместо  на  градилиште  у  Никшићу, два  камиона  прозора, врата, олука  и  осталог  материјала, завршила  су  на  породичним  кућама  у  изградњи, нашег  директора  и  председника  општине, у  насељу  Зелениче, елитном  крају  Власова.

-Имаш  ли  ти  доказе  за  такво  тврђење, добаци  неко  из  сале.

-Имам  писане  изјаве  возача  камиона  Петра  Здравковића, и  радника  Стојана  Младеновића  и  Саве  Јовановића. Предлажем  да  раднички  савет  формира  комисију, али  не  од  својих  чланова, која  би  испитала  истинитост  навода  поменутих  сведока. Јер, ако  је  тако, онда  се  наша  имовина  развлачи  а  ми  већ  неколико  месеци  нисмо  примили  плате.

-Тако  је, да  се  формира   комисија, али  да  обавезно  и  председник  радничког  савета  уђе  у  њу,повикаше  у  исто    време, неколицина.

-Молим, како  кажете, нека  вам  буде. Ја  сам  своје  рекао.

-Предлажем  да  и  секретар  буде  члан  те  комисије, требаће  нам  његова  помоћ, додаде  председник.

Формирана  је  комисија, седница  завршена, људи  се  разиђоше. Председник  Радничког  савета  ми  приђе. ‘’Шта  уради  ово  црни  човече, знаш  ли  у  каква  говна  си  се  увалио, што  ме  се  и  не  тиче, али  увлачиш  и  друге  људе. Знаш  ли  какву  си  игру  заиграо’’?

-Знам, зато  сам  је  и  заиграо, а  ти  ако  немаш  муда, дај  оставку  на  место  председника  Радничког  савета  и  извлачи  се. Али, не  заборави, људи  ти  то  неће  опростити.

-Који  бре  људи, црни  секретару, сви   ће  нас  издати  чим  директор  грмне  и  почне  да  прети  председником  општине  и  секретаром  комитета, Партијом, самоуправљањем и  ко  зна  чиме  све  не, горко  се  омехну  Раде. Мислиш  на  ове  ‘’самоуправљаче’’  који  ће  украсти  са  олтара  у  цркви, ове  који  се  мрзе  и  свађају  на  крв  и  нож  само  за  неколико  стотина  динара  разлике  у  платама,ове  који  узимају  лажна  боловања  да  би  радили  приватно, а  у  предузећу  примали  безначајно  умањену  плату; са  таквима  ти  хоћеш  да  водиш  неку  твоју  револуцију,будалетино. Уништиће  те, згазити  као   гусеницу  у  прашини.

-Сада  нам  више  нема  назад. Идемо  па  шта  нам  Бог  да.

-Добро, само  заборављаш  да  се  шут  не  може  да  боде  са  рогатим. То  знају  и  наше  бабе, а  ти  ме  тераш  да  се  курчимо  и  ‘’исправљамо  криву  Дрину’’.

-Да, само  што  ми  нисмо, и  не  смемо  да  будемо  бабе, схвати  то  Раде. Побогу  брате, нећемо  ваљда  бити  бесловесно  стадо  оваца. Немамо  права  на  ћутање.

-Ајд, нека  ти  буде  секретару, ама  не  греје  ме, што  би  рекли  наши.

У  ‘’Будућности’’, али  и  Власову,  експлодирала  је  ‘’бомба’’  већа  од  оне  над  Хирошимом. Ни  о  чему  другом  се  није  причало  у  предузећу, али  и  варошици. У  кафанама, берберницама, на  улици, на  славама  и  крштењима, свуда  иста  тема. Пљачка  у  ‘’Будућности’’, а  главни  виновници  нико  други  до  председник  општине  и  директор. Најчешћи  закључак  је  био: ‘’Тој  мора  да  је  одозго, из  Београд, из  це-ка  или  Скупштину  Србије. Туј  су  умешани  поголемци, они  оћев  да  смрсив  конци  на  преседника  и  директора. Али, ако,  доста  је  било  и  њино. Нек  им  и  њима  некој  стане  на  реп. Млого  су  се  осилили’’.

Вративши  се  са  службеног  пута  директор  ме  је  позвао  у  своју  канцеларију. Кад  сам  ушао  управо  је  завршавао  потписивање  некаквих  папира.Није  ме  ни  погледао. На  памет  му  није  падало  да  ме  понуди  да  седнем. Одложио  је  папире  у  фијоку  стола, понаместио  се  у  столици  и  почео:

-Друже  секретаре, да  те  питам  нешто  приватно,ако  немаш ништа  против.

-Само  изволите,друже  директоре.

-Да  ли  си  ти  нормалан, хоћу да  кажем  је  ли  са  тобом  здравствено  све  у  реду?

-Хвала  на  питању, сасвим  добро  се  осећам, потпуно  сам  здрав.

-Не  бих  рекао. Ја  мислим  да  си  ти  озбиљно  болестан  човек, кад  си  могао  да  трућаш  онакве  небулозе  на  задњој  седници  радничког  савета. О  каквом  лоповлуку  ти  причаш, да  ли  си  свестан  шта  твоја  трућања  и  манијакалне  умишљености  значе  у  предузећу, али  и  у  Власову?

-Ништа  нисам  измислио, никоме  не  желим  да  нанесем  зло, само  сам  рекао  оно  што  ми  је  пренео  шеф  обезбеђења, а  потврдили  возач  камиона  и  радници  који  су  радили  на  утовару  и  истовару. Они  су  спремни  да  то  потврде  и  пред  комисијон  Радничког  савета.

-Ништа  они  не  могу  да  потврде, нити  ће  потврдити. Немају  шта  да  потврде, све  је  то  твоја  и  Љубина  ујдурма, да  ми  сјебете  знање. Неће  моћи. Дебело  сте  се  зајебали. Чист  сам  као  суза.

-Као  суза  из  ока  пуног  прашине, додадох.

-Добро, добро, само  се  ти  зајебавај, али  запамти, кад   ја  почнем  да  се зајебавам  ти  си  готов. Откинућу  ти  главу, рука  ми  неће  задрхтати.

-Ви  још  претите?

-Не  претим, само  те  упозоравам  да  се  дозовеш  памети, док  још  имаш  ово  мало  шансе. Јер  кад  ја  кренем  на  све  вас  који  ми  радите  о  глави, нећу  имати  милости. Слободан  си, можеш  да  идеш.

У  ‘’случај’’  се  укључио  локални  недељни  лист  ‘’Народна  реч’’,  серијом  написа. ‘’Ко  хоће  да  сруши  ‘’Будућност’’?, ‘’Нарушени  самоуправни  односи, узрок  аферама’’,’’Ко  стоји  иза  подметања  председнику  општине’’? Све  у  том  стилу  и  маниру.Главни  уредник  листа  био  је  пашеног  председника  општине, а  аутор  текстова  сестрић  директора  ‘’Будућности’’. Почео  сам  да  схватам  игру  паланке  и  њену  скривену, увек  присутну  моћ,  безобзирност  и  међусобну  повезаност  апсолутних  владара  Власова. Упркос  свему  још  сам  гајио  неке  илузије. Показаће  се  потпуно  неоснованим.

После  месец  дана, комисија  Радничког  савета  коју  су  сачињавала  три  радника  из  столарског  погона, један  из  лакирнице, један  из  обезбеђења, председник  радничког  савета  и  ја, састала  се  у  сали  радничког  савета  и  позвала  сведоке, ради  саслушања.

Да  ти  не  дужим  причу, ионако  је  довољно  дугачка, десило  се  оно  што  ми  је  Раде  Савић  председник  Радничког  савета  рекао. Сведоци  су  све  порекли. Нису  они  никада  возили  никакав  материјал  за  куће  председника  општине  и  ддиректора  ‘’Будућности’’, све  је  то  измишљотина  и  неистина.Кад  им  је  председник  комисије  показао  изјаву  коју  су  потписали  и  доставили  секретару  предузећа,тојест  мени, мирно  су  одговорили  да  сам  им  ја  дао  папир  којег  су  потписали, али  са  образложењем  да  се  ради  о  повећању  плата, па  су  они  потписали  без  читања  текста  испод  којег   стављају  потписе. Сва  тројица  су  тврдила:

-Све  су  то  смислили  секретар  Миле  и  командир  обезбеђења  Љуба, ми  са  тим  немамо  ништа. Ми  само  радимо  свој  посао, не  мешамо  се  у  никакву  политику.Неко  ‘оће  да  нас  злоупотреби.

-Ко  је  тај  неко?-питао  је  председник  комисије.

-Рекли  смо  већ.Секретар  и  командир  обезбеђења.

Љуба  је  седео  мало  даље  од  осталих, поред  прозора. Нагло  је  устао,  отворио  га,  и  притиснувши  руком  груди  у  пределу  срца, срушио  се  на  под.  Мени  се  сала  Радничког  савета  окретала  непрестано, пред  очима  ми  се  мрачило, потом  би  ми  из  њих  излетали  неки  болни  свици  у  млазевима, као  рој  метеорита  кад  се  зањише  ведрим  летњим  небом.

Заузети  Љубом  и  позивом  хитне  помоћи,  на  мене  нико  није  обратио  пажњу. Попивши  чашу  воде, тешко  дишући  и  посрћући  некако  сам  дошао  до  канцеларије, закључавши  је. Хтео  сам  да  умрем  закључан  и  да  нико  не  може  да  ми  приђе  и  помогне. Стровалио  сам  се  у  стару  готово  расходовану  фотељу, одавно  избачену  из  директорове  канцеларије,  и  изгубио  свест.

Кад  сам   дошао  свести  била  је  дубока  ноћ.Свуда  тишина, друга  смена  одавно  завршила  посао.Радили  смо  две  смене, треће  није  било. Повремено  се  чуло  кашљуцање  дежурног  ватрогасца  који  је  обилазио  одељења  да  провери  није  ли  неко  оставио  нешто  што  би  изазвало  пожар. У  дрвопрерађивачком  послу  пожар  је  највећи  непријатељ. Свака  немарност  у  том  смислу  повлачила  је  отказ  и  суспензију  из  предузећа. Једном  је  неки  службеник  наручио  кафу, и  још  није  почео  да  је  пије, позвала  га  је  секретарица  да  се  јави   директору. Оставио  је  кафу  нетакнуту. Кад  се  вратио  била  је  хладна  као  пиво. Да  би  је  мало  загрејао, палио  је  пелир  папир  и  држао  га  испод  шољице. Недогореле  листове  пелира  бацио  је  у  корпу  за  отпатке, били  су  угашени. Кад  је  дежурни  ватрогасац  сутрадан  обавестио  директора  о  томе, љубитељ  кафе  је  до  краја  радног  времена  најурен  из  предузећа. Толика  је  строгоћа  била  по  том  питању. За  неке  друге  ствари, лако  ћемо.

Дакле, сачекао  сам  јутро  у  канцеларији  и  откључао  је. Очито  је  било  да  ме  Бог  није  хтео. Имао  је  других  планова  са  мном. Око  девет  сати  дошао  је  курир  и  донео  ми  решење  о  суспензији  са  радног  места, на  неодређено  време.

Нисам  се  изненадио  оваквој  ефикасности  директора.Заправо, ничему  се  више  нисам  чудио, више  ме  ништа  није  могло  да  изненади. Тупост  и  равнодушност  потпуно  су  овладали  мноме. На  све  што  ми  се  догађа  почео  сам  да  гледам  са  стране, као  да  се  догађа  некоме  другоме, а  ја  случајно  све  то  посматрам. Изишао  сам  до  оближњег  киоска  да  купим  цигарете. Док  сам  пролазио  преко  дворишта, излазећи  на  главну  капију, радници  који  би  ме  случајно  срели, гледали  су  ме  као  утвару, као  да  виде  ‘’васкрслог  Лазара’’. При  сусрету  са  понеким  службеником, ови  су, готово  сви  од  реда, окретали  главу  у  страну  само  да  ми  се не  би  јавили. Глас  о  мојој  калварији, очито  је  брзо  допро  до  свих  људи  у  предузећу. Купивши  цигарете  враћао  сам  се  у  канцелерију, кораком  који  је  личио  на  погребни. На  капији  ме  заустави  дежурни  портир.

-Друже  секретару, управо  су  ми  јавили  да  је  командир  Љуба  умро  у  лесковачкој  болници.

Бленуо  сам  у  њега  не  разабирајући  ништа, као  да  је  говорио  језиком  којег  никада  нисам  чуо. Не  знам  колико  сам  био  у  том  душевном  вакууму, да  бих  одвалио  глупост  која  је  озбиљно  уплашила  мог  саговорника.

-Нека, нека, баш  добро  што  је  тако.

-Какво  добро  друже  секретаре, шта  је  добро  у  томе  што  је  Љуба  умро?-готово  завапи  портир.

Тек  после  ових  речи  дошао  сам  себи  и  схватио  да  је  трагедија  почела  да  се  одиграва  у  реалности, не  на  позорници  него  ту  одмах  поред  мене, али  и  са  мном  као  једним  од  ликова; у  овој  провинцијској  вукојебини  као  позорници, на  којој  је  сценографија  стравичан  мрак,  свака  покора, злоба  и  пакост, примитивизам  и  тупост  попут  маља;  авети,  горе  но  у    паклу. Прва  жртва  управо  је  часни  и  добри  човек  Љуба, који  је  још  живео  са  неким  својим  давнашњим  илузијама, из  времена  кад  се  као  шеснаестогодишњак  вратио  са  радне  акције,  и  звањем  троструког  ударника. Није  схватао  да  је  то  време  неповратно  прошло, па  је  отишао  да  га  тражи  негде  далеко  од  овога  света  и  свих  његових  гадости.

Ушавши  у  канцеларију  отворио  сам  прозор  и  тек  тада,  приметио  леп  пролећни  дан  пун  сунца, цвркута  птица  у  крошњама  дрвећа, дечје  граје  са  оближњег  фудбалског  игралишта, необавезног  торокања  домаћица  које  се  враћају  са  пијаце. На  стругари  са  друге  стране  улице,  десетак  људи  дугачким  ‘’лостовима’’  набацују  огроман  буков  балван, пречника  преко  метар  и  по, на  постоље  гатера, да  би  од  њега  изрезали  даске. Довикују   се,  смеју, добацују  женама које  пролазе  и  причају  масне  вицеве. Укратко, живот. Онај  свакодневни, обичан,  некада  весео,  некада  тужан, са  бригама  и  радостима  којима  човек  често  придаје  већи  значај  но  што  заслужују. А  ја, где  сам  ја  у  свему  томе? Зашто  ја  нисам  прихватио  тај  и  такав  живот  већине  која  иде  сагнуте  главе, не  буни  се, све  прихвата  на  начин  да  би  се  некако, са  што  мање  невоља,  провукла  кроз   све  замке  и  сачекуше  које  стари  покварењак  живот  уме  да  приреди.. Чему  ја  тежим? Правди, истини, поштењу, слободној  мисли  и  слободној  речи, демократији, чему, чему? Није  ли  то  утопија  којом  сам  се  заразио  прочитавши  прву  књигу? Нисам  ли  се  васпитавао, у  породици, школи, на  свим  оним  местима  где  сам  учио  живот, на  потпуно  погрешним  премисама? Није  ли  све  почело  кад  сам  после  крађе  једног  јајета  из  комшијског  дворишта  добио  од  мајке  такве  батине, које  памтим  и  сада? Или  можда  онда  кад  сам  први  пут  слагао  оца, да  бих  заштитио  млађу  сестру, а  он, ухвативши  ме  у  лажи, прилепио  ми  неколико  врућих  шамарчина  да  ми  и  данас  бриде  образи. ‘’Не  смеш  да  крадеш, не  смеш  да  лажеш’’, први  наук  којег  см  стекао  у  кући, поневши  га за  цео  живот. Зар  сам  морао  још  у  најранијем  детињству  да  читам  књиге  због  чије  сам  садржине  плакао, јер  су  говориле  о  великим  неправдама  нанесеним  добрим  и  честитим  људима? Зашто  су  ме  учили  поштењу, ако  су  ме  послали  у  свет  у  којем  лопвлуци  и  лажи  суверено  царују, а  лопови  и  лажови  су  на  највишој  цени? Сада  ми  је  касно  да  се  мењам, а  путеви  се  одједном  сплетоше  у  неразмрсиви  чвор.

Сео  сам  за  сто  и  почео  да  читам  решење  о  суспензиј. Писало  је:  да  сам  ширио  лажне  и  алармантне  вести  о  највишим  руководећим  људима  у  предузећу  и  општини, да  сам  нанео  велику  љагу  и  срамоту  предузећу, руководећем  органу  и  друштвенополитичким  организацијама, да  сам  ударио  на  темеље  самоуправног  социјализма  и  оспорио  водећу  улогу  Савеза  комуниста, да  сам  својим  лажима  упрљао  образ  радних  људи  предузећа  ‘’Будућност’’, али  и  грађана  општине  Власово, који  стоје  чврсто  уз  своје  демократски  изабране  представнике. Завршна  реченица  ми  је  остала  у  трајном  сећању: ‘’Збо  свега, напред  реченог, а  на  јединствени  захтев  радника  предузећа  ‘’Будућност’’  и  грађана  општине  Власово, Милисав  Рајковић,секретар  предузећа, суспендује  се  са  посла, на  неодређено  време’’. Решење  о  суспензиј  ставио сам  у  ташну, са осталом  личном  документацијом, решен  да  не  одустанем  тако  лако. Ако  је  живот  борба, онда  немам  права  да  се  предајем.

На  столу  је  стајао  папир  формата  А4,  испсан  невештим  рукописом  руке  која  није  често  држала  оловку, са  потписима  при  дну. Изјава  тројице: возача  и  још два  радника; у  којој  тврде   ‘’да  су  дана  18.септембра 1971.године, и  20.октобра  исте  године  превезли  комплетан  ‘’тишљерај’’, врата  и  прозоре, олуке  и  материјал  за  кречење  куће, код  директора  ‘’Будућности’’, Стојана  Петровића  у  викенд  насеље  Зелениче, и  све  то  исто  код  викендице  председника  општине  Власово,  Јанићија  Мрдака, у  истом  насељу, без  икакве  докумантације  и  потврде  о  уплату, па  сматрају  да  је  то  пљачка  друштвене  имовине, и  они  као  савесни  радници  то  пријављују  на  надлежни  органи  у  предузеће, због  ради  даљи  поступци, и  да  се  томе  стане на  пут. ‘’Све  напред  казато  потврђујемо  са  наши  потписи, и  истинитост  гарантјемо, морално, материјално и  кривично’’.Следе  потписи:Петар  Здравковић  возач, Стојан  Младеновић, радник, Сава  Јовановић, радник.

Најпре  сам  мислио  да  поцепам  тај  папир  и  бацим  у  кош. Ипак, одлучио  сам  да  га  сачувам, без  обзира  што  је  био  копија. Оригинал  је  код  председника  комисије. Ако  га  већ  нису  уништили.

Оно  мало  личних  ствари  и  папира  што  сам  имао  у  радном  столу   покупио  сам, закључао  канцеларију, а  кључ  предао  директоровој  секретарици. Узела  је  кључ, погледала  ме  тужним  плачевним  погледом, и  кад  сам  јој  рекао  збогом  Јованка, бризнула  је  у  плач. Једва  је  промуцала:’’Опростите  друже  секретаре, све  ми  је  јасно, али  ја  ту  ништа не  могу’’. ‘’Јованка, знам  да  ти  ниси  крива, не  оптерећуј  се  непотребно  овом  трагичном  лакрдијом, вратићу  се  ја, кад-тад’’, покушах  да  је  утешим.  ‘’Даће  Бог  секретару  да  буде  као  што  кажете’’, већ  смиренија.  рече  Јованка.

Изишао  сам  из  предузећа  мирно, без  патетичних  поздрава  и  галаме, трудећи  се  да  ме  што  мање  људи  примети. Стражар  на  капији  није  ни  обратио  пажњу  на  мене. Читао  је  неке  новине  од  прошле  године, само  да  ме  не  би  погледао  у  очи. Био  је  ближи  директоров  рођак.

Поподне  истога  дана  кренуо  сам  у  моје  село,  Суву  Пољану. Путем  до  села, дугим  двадесет  и  пет  километара, могла  су  да  се  крећу  само  кола  са  воловском  запрегом, понеки  трактор  и  пешаци. Сува  Пољана  се  у  последњем  рату  није  најбоље  снашла, била  је  привржена  Краљу  и  његовој  војсци, па  га  је  пслератна  изградња  и  обнова, изградња  бољег  и  срећнијег  живота,  заобишла  у  широком  луку. У  потрази  за  бољим  животом  народ  се  исели, остадоше  само  старци, и  тек  понеки  ‘’младић’’  од  преко  педесет  година. Био  је  то  добар  изговор  властима  да  нема  сврхе  градити  пут  толике  дужине, кад  ускоро   неће  имати  ко  да  иде  њиме. Дакле, биће  шипчења  овога  поподнева, и  доброг  презнојавања, што  је  добро  за  кардиоваскуларни  систем, како  кажу  учени   доктори. Не  каже  ли  се  да  свако  зло  има  своје  добро.

Са  путним  ранцем  на  леђима  и  свакојаким  и  безбројним  мислима  у  глави, почех  да  савлађујем  прве  километре  пута, онај  његов  део  који  пролази  кроз  згуснута  моравска  села. Познавао  сам  многе  људе  из  тих  села, што  је  први   доказ  да  сам  већ  загазио  у  озбиљније  године, па  сам  се  стално  некоме  јављао  или  се  мени   неко  јављао, што  ми  је  реметило  наваллицу  и  ток  мисли  о  ситуацији  у  којој  сам  се  нашао. Мада, нисам  сигуран  да  је  добро  ако  човек  дозволи  да  му  глава  много  ради. Тек  кад  прођох  поред  задњих  кућа  Горњег  Дола, одакле  почиње  успон  према  Сувој  Пољани, почео  сам  да  сређујем  мисли  и  анализирам  све  што   ми  се  догодило  задњих  неколико  месеци. Стално  ми  се, мада  сам  нерадо  себи  признавао, ипак  наметало једно  питање. ‘’Зашто  ти  је  све  ово  требало’’? Заиста, шта  сам  ја  хтео  упуштајући  се  у  аферу  о  лоповлуку  људи  који  су  представљали  власт  у  јужносрбијанској  варошици? Да  покажем  како  сам  поштенији  и  храбрији  од  других, да  заштитим  ‘’народну  имовину  и  раднички  зној’’, да  браним  вредности  самоуправног  социјализма, да  не  пљунемо  на  све  оне  који  погинуше  у  рату  за  ослобођење  и  изградњу  земље? Шта  још?

Човече, све  су  то  шупље  фразе  које  више  никог  не  интересују. Лоповлук, корупција, непотизам, привилегје  које  све  више  присвајају  и  потомци  оних  који  се  бусају   у  груди    да  су  ‘’изнели  револуцију   на  својим  плећима’’, грчевито  држање  власти  и  позиција  у  рукама  уског  круга  људи  који  су  се  наметнули  силом  и  преваром, то   је  слика  света  којег  би  ти  да  срушиш. А, ко  ће  доћи  после, ако  би  и  успео  да  га  срушиш? Доћи  ће  исти, само  са  другим  именима. ‘’Сјашиће  Курта, узјашиће  Мурта’’. Мучило  ме  је  страшно  спознање  људскога  страха  пред  влашћу. Зашто  су  кукавни  возач  и  она  два  радника  све  порекли, и  пуштили  нас  под  лед, несрећног  Љубу  и  мене? Па  од  њих  је  све  и   кренуло. Да  они  нису  почели  причу  о  злоупотребама  и  лоповлуцима  у  предузећу, ко  зна  да  ли  би  ико  уопште  знао  за  све  то. Уверавали  су  ме  да  ће  истрајати  у  раскринкавању  и  разоткривању  свих  неподопштина, јер  забога, ово  је  ‘’радничка  држава’’. У  њој  влада  радник, самоуправљач,’’власник  над  средствима  за  производњу  и  вишком  створене  вредности’’. Коме  ли  су  те  небулозе  пале  на  памет  да  залуђје  народ? Можда  је  све  то  и  могуће, само  не  знам  где, са  којим  и  каквим  људима. Са  оваквима  који  су  ту  око  мене, који  се  грабе  око  сваког  одбаченог  ивера  дрвета, ексера, парчета  лима, стакла, кофе  са  бојама  и  кречом; а  они  који  не  успеше  да  се  докопају  ничега  од  тога, тужакају  оне  који  смоташе  и  прокријумчарише  бар  нешто,  поред  дремљивог  или  за  флашу  пива  купљеног  стражара? Не, другови  марксисти  и  ви  теоретичари  социјализма, у  великој  сте  заблуди. Са  онима  који  узимају  лажна  боловања  да  би  приватно  радили  за  велике  дневнице, а  први  се  буне, и  то   жестоко, кад  касни  плата, са  њима  хоћете  у  бољу  будућност, у  социјализам. Са  руководећим  кадровима  који  све  више  тону  у  криминал, а  непотизам  им  је  на првом  месту; ближа  је  кошуља  од  гуња. Маните  причу.

-Ако  је  све  то  тако, кој  мој  си  се  петљао  у  ова  срања  из  којих  се  нећеш  извући  ни  лако, ни  скоро?

Окренух  се  да  видим  ко  ми  то  каже. Није  било  никог  на  пушкомет  око  мене. Изгледа  да  се  моја  савест  побунила  против  мојих  будаластих  представа  о  људима  и  свету  око  мене.

-Знаш  ли  ти  шта  је  уопште  човек?-настави  да  ме  испитује  Онај  невидљиви  у  мени.

-По  свему  судећи  не  знам. Дође  ми  у  сећање  део  писма  које  Достојевски  пише  свом  брату  Миши  и  каже  да  је  човек  тајна  коју  треба  одгонетати  целог  живота, и  да  време  утрошено  на  њено  одгонетање  није  изгубљено  време.

-Ти  ниси  Достојевски, далеко  си  од  њега. Препушти  њему  одгонетање  тајне  зване  човек. Мада  чак  ни  он  није  успео  да  је  одгонетне  до  краја. Ти  си  обичан  човек  и  помири  се  са  том  чињеницом. Подешавај  своје  понашање  према  људима  и  свету  тако  да  прођеш  са  што  мање  невоља. Један  је  живот. Схвати, страшно  је  бити  човек, чак  постоје  тврђења  да  је  човек  хромозомска  грешка, да  он  није  био  предвиђен  у  природи.

-Ја  не  пристајем  да  кроз  овај  мој  један, једини  и  непоновљиви  живот  прођем  погнуте  главе, да  се  повијам  као  трска  која  мисли, да  вегетирам  као  маховина  на  северној  страни  храста. Нећу  да  будем  зец  који  целог  живота  бежи  од  некога  и   нечега. Чињеницу  да  сам  уникат  у  природи  хоћу  да  оправдам  достојно.

-Много  крупних  речи, још  више  магле  у  глави, још  један  Дон  Кихот. Чему  то, кога  то  још  интересује? Већ  су  ти  четрдесет  година,ожени  се, рађај  децу, скући  се, легни  на  руду, негде  кажу  и  легни   на  брашно, бирај  шта  ти  се  више  свиђа.

-Хвала  на  саветима, остави  ме  на  миру. Ја  идем  својим  путем.

-Нека  ти  је  Свевишњи  на  помоћи, али  нећеш  проћи  добро.-заврши  Онај  којег  не  видим, чије  савете  не  примам.

Била  је  касна  ноћ  кад  сам  стигао  кући  у  Суву  Пољану. Иако  ме  дуго  није  видео, пас  Жека  ме  препозна  у  мраку  и  обрадова  ми  се, машући  репом  и  увијајући  се  око  мојих  ногу. Дошао  сам  у  последњем  часу. Отац  је  умирао. Није  ме  препознао. Мајка  је  седела  порд  његовог  лежаја, пресамићена  у  пасу, уплакана  и  смлављена  тугом. Кад  ме  угледа, једва  чујним  гласом  рече:

-Ете  сине, дође  позив  на  татка. А  кад  Бог  испрати  позив  човек  мора  да  се  одзове, нема  му  друго.

-Где  су  бата  и  снајкаа? Бата  је  био  старији  брат.

-Они  отидоше  да  легнев, да  жмкнев  малко, цел  дан  су  били  на  орање, садили  су  мумуруз  у  Дугачку  падину. Ајде  и  ти  легни,сигурно  си  уморан.

-А  ти  мајко?

-Е  синко, ја  ћу  покрај  мојега  Миливоју. Осећам, неће  дочека  јутро. Морам  да  му  се  нађем  кад  предава  душу  Богу. Да  му  гу  придржим  кад  испада  из  њега.

Изиђох  у  мрак. Седох  на  дрвљаник  и  запалих  цигарету. Жека  се  склупча  поред  мене. Ноћ  је  била  без  месечине, пуна  звезда. Безброј  звезда  милијардама  година  равнодушно  намигује  овој  мајушној  тчачки  Земљи,  изгубљеној  у  Васељени. Двоножац  се  курчи  на  њој  мислећи  да  је  досегао  високи  ниво  знања  и   моћи, да  је  ‘’овладао  природом’’, да  је  сазнао  суштину  света. Јес  врага  сазнао. Ништа  двоножац  не  зна, ништа  не  може, а  смрт  му  је  једина  извесност. Јер, ‘’Шта  је  људски  живот  на  земљи  ако  не: стално  грчевито  отимање  од  смрти, борба  са  смрћу, и  најзад-пораз  од  смрти’’?

‘’Ниједну  муку  човек  не  може  потпуно  објаснити  собом, већ  прибегава  боговима. Човек  је  пут  ка  новим  ужасима  и  новим  страдањима. Кроз  човека  путује  неко  чудовиште, ко  зна  куда? Тело  човечије  му  је  превозно  средство, чија  је  последња  станица  смрт’’.

Пред  само  свануће  мајка  се  појави  на  басамацима. Није  морала  да  ми  говори  ништа. Уђосмо  у  собу. Мој  отац  Миливоје, лежао  је  потпуно  опружен, отворених  очију, загледан  у  бесконачност. Подмирио  је  и  последњи  овоземаљски  дуг. Предао  је  Богу  душу.

-Синко, склопи  очи  на  татка  и  запали  му  свећу  изнад  главу, таки  је  ред. Нека  му  овој  виделце  просветли  пут  до  Господа   на  небеса.

Учиних  што  ми  мајка  заповеди.

Брат  и  снаја  уђоше, више  изненађени  што  ме  виде  него  што  је  отац  умро. Готово  у  исти  мах  проговорише: ‘’А, дошеја  си. Добро  си  се  сетија  да  дођеш. Татко  ти  већ  неколко  месеца  болује, а  теб  те  нигде  нема. Све  је  паднуло  на  наш  терет. Не  знаш  ти  како  је  тој  кад  имаш  болнога  човека  у  кућу, кој  нити  живи  нити  мреје’’.

Ћутао  сам. Нисам  имао  воље  ни  снаге  да  проговорим  ниједну  реч.

Сутрадан  сахранисмо  оца. Једва  смо  нашли  људе  способне  за  копање  гроба. Отишао  народ  на  све  стране, само  што  даље  од  Суве  Пољане  и  беде. По  повратку  са  гробља, приредисмо  ручак, за  душу  покојника. Тридесетак  стараца  и  старица  навалише  на  јестиво  и  пиће  као   да  су  на  свадби. Потом  почеше  приче  и  галама, неки  се  чак  и  овде  посвађаше. Било  је  и  оних  који  умало  не  ударише  у  песму. ‘’Шћеш  синко, мртви  сас  мртви, живи  сас  живи’’,  објасни  ми  моја  даља  рођака, позадружна  удовица  већ  више  од  двадесет  година.

Два  дана  по  очевој  сахрани, кад  седосмо  за  сто  да  ручамо, брат, који  је  био  старији  од  мене  осам  година, видно  нервозан, поче  свађалачким  гласом:

-Миле, ‘оћу  да  ти  кажем  да  сам  сада  ја  газда  у  ову  кућу  и  од  сво  имање. Татко, Бог  душу  да  му  прости, кад  поче  да  побољује  пре  неколко  месеца, натера  ме  те  отидомо  код  адвоката  и  напрајимо  уговор  у  који  ми  је  преписаја  сву  покретну  и  непокретну  имовину.

-Ниси  ли  ти  њега  присилио  да  то  учини, видећи  га  болесног  и  старог, или  је, како  кажеш  он  тебе  ‘’натерао’’. Нисам  сигуран  да  би  отац  учинио  тако  нешто, и  ја  сам  му  син. Шта  ти  кажеш  мајко?

-Ја  не  знам  ништа  од  тој. Ти  знаш  да  сам  неписмена  а  никад  се  несам  мешала  у  Миливојине  работе. Најбоље  ми  је  да  си  ћутим. Брго  ће  дојде  мој  Миливоја  да  си  ме  води  куде  њега.

-Значи, ја  овде  у  Сувој  Пољани, ако  сам  добро  разумео, немам  више  ништа. Чак  ни  стреху  испод  које  би  се  склонио  од  кише.

-Баш  такој, добро  си  разумеја, -одговори  брат.

У  разговор  ускочи  и  снаја, братовљева  жена.

-Е  па  брацо, тебе  школа, а  на  нас  имање. Не  мож’  и  једно  и  друго. Ти  си  службеник, имаш  плату, добија  си  стан  у  Власово, куј  ти  дава. А  ми  смо  остали  овден  на  овуј  сиротињу, па  ако  ни  и  тој  узнеш, које  ће  работимо. Да  се  бесимо. Еве  и  нашо  дете  стигло  за  школу, и  на  тој  треба  да  мислимо. А  ти, једна  душа,  једна  гуша, једна  коза, једно  легало, што  се  вика.

-Родбино, својто, мили  моји, ако  сте  ви   тако  решили, нека  вам  буде. Желим  вам  све  најбоље  и  да  ‘иљадите  са  имовином  коју  ми  отесте. Сад  ми  је  тек  јасно  зашто  неко   рече, ‘’најдаљи  су  ми  они  који  су  ми  најближи’’.

Не  поздравивши  се  ни  са  ким  напустих  Суву  Пољану. Схватио  сам  у  трену  да  сам  и  овде, где  сам  поникао, сувишан, без  икога  и  без  ичега. Пролазећи  поред  велике  њиве  са  густо  ижђикалом  зеленом  пшеницом, која  је  обећавала  богат  род, седох  на  камен  крајпуташ  и  запалих  цигарету. Овде  сам  први  пут  видео  оца  за  плугом  како  оре  дубоку  бразду, млад,  снажан, здрав  и  јак, са  кошуљом  коју  је  на  леђима  пробио  повећи  круг  зноја. Снажни  волови  са  пола  снаге  вуку  плуг  и  не  хају  на  повремене  очеве  узвике, ‘’ ‘ајд, ‘ајд, вуци  ве  не  изели’’.

Била  је  ово  највећа  и  најбоља  њива  која  нас  ‘лебом  рани, како  је  говорио  отац. Пребирао  сам  по  сећањима  и  плакао. Плакао  сам  дуго  и  тешко. Плакао  сам   за  оцем, за  мајком  која  је  остала  са  људима  којима  је  само  терет  више  на  леђима. Али, мислим  да  сам  највише  плакао  за  собом, над  мојом  судбином, која  ми, осећао  сам  то, није  наклоњена. Гледао  сам  она  брда  и  пропланке  на  којима  сам  одрастао, читао  прве  књиге  и  маштао  о  бољем  и  срећнијем  животу. А, у  шта  се  све  изродило, у  шта  ће  се  још  изродити? Овде  никако  није  крај  мојим  невољама, слутим.

Предвече  стигох  у  Власово. Лепо  пролећно  вече  измамило  је  шетаче  на  ону  једину  већу  улицу, у  којој  су  кафане, посластичаре, биоскоп, дом  културе  и  парк  увек  препун  деце  и  пензионера. Боже, како  су  сви  ови  људи  опуштени  и  срећни. Уживају  у  пријатном  пролетњем  предвечерју.После  лаке  шетње  многи  ће  на  пиво  у  једној  од  неколико  кафана,  или  лимунаду  и  сладолед  у  посластичарама.

Седох  на  једну  клупу  на  самом  улазу  у  парк. Још  сам  претурао  по  џеповима  тражећи  шибицу  да  припалим  цигарету, кад  се  однекуд  створи  Лаза  Патрави, пословођа  лакирнице  у  ‘’Будућности’’. Мало  je  шепао  на  леву  ногу, па  су  га  још  од  детињства  прозвали  ‘’патрави’’, и  тај  му  надимак  остаде  за  цео  живот. Готово  да  нико  није  знао  његово  презиме, а  ни  он  га  скоро  никада  није  употребљавао. Представљао  се  кратко, чак  и  на  телефонској  вези, ‘’еј, бралке, Патрави  овден’’. Без  икаквог  увода  викну:

-Куде  си  бре  секретаре, тражим  те  неколко  дана, ти  к’о  да  си  узем  пропаја.

-Био  сам  у  Сувој  Пољани  неким  послом, управо  се  враћам  отуда. Зашто  си  ме  тражио?

-Устварима  тражи  те  адвокат  Дојчиновић  из  Лесковац. Бија  је  овден  у  Власово  и  чуја  је  за  твој  случај. Он  ми  је  неки  рођак, мислим  да  му  је  мајка  сестричина  моје  ујне, или  тако  некако, куј  ће  се  снађе  у  теј  наше  родбинске  везе, али  неје  важно  тој. Поручија  ти  је  Дојчиновић  да  одма  одеш  код  њега  и  понесеш  решење  од  суспензију. Оће  да  поведе  парницу, у  твоје  име, и  да  се  обрачуна  сас  нашога  директора. Имају  они  неки  неподмирени  рачуни  још  из  оној  време  кад  је  адвокат  Дојчиновић  радео  у  Комитет, а  наш  директор  био  секретар  комитета. Него  ти  ујутро  подрани  и  право  у  Лесковац. Знаш   ли  куде  му  је  канцеларија?

-Знам.

-Е  ондак, к’о  што  ти  реко. Иначе, у  предузеће  сви  знају  да  ти  неси  ништа  крив, и  сви  су  на  твоју  страну, сви  те  бранив.

-Значи  сви  знају  да  нисам  крив, сви  су  на  мојој  страни  и  сви  ме  бране, а  ја  на  улици, као  пас  луталица. Кажи  свима  који  ме  ‘’бране  и  на  мојој  су  страни’’, да  престану  да  ме  бране  и  нека  промене  страну, нека  се  носе  у  сто  пичке  материне, а  ја  ћу  се  борити  како   знам  и  умем.

-Зашто  бре  секретаре  такој?

-Зато  Лазо  што  ми  је  пун  један  орган,  људске  дволичности  и  непринципјелности, храбрости  из  буџака,  или  изатрећевињачке  храбрости  и  памети. Већина  људи  су  смрадови  и  кукавице. Многи  би  довели  своје  жене  да  их  директор  јебе, само  ако  би  им  наредио. У  стању  су  да  му  подводе  и  ћерке, што  је  још  ружније. А  овамо  се  бусају  у  груди  како  су  спремни  да  свакоме  скрешу  у  лице  све  што  мисле,  и  да  ‘’ће  погину  за  правдину  и  истину’’. Све  су  то  лажи  и  преваре, баљезгања  којима  људи  покушавају  да  заварају  и  умире  своју  савест.

У  сваком  случају, хвала  ти, потражићу  адвоката  Дојчиновића  већ  колико  сутра.

Кад  сам  сутрадан  ушао  у  канцеларију  адвоката  Дојчиновића  дочекала  ме  је  девојка  својих  тридесетак  година,приправница. Објаснила  ми  је  да  је  адвокат  на  суђењу, али  ће  се  брзо  вратити. Сео  сам  на  клупу  поред  зида  и  почео  да  разгледам  канцеларију. Била  је  то  просторија  неких  четири  са  четири  метра, два  радна  стола, гарнитуром  за  седењње, са  ниским  сточићем  и  три  столице, све  исплетено  од  врбовог  прућа. На  зиду  иза  адвокатовог  стола  била  је  окачена  мапа  света. На  другом  зиду, преко  пут  стола, висио   је  календар  за  1972.годину  састављен  од  природних  лепота  Југославије. Под  је  прекривао  већ  добрано  искрзани  тепих. Док  сам  ја  разгледао  канцеларију  приправница  је  читала  неке  папире, подвлачила  делове  текста  црвеном  оловком  и  стално  вртеле  главом, мрмљајући, ‘’не  може  то  тако, нема  логике’’.

Шта  то  неможе  тако  и  зашто  нема  логике, остало  је  за  мене  тајна, али  по  свему судећи  следио  је  оштар  и  озбиљан  одговор  на  ишчитавано  писаније, од  стране  амбициозне  приправнице  и  будућег  адвоката. Помислих, за  ову  ће  се  убрзо  чути. Кога  она  буде  бранила, поступајући  судија  у  предмету  добро  ће  се  знојити.

Као  да  га  ‘’вирке  носе’’  како  кажу  јужносрбијанци, утрча  у  канцеларију  адвокат  Дојчиновић. Висок, благо  повијених  леђа, плаве  нешто  дуже  косе, лепо  срезаног  лица  и  мало  дужег  носа  између  плавих  немирних  очију, у  лепом  оделу  и  мокасинама  за  чију  цену  није  упутно  питати. Деловао  је  врло  госпствено  и  ауторитативно.

Знао  сам  га  само  из  виђења, лично  никада  се  нисмо  упознали. Ево  прилике. Као  сви  практични  и  пословни  људи, адвокат  одмах  пређе  на  ствар.

-Ви  сте  Миле, секретар  из  ‘’Будућности’’, јавио  ми  је  Лаза  Патрави  да  ћете  доћи.

-Да, ја  сам  Миле  бивши  секретар, од  пре  десетак  дана  суспендован  сам  са  радног  места, на  неодређено  време.

-Дајте  ми  решење  о  суспензији.

Пружио  сам  му  папир  од  којег  се  данима  не  одвајам  и  који  је  почео  да  ме  прогања  као  усудна  авет, не  дајући  ми  мира  ни  на  тренутак. Пажљиво  ишчитавши  решење, одложи  га  испред  себе. Лаки  смешак  играо  му  је  око  усана.

-Миле, све  је  ово  дим  и  паучина, којештарије  у  сирћету, укисељене  шупље  фразе  које  немају  никаквог  ни  логичког  ни  правног, па  ако  хоћеш,  ни  семантичког  смисла. Ово  ћу  ја  на  суду  да  поцепам  на  фронцле.

-Зависи  од  тога  ко  буде  судио.

-Ма  који  судија  да  суди, неће  моћи  да  пресуђује  на  основу  ових  несувислости  и  будалаштина, ако  имало  држи  до  свог  судијског, али  и  људског  достојанства.

-Бојим  се  притисака  којима  ће  тај   судија  бити   изложен, ви  знате  ко  стоји  иза  потписника  решења  о  мојој  суспензији.

-То  препуштите  мени. Веома  добро  змам  ко  стоји. Са  актуелним  председником  Општине  Власово  заједно  смо  уписали  Правни  факултет  у  Београду. После  шест, или  седам  година  студирања, успео  је  да  се  докопа  дипломе  о  завршеном  првом  степену  и  дошао  у  Власово. Уместо  да  студира  он  се  бавио  политичким  радом  на  факултету, чак  је  једно   време  био  и  члан  Универзитетског  комитета. Са  таквим  препорукама  почео  је  да  прави  каријеру  у  Власову, а  његов  политички  ментор  био  је  управо  твој  садањи  директор,  у   то  време  секретар  комитета  Партије. Ја  сам  био  председник  идеолошке  комисије  у  комитету, собзиром  да  сам  дипломирао  на  време  са  пристојним  просеком, што  ме  је  препоручило  код  ондашњег  руководства  Општине  Власово. Кад  ми   је  дозлогрдило  млаћење  празне  сламе  и  систем, ‘’ово  што  је  црно  уствари  је  бело, јер  је  то  став  Партије’’, положио  сам  државни  испит  и  отишао  у  адвокате, преселивши  се  у  Лесковац. Иначе, председник  и  твој  директор  су  толико  сличних  карактера  да  понекад  помислим  да  су  једнојајчани  близанци. Не  презају  ни  од  чега  ако  треба  да  остваре  своје  циљеве. Према  надређенима  су  понизни  и  сервилни  до  гађења, према  подређенима  бахати  и  осиони  до  простаклука. Њих  двојица  су  успели  да  корумпирају  и  поткупе  важне  републичке  функционере, поклањајући  им  плацеве  у  околини  Власова, које  постаје  све  значајније  туристичко  место. И  не  само  да  су  им  поклонили  плацеве, направили  су  им  куће  за  одмор-викендице, довели  струју, асфалтирали  прилазе  до  њих, а  већина  села  у  општини  немају  асфалт. Предузеће  ‘’Будућност’’  много  је  допринело  обезбеђивању  боље  будућности  друговима  из  републике, али  и  локалним  буџованима. Према  томе, знам  добро  са  каквим  си се  алигаторима  ухватио  у  коштац, али  нема назад.

Младићу, ја  се  баш  растороках, ево  смо  стигли  у  Брдо. Овде  се  растајемо. Ја  настављам  према  планини  и  даље,  до  Горњег  Гара, потом  ћу  сутра  поподне,  у  Доње  Драговље. Ти  ћеш  кући  на  спавање, ако  ниси  договорио  сусрет  са  неким  девојчетом, тамо  поред  оног  потока, у  сенци  великог  храста  што  наткриљује  Тодорову  чесму. Нема  лепше  воде  у  овом  крају  од  воде  са  те  чесме.

-Откуда  ви  познајете  Брдо  и  Тодорову  чесму  са  храстом  старим  преко  двеста  година?

-Ех  мој  младићу, ја  знам  сва  села  у  Заплању, од  Бабушнице  до  Нишке  Бање, и  сва  села  са  десне  стране  Јужне  Мораве, од  Грделице  до  Заплањске  Топонице.

-Како  и  када  сте  их  упознали?

-То  је  други  део  приче  којом  сам  ти  досађивао  целог  послеподнева  и  вечери. У  том  делу  приче  догурао  сам  довде  и  до  оваквог  статуса. Но, бојим  се  да  ћу  ти  остати  дужан  за  њено  казивање, мада  није  ни  важно. Кога  уопште  интересује  прича  потпуно  промашеног  човека, боље  рећи  рушевине  од  човека. Сетих  се  једне  карикатуре  просјака  у  неком  америчком  часопису, и  текста  испод  ње. ‘’Ви  који  дајете  хиљаде  долара  да  видите  рушевине  старих  цивилизација  у  Европи,  дајте  само  један  долар   да  видите  рушевину  од  човека-алкохоличара,тј.  мене’’. Врло  духовито, веома  ми  се  свидело. Само  што  ја  нисам  алкохоличар. Ја  сам  неко  ко  је  у  недоба  дошао  на  овај  свет.

-Волео  бих  да  чујем  и  други  део  ваше  приче, па  вам  предлажем  да  ноћас  одложите  путовање  и  останете  код  мене. Ноћ  је  лепа  и  топла, наћи  ће  се  нешто  за  вечеру, а  имамо  и  нову  сламу  у  плевњи, душу  дала  за  лежање  и  разговор. Мирише  на  мајчину  душицу.

-Мени  није  проблем  да  останем  будан  целе  ноћи, несаница  ме  прати  годинама, међутим  не  бих  да  сметам, знаш,  људи  нерадо  гледају  на  моје  присуство. Свет  има  своје  норме, ја  сам  их  се  одрекао  и  тиме  се  замерио  том  нормалном  свету, тој  огромној  већини. Свако  ко  се  одрекне  норми  већине, ко  се  издвоји  из  већине, а  ја  сам  то  учинио  поодавно, мора  да  буде  спреман  и  на  последице. Испричао  сам  ти  део  моје  приче  да  бих  олакшао  путовање, поред  тога  личиш  ми  на  пристојног  младића  којем  вреди  испричати  једну  ружну  причу. Ако  ти  нешто  буде  користила, биће  ми  драго. Само  глуп  човек  учи  на  својим  грешкама. Потруди  се  да  учиш  на  туђим. Одложићу  путовање  и  наставити  наше  дружење. Покушаћу  да  сву  своју  муку, јад, сав  свој  печал, скинем  са  душе. Нека  бар  неко  зна  истину  о   мени, ионако  је  много  прича  које  ме  приказују  као  чудовиште. Ако  ништа  друго, биће  ми  драго  да  млад  човек  сазна    моју  истину. Не  бих  волео  да  је  однесем  у  гроб, не  саопштивши  је  баш  никоме.

После  скромне  вечере  сели  смо  поред  велике  камаре  тек  зденуте  сламе, којој  није  раван  никакав  душек  ни  сличне  заврзламе  модерне  индустрије  постељине. Ведре  августовске  ноћи  са  пуним  бакарним  котуром  месеца  изнад  села  расутих  на  јужној  страни  Бабичке  Горе, дар  су  Божји  за  уморну  тежачку  душу, али  и  за  све  оне  који  умеју  да  уживају  у  том  непоновљивом  дару. У  годинама  које  су  дошле  касније  проводио  сам  ноћи  на  обалама  неких  мора, поред  река  и  језера, у  градским  баштама  са  лошом  музиком, курвама  које  су  покушавале  да  певају, локалним  пијанцима  и  барабама, увек  једва  чекајући  да  се  вратим  под  ово  небо  што  тако  нежно  наткриљује  Бабичку  Гору. Ту  ме  је  свака  бољка  мање  болела, а  сваки  јад  и  чемер  били  су  ми  нешто  блажи.

Дуго  смо  ћутали. Нисам  смео  да  прекидам  Милетово  ћутање, осећао  сам  да  ће  потећи  други  део  приче, кад  се  бура  у  њему  стиша, кад  они  камичци  у  мозаику  сећања  дођу  на  своја  места. Нисам  се  преварио. Као  да  није  ни  прекидао  причу, Миле  настави  монолог, нешто  тишим  гласом.

-Суд  удруженог  рада  у  Врању  три  године  је  вукао  мој  предмет. О  гадостима  и  подметањима, ургенција  са  високих  места  из  Власова  али  и  Републике, да  ми  се  онемогући  повратак  у  ‘’Будућност’’, не  могу  да  ти  причам  јер  би  ми  требало  премного  времена. Најгоре  етикете  које  може  болестан  и  грамзив, похлепан  и  искварен  ум  да  смисли, лепили  су  за  моју  личност. У  једном  тренутку  хтео  сам  да  дигнем  руке  од  свега. Само  захваљујући  инату  адвоката  Дојчиновића  нисам  то  учинио. Зашто  инату? Мој  судски  спор  адвокат  Дојчиновић  искористио  је  да  се  разрачуна  са  предсеником  општине  Власово  и  директором  ‘’Будућности’’, због  афере  коју  су  му  својевремено  сместили  и  најурили  га  из  Општинског  комитета  у  Власову, оцрнивши  га  као  прибогу  ово  што  су  чинили   мени  сада. А  мораш   да  знаш, кад  се  Србин  заинати  нема  горег  створа  под  капом  небеском. Није  џаба  речено,  ‘’инат  главу   кида’’, не  знам  да  ли  још  који  народ  има  такву  пословицу. Било  како  било, коначно  добих  пресуду  да се  вратим  на  посао  и  да  ми  исплате  све  заостале  личне  дохотке, са  каматом. Али, враћам  се  на  радно  место, у  ‘’оквиру  својих  квалификација’’. Место  секретара  било  је  попуњено. Син  возача  Петра  Здравковића  дипломирао  је  на  Правном  факултету  у  Скопљу  и  одмах  био  примљен  на  место  секретара, упражњено  мојом  суспензијом. Али  то  није  све, ћерка  Стојана  Младеновића  једног  од  двојице  радника,  који  су  уз  возача  требали  да  сведоче  пред  комисијом, свршивши  економију  примљена  је  на  место  шефа  плана  и  анализе  у  економском  сектору. Кукавни  Сава  Јовановић, други  радник  сведок, купљен  је  тако  што  је  од  физичког  радника  аванзовао  у  помоћника  магационера. После  близу  четири  године  било  ми   је  јасно  шта  се  десило  са  ‘’храбром  радничком  класом  и  њеним  принципима’’. Вођени  личним  интересима, бацили  су  под  ноге  све  принципе, лично  достојанство, морал  и  све  што  иде  уз  то.  Мислим  се, Марксе, Марксе,  видиш  ли  ‘’колико  је  сати’’, о  којим  си  радницима  говорио  у  твојим  теоријама?

После  прве  љутње  и  псовки  на  њихов  рачун, које  су  неминовне  у  оваквим  прилика, покушао  сам  да  трезвено  гледам  на  целу  ту  ствар. Закључио  сам. Њихов  кукавичлук  и  неморал  имају  много  дубље  корене  и  узроке. Околности,  и  устаљене, мада  неморалне  норме,  обликују  свест  људи, и  одређују  њихово  понашање, чинећи  их  слабићима. Сетих  се  једног  кратког  записа  из  Андрићеве  Травничке  хронике. ‘’Слаби  људи  су  увек  опијени  од  среће  кад  им  успе  да  нађу  заједничку  и  опште  признату  формулу  која  им  обећава  остварење  њихових  потреба  и  нагона  на  рачун  туђе  штете  и  пропасти, а  која  их  у  исто  време  ослобађа  гриже  савести  и  одговорности’’.

Коначно  добих  решење  којим   сам  распоређен  на  место  помоћног  архивара, другим  речима, постао  сам  курир, разносач  интерне  поште. Повремено  сам одлазио  и  у  месну  пошту  носећи  разну  документацију  до  експедиције, због  коренспонденције  са  пословним  партнерима  ‘’Будућности’’. Разуме  се  да  ми  је  и  лични  доходак  ‘’усаглашен’’  са  новим  радним  местом, био  је  апсолутно  најнижи. Директорова  освета  била  је  крвничка  и  немилосрдна.

Настојао  сам  да  и  овај  посао  радим  најбоље  што  могу, надајући  се  да  ће  ме  заборавити  и  оставити   на  миру. Нје  било  тако. Почело  је  једном  перфидном  игром  око  експедиције  приговора  на  пресуду  Трговинског  суда, у  спору  са  неком  фирмом  из  Крагујевца, па  је  наше  предузеће  изгубило  спор  и  морало  да  плати  велику  одштету. Мени  је  приписана  аљкавост  и  неблаговремено  достављање  папира  суду. Потпуно   нетачно. У   експедиционој  књизи  уредно  је  заведен  предмет, са  датумом  предаје  на  пошти, из  чега  се  лако   закључује  да  је  на  време  стигао  у  суд, а  да  сам  ја  уредно  одрадио  посао. Спор  је  изгубљен  због  аљквости  правне  службе  и  по  налогу  директора, е  да  би  ми  се  осветио. Но,радници  то  нису  могли  да  знају, а  прича  о  мојој  аљкавости  кренула  је, као  перје  из  јастука  бачено  кроз  прозор, Ко  ће  то  вратити  у  јастук. Шта  сам  могао  да  чиним, сем  да  стиснем  зубе  и  ћутим. Већ  сам  осећао  велики  умор  од  свега. Почело  је  све  да  ме  нервира. Сталне, упорне  и  потмуле  главобоље  постале  су  ми  свакодневна  пратиља. Сан  се  одбио  од  мене.

Кажу  да  ђаво  никад  не  тражи  човека  него  да  човек  тражи  ђавола. То  се  десило  и  са  мном. Од  председника  Управног  одбора  предузећа  сазнао  сам  да  је  директор  провео  недељу  дана  на  Црногорском  прморју, наводно  због  куповине  неког  објекта  за  одмор  радника. Био  је  то  само  изговор  да  са  финансијским  директором, шефом  рачуноводства  и  још  неким  подгузним  мувама, проведе  у  пецању  на  Бојани  и  излетима  до  Дубровника. Све  у  свему, рачуни  за  хотелске  и  друге  услуге  које  је  директор  направио, а  предузеће  платило, били су  вртоглави. Од  куповине  некаквог  објекта  за  одмор  није  било    ни  говора. На  инсистирање  председника  Управног  одбора  да  директор  поднесе  извештај  Радничком  савету  о   службеном  путовању  тим  поводом, одговорено  му  је  да  не  чачка  мечку  по  пичку, јер  може  да  да  прође  много  лоше.

На  првом  Збору  радних  људи, или  ‘’збрљу’’, како  смо  говорили  поспрдно, ја  сам  јавно  поставио  питање  директоровог  службеног  путовња  на  Црногорско  приморје  и  резултатима  тога  путовања. Настала  је  општа  галама. Једни  су  одобравали  мој  захтев, други  су  ме  исмевали  и  псовали  што  стално  зановетам  и  уносим  неред  и  забуну  у  колектив.

Сутрадан  сам  добио  решење  о  принудном  неплаћеном  одмору. Наздравље. ‘’Марксе, Марксе, колико  је  сати’’? Кад  сам  питао  секретара  предузећа  зашто  сам  послан  на  принудни  одмор,одговорио  ми  је  кратко: ‘’То  је  одлука  директора. Поздравио   те  и  поручио  ти  да  се  одмориш  и  држиш  главу  испод  млаза  хладне  воде. Да  се  мало  расхлади, сувише  се  усијала’’.

Против  овог  решења  нисам  могао  да  се  жалим, све  је  урађено  према  статуту  предузећа  и  ‘’самоуправним  актима’’. Главобоља  праћена  изразитом  нервозом  није  попуштала  ни  на  тренутак. Отишао  сам  код  нашег  фабричког  лекара. Прегледао  ме  врло  савесно, упутио  на  лабораторијске  анализе, рентгенска  снимања, и  са  целокупном  документацијом  пред  собом  саопштио  ми  је  да  сам  здрав  човек. Све  здравствене  невоље  које  имам  потичу  од  пренапрегнутих  нерава, и  од  моје  неприлагодљивости  у  средини  којој  припадам, па  би  добро  било  да  се  обратим  неуропсихијатру  у  Лесковцу. Написао  ми   је  упут  за  специјалисту, са  дијагнозом  ‘’дистонија  неуровегетатива-  305’’. Оно  305  је  медицинска  шифра  болести. Елем  одем  ја  код  специјалисте, неког  доктора  Пешића. Млад, тек  дошао  са  специјализације, амбициозан  преко  сваке  мере, одличан  стручњак,  честит  до  подвижништва, све  ћу  то  сазнати  о  њему  касније. Прегледао  ме  је  врло  темељито,  и  све  време  постављао  ми  најразличитија  питања  о  породици  и  мојем  животу, о  болестима  од  којих  су  боловали  и  умирали  моји  преци, као  да  сам  ја  то  могао  знати. Имао  је  мој  живот  на  длану,  што  се  каже.

Преписао  ми  је  лекове, саветовао  дуге  шетње  на   чистом  ваздуху  и  избегавање  конфликата  са  људима. Контрола  за  месец  дана. Кад  сам  се  након  месец  дана  појавио  у  ординацију  доктора  Пешића, затекао  сам  још  једног  доктора. Нисам  знао  да  је  то  био  начелник  неуропсихијатрије, доктор  Вељковић. Зашто  је  он  био  ту, баш  кад  сам  ја  дошао  на  контролни  преглед, да  ли  је  неко  са  стране  тражио  некакву  услугу  о  којој  ја  ништа  нисам  знао, или  се  случајно  затекао  у  ординацији  млађег  колеге? Сазнаћу  убрзо.

Уместо  да  ме  прегледа  доктор  Пешић, преузео  ме  је  начелник  Вељковић  и  одвео  у  свој  кабинет. Тек  кад  је  почео  да  разговара  са  мном, бивало  ми  је  све  јасније  о  чему  се  ради. Но, ћутао  сам.

-Ви  сте  Милисав  Рајковић  из  Суве  Пољане, запослени  сте  у  предузећу  ‘’Будућност’’  у  Власову.

-Да, докторе, ја  сам  тај.

-Имате  озбиљних  здравствених  проблема  мораћете  да  се  лечите  дуго  и  озбиљно, у  некој  здравственој  установи  вишега  ранга  него  што  је  неуропсихијатријско  одељење  опште  болнице.

-Како  то  да  разумем  докторе?

-Видите, за  ваше  здравље  интересују  се  неки  важни  другови  из  Власова,  и  шире. Њихова  је  намера  да  вам  помогну, па  су  ми  се  у  том  смислу  обратили  за  помоћ, као  начелнику  неуропсихијатрије  и  најодговорнијем  човеку  ове  службе, при  Општој  болници  у  Лесковцу. Молим  вас  да  ово  схватите  на  прави  начин, јер  друштво   је  дужно  да  брине  о  сваком  свом  члану. Хуманост  на  првом  месту. Социјалистичкој  заједници  важан  је  сваки  човек. Разумете?

-Мислим  да  почињем  да  разумем, докторе. Баш  сам  ‘’дирнут’’  пажњом  свих  који  брину  за  моје  здравље, укључујући  и  вас. И, шта  сада?

-Послаћемо  вас  у  Специјалну  болницу  за  неуропсијијатријске  болести  у  Топоници  код  Ниша. Тамо  ће  вам  бити  боље  него  код  нас, а  и  изгледи  на  излечење  много  су  већи.

Амбулантним  колима, у  пратњи  доктора  Пешића, довезли  су  ме  у  Топоницу, како  је  иначе  колоквијални  назив  Специјалне  болнице. Било  ми   је  нејасно  зашто  је  доктор  Пешић  у  пратњи, кад  то  обично  раде  болничари. Стигавши  у  круг  болнице, нисмо  одмах  ушли  у  пријемно  одељење. Доктор  Пешић  ми  је  кратко  саопштио: ‘’Милисаве, сешћемо  на  ову  клупу  у  парку  и  сачекаћемо  да  нас  прими  мој  ментор  професор  доктор  Јанковић, један  од  најбољих  неуропсихијатара. Ја  сам  се  договорио  телефоном  са  професором  да  вас  прими  и  прегледа, јер  чини  ми  се, у  твом  случају  ради  се  о  срамотној  подвали  у  дијагнози, а  мој  начелник  је  подлегао  притисцима  неких  моћних  људи  са  стране, па  све  то  више  нема  никакве  везе  са  медицином’’.

-Опростите  докторе  не  разумем  вас  најбоље…

-Укратко. Неколико  дана  после  твог  првог  доласка  у  моју  ординацију  позвао  ме  начелник  Вељковић  и  почео  да  се  распитује  о  теби  и  твојој  болести. Приметивши  моју  благу  зачуђеност, рекао  ми  је  да  се  неки  важни  другови  интересују  о  стању  твога  здравља, уз  инсистирање  да  он  лично  ‘’преузме  случај’’. Ти  си  дошао  са  дијагнозом  дистонија  неуровегетатива, коју  сам  и  ја  потврдио, и  сходно  томе  одредио  терапију. Начелник  се  не  слаже  са  таквом  дијагнозом. Овде  те  је  послао  са  дијагнозом  ‘’тежи  облик  шизофреније’’, што  изискује  дуготрајно  лечење, без  озбиљнијих  изгледа  на  излечење, па  се  може  десити  да  у  овој  болници  останеш  до  краја  живота. То  је  Миле  права  истина  о  твојој  болести. Ја  се  не  слажем  са  начелником, па  сам  зато  и  замолио  мог  профсора  и  ментора  Јанковића, да  те  лично  прегледа, успостави  дијагнозу  и  одреди  лечење. Он  је  не  само  велики  научни  ауторитет  него  и  диван  човек. ‘’Божја  душа’’, како  га  зову  и  колеге  и  пацијенти. За  нас,  његове  студенте, он  је  божанство  које  хода  земљом.

-Морам  нешто  да  вас  питам  докторе, само  молим  без  увреде.

-Само  изволи.

-Зашто  ви  чините  све  ово  за  мене, не  мислите  ли  да  се  излажете  ризику  да  угрозите  каријеру, да  навучете  гнев  оних  који  очигледно  имају  намере  да  ми  смрсе  конце  и  униште  ме?

-Имам  личних  разлога  да  се  одупрем  злу  које  долази  од  опаких  и  моћних  нељуди. Кад  су  одмах  после рата  хтели  да  од  Србије  направе  совјетски  колхоз, мој  отац  се  томе  жестоко  супротставио, говорећи  да  се  та  совјетска  биљка  не  може  накалемити  на  дивљачну  и  загуљену  српску  оскорушу, макар  је  и  сам  Мичурин  калемио, а  не  Висарионович Џугашвили. Ухапшен  је, а  потом  и  стрпан  у  лудницу, јер  је  и  у  затвору  наставио  са  истом  причом. У  лудници  је  скончао  у  педесетој  години. Ово  што  чиним  мој  је  дуг  према  оцу, којем  нисам  могао  да  помогнем, јер  ми  је  било  тек  десетак  година.

-Ни  сањао  нисам  докторе  да  ћу  завршити  овде. Ја  сам  свој  живот  замишљао  много  друкчије, са  много  више  цвећа  и  пошљунчаних  стаза, а  не  оволиким  трњем  и  странпутицама.

-Сви  ми  замишљамо  живот  сасвим  друкчије  но што  је  он  у  стварности, и  ту  је  наша  грешка. Најбоље  пролазе  они  који  не  очекују  ништа  од  живота, па  све  што  добију  од  њега  дође  му  као  чист  ћар. Најгоре  пролазе  сањари,песници, уметничке  душе, јер  између  њихових  снова  и  маштарија  о  животу, и  стварности  зјапи  непремостива  провалија. Отуда  међу  овима  толико  самоубица  и  изгубљених  људи. Међу  практичним  и  предузимљивим  људима, окренутим  материјалном  стваралаштву, највише  је  успешних  и  здравих. Видиш, ако  залазак  сунца  посматра  песник  он  ће  то  стиховати  уносећи  се  у  неке  више  сфере  поезије  и  артизма, уопште. Ако  тај  призор  посматра  сликар  покушаваће  да  ухвати  што  верније  све  валере  боја  и  сенки. Ако  сељак, нагнут  над  мотиком,  баци  поглед  на  тај  исти  залазак  сунца, он  ће  опсовати  како  је  дан  брзо  прошао,а  њива  ће  му  остати  неокопана. Али, најздравији  међу  овом  тројицом, свакако  је  сељак. Зашто? Зато  што  је  сав  окренут  праисконској  делатности  обраде  земље, зато  шзо  су  му  много  више  напрегнути  мускули, а  крв  јаче  струји  његовим  телом.

-Није  ли  то  потврда  Волтерове  мисли  у  Кандиду, да  треба  обделавати  свој  врт, као  врхунско  начело  човековог  бивствовања  на  земљи?

-Мислим  да  си  врло   близу  праве  истине. Мада, и  то  правило, као  и  свако   друго, има  својих  изузетака.

-Док  седимо  овде, сетих  се  докторе, Чеховљевог  Павиљона  број  шест. Новела  којој  сам  се  враћао  небројено  пута, не  помишљајући  ни  на  тренутак  да  ћу  доживети  судбину  његовог  јунака  Ивана  Дмитрича  Громова. Веровао  сам  да  та  прича  припада  деветнаестом  веку. Сва  је  прилика  да  припада  свим  временима  и  свим  меридијанима.

Доктор  Андреј  Јефимич  обраћа  се  Ивану  Дмитричу, кад  он  хоће  да  бежи  из  Павиљона, овако:’’ Кад  се  друштво  ограђује  од  злочинаца, душевно  болесних  и  уопште  људи  незгодних  по  њега, оно  је  непобедиво. Остаје  вам  једино: помирите  се  са  мишљу  да  је  ваш  боравак  овде  неопходан’’.

Још  један  детаљ  из  новеле  добро  сам  запамтио  и  све  чешће  га  се  сећам, док  се  носим  са  мојим  усудом, свих  ових  година. Опет  доктор  Јефимич. Говорећи  са  бескрајном  носталгијом  о  некадашњој  Русији, каже:’’како  се  некада  живело  сјајно, радосно  и  лепо, како  је  Русија  имала  паметну  интелигенцију  и  узвишене  појмове  о  части  и  пријатељству. Позајмљиван  је  новац  без  меница  и  сматрало  се  за  срамоту  кад  неко  не  би  помогао  другу  у  беди’’.

Ето, драги  докторе  и   ја  патим  за  тим  временима  у  Србији, јер  их  је  било. Знам  да  их  је  било. У  шта  се  све  сада преметнуло? Српски  сељак, негдањи  појам  поштења, обукао  европско  одело, натакарио  швапски  шешир  или  француски  бере, а  бацио  шајкачу. Оставио  њиве, винограде, ливаде  и  шуме, због  којих  му  очеви  и  дедови  падаху  на  бојном  пољу  као  снопље, па  отишао  у  фабрике, за  плату  са  којом  једва  намиче  крај  са  крајем, станује  по  шупама  и  плаћа  велику  кирију, а  у  селу  му  пропада  кућа  коју  је  отац  саградио, рачунајући  да  ће  му  и  унуци  живети  у  њој. Обрађује  аустријске  њиве,стиди  се  својих  у  Србији. Даноноћно  рмбачи  у  Немачкој,Швајцарској,Шведској  и  Француској, у  Србији  неће  да  почисти  снег  испред  своје  куће.очекујући  да  то  неко  други  учини  уместо  њега, и  одмах  псује  државу. Србима  је  држава  кривац  за  све  невоље, и  чине  све  да  од  те  државе  добију  што  више, а  врате  јој  што  мање. Поверења  међу  људима  ни  на  видику. Сви  нешто  лажу, муљају, петљају; превара  и  мурдарлук  сваке  врсте, постадоше  одлика  људи  и  на  селу  и  у  граду. Свако  сваког  мрзи, из  уста  би  му  отео, ужива  у  туђој  несрећи  и  беди. Једном  речју, покора. Содома  и  Гомора. Петнаестогодишње  девојчице  продају  се  за  чоколаду, пиће, доручак  или  вечеру, и  то  коме, старцима  који  би  могли  да  им  буду  дедови. Страшно!

-Кад  већ  говориш  о  Чехову, могу  ти  рећи  да  му  се  враћам  готово  сваке  вечери  кад  се  у  кући  утишају  сви  гласови, сем  понеког  залуталог  зрикавца. Кад  ме  сколе  меланхолија  и  сета  помешане  са  сећањима  на  неке  давне  дане. Најчешће  се  враћам  двема  његовим  причама,Степа  и  Туга. Павиљон  број  шест  ишчитавам, сем  са  оне  уметничке,  и  са  професионалне  стране.Тај  однос  лекара  према  пацијенту  и  честа  немогућност  да  се  ни  на  који  начин  помогне  пацијенту, непрестано  ме  муче. Чехов  је  и  сам  био  лекар, па  је  и  као  писац  и   као  лекар  могао  да  вивисецира  људску  душу. Лекари  су  најчешће  заузети  лечењем  тела, у  лечење  душе  много  мањи  број  њих  сме  да  се  упусти. Тело  је  материја, па  се  на  њу  примењују  сва  сазнања  науке  везане  за  материју. Шта  је  људска  душа? Кажу  да  је  то  тајна  над  тајнама, чудо  над  чудима. Опет,  за  тело  кажу  да  је  чудесна  радионица, које  све  што  прими  у  себе  претвара  на  најчудеснији  начин  у  нешто  сасвим  друго, без  чега  нема  живота. Чехов  каже  да  је  живот  досадна  клопка. Потом  наставља; кад  човек  који  размишља  постане  зрео  и  почне  зрело  расуђивати, осећа  као  да  је  пао  у  клопку  из  које  нема  излаза. Човек  иде  толико  далеко  да  би  хтео  да  сазна  зашто  и  ради  чега  постоји, али  то  му  нико  не  говори, или  му  говоре  глупости. На  крају, и  смрт  долази  по  њега, опет  против  његове  воље. И  тако  од  кад  је  света  и  века. Да  Чехов  није  написао  ништа  више  сем,Степе,Туге  и  Павиљона  број  шест, заслужује  да  буде  у  врху  светске  књижевности. Свакако, ово  је  моје  крајње  субјективно  мишљење.

-Докторе,тај  исти  Чехов  пише, не  треба  сметати  људима  да  луде, или  да  умиру, јер  смрт  је  једино  исходиште  људскога  живота. А  ви  лекари  чините  све  да  бисте  излечили  људе  и  продужили  им  живот. Чему  то?

-Размишљати  о  смислу  живота  само  је  по  себи  бесмислица. Тај  један  живот  који  су  нам  дали, рекао  бих  у  који  су  нас  гурнулу  не  нашом  вољом, треба  живети  на  сваки  начин, тим  пре  што  нема  репризе, јер  живот  није  те  ве  серија. Уосталом, сети  се  Достојевског  и  Записа  из  подземља: ‘’лепо  је  живети  на  свету, ма  како  човек  живео’’. Један  мој  професор  стално  је  понављао  ову  мисао, дочекавши  дубоку  старост.  Знам  многи  се  не  слажу  са  тим  ставом, но  ми  који  смо  се  определили  да  помажемо  људима  лечећи  их, положили  смо  Хипократову  заклетву  да  ћемо  се  борити  за  сваки  људски  живот, без  обзира  на  веру, нацију  и  боју  коже  болеснка. Зашто? Зато  што  је  сваки  човек  уникат  у  природи, зато  што  је  човек  створен  само  божјом  вољом. Оно  што  створи  Бог  мора  да  се  чува  и  сачува, тако  и  човек. Ипак  велика  већина  људи  хоће  да  живе  по  сваку  цену.

-Ако  је  човек  божје  створење, а  рекосте  што  створи  Бог  не  сме  да  се  уништава, како  објашњавате  чињеницу  да  је  историја  људскога  рода  углавном  историја  ратовања  и  убијања  људи.

-Е, ту  долазимо  до  оне  тврдње  да  је  човек  хромозомска  грешка  у  природи  и  да  није  предвиђен. Дакле, човек  је  по   свему  судећи  грешком  дошао  на  овај  свет.

-И  ви  ту  грешку  хоћете  да  спасавате  по  сваку  цену. Зидате  огромне  клинике, институте, али  и  амбуланте, болнице, домове  здравља, и  све  то  да  бисте  сачували  хромозомску  грешку, звану  човек.

-Да,баш  тако. Од  првобитне  идеје  о  медицини  као  хуманој  професији, од  Хипократа  и  Ескулапа, све  што  се  одмицало  даље, медицина  је  постајала  занат  који  доноси  добар  профит.Наглашавам  профит. Болесник, пацијент, невољник, улазећи  у  ординацију, све  мање  је  бивао  човек  са  својим  тегобама  и  невољама, а  све  више  је  постајао  ‘’извор  прихода’’. Видим, мрштиш  се  на  овако  ружан  израз  и  негоддујеш, али  је  тако. Према  томе  медицина  са  свим  знањима  којима  располаже, а  она  нису  мала, ипак  је  само  грана  која  доноси  профит. И, ту  је  корен  зла. Мислим  да  је  тај  моменат  примордијалан  у  причи  о  лекарима  и  лечењу.

-Није  ли  докторе, ипак, то  престрого  суђење  о  вашој  професији  и  вашим  колегама?

-Не  знам. Можда  се  некоме  учини  престрогим, али  ја  сам  већ  доста  добро  упознао  медицинску  науку  и  стање  у  њој, не  само  код  нас  него  и  у  свету, па  мислим   да  имам  права  на  овакве  судове  о  њој. Мада, ти  си  у  праву  у  једном  делу. Треба  раздвојити  медицинску  наукау  и  њена  постигнућа, од  људи  који  се  њоме  користе  у  сврху  личног  богаћења, или  је  злоупотребљавају  у  сврхе  служења  власти  кад  овој  то  затреба. Мислим  да  се  твој  случај  опасно  приближуо  оваквој  сврси. Све  зависи  од  оних  медицинских  делатника  који  су  спремни  на  злоупотребе, зарад  додворавања  власти, или  да  часно  и  бескмпромисно  служе  својој  професији, игноришући  све  налоге  и  притиске  власти, али  и  моћних  фармацеутских  лобија. Сида  је  вештачки  створена болест, лек  је  одавно  пронађен, али  фармако  мафија  не  дозвољава  да  се  тај  лек  примењује, јер  би  јој  се  много  умањио  профит. Такав  је  случај  и  са  још  неким  опаким  болестима, за  које  постоје  лекови, али  профит  не  дозвољава  спашавање  несрећника. Богати  морају  да  буду  још  богатији. Смрт  неког  Јанка, Марка  или  Милета, како   би  рекао  Чеховљев  јунак, уопште  је  небитна.

Доктор  Пешић  погледа  на  сат.

-Идемо  Миле, време  је. Професор  је  сада  у  кабинету, тачно  је  један  сат  поподне.

На  главном  улазу  доктор  Пешић  је  замолио  портира  да  нас  најави  професору  Јанковићу. Без  икаквих  даљих  формалности  попели  смо  се  на  први  спрат  и  ушли  у  професоров  кабинет. Скромна  светла  просторија  са  намештајем  који  је  могао  да  буде  и  бољи  и  новји, гомилом  књига  на  повећем  политираном  столу. Великим  скицама  људскога  тела, потом  само  главе, ногу, руку, врата,   и на  свима  њима    уцртаним  нервним  системом; сплетом  плавих, црвених, зелених  и  ко  зна  којим  све  бојама, окачено  по  зидовима  кабинета  као  у  школској  учионици. Нисам  могао  да  се  начудим  да  је  људски  организам  сплет  толиких  жила  и  жилица, да  све  то  функционише  двадесет  и  четири  сата  у  току  дана, и  све  тако  до  судњега  часа. Ко  је  све  то  тако  створио, и  свему  одредио  намену и  функцију, мора  да  је  Бог. ‘’Па  Бог  је  то  и  створио, идиоте. Није  ваљда  да  верујеш  Дарвиновој  причи’’? Опет  Онај  мој  двојник  који  ме  повремено  враћа  кад  залутам  у  мислима.

Професор  је  био  човек  од  око  шездесет  година. Проседе  косе  и  неговане  браде, лица  негованог  и  симпатичног  на  први  поглед. Ни  висок  ни  низак, руку  белих  као  пелир  и  прстима  дугачким  као  код  пијанисте. Наочари  са  танким  позлаћеним оквиром  красиле  су  тог  заиста  несвакидашњег  човека. Кад  је  проговорио, као  да  је  благи  пролећни  поветарац  почео  да  ћарлија  из  његових  уста. У  том   гласу  било  је  нечега  смирујућег  и  охрабрујућег. Све  што  је  дуже  говорио, све  више  сам  тако  замишљао  Јована  Златоустог.Све  време  разговора  листао  је  моју  здравствену  документацију, повремено  завртевши  главом. Поновио  се,  у  доброј  мери, разговор  којег  сам  имао  са  доктором  Пешићем, кад  сам  дошао  први  пут  код  њега. Само  овај  је  разговор  трајао  више  од  три  сата. Поред  документације, професор  Јанковић, имао  је  пред  собом  и  цео  мој  живот, али  и  моју  личност  до  у  детаље. Од  детињства  до  овога  дана.На  крају  професор  закључи.

-Друже  Милисаве  Рајковићу, ви  сте  здрав  човек. То  је, уосталом, закључио  и  мој  специјализант  и  млађи  колега  доктор   Пешић. Дијагноза  начелника  Вељковића, ‘’тешки  облик  шизофреније’’, по  мојем  мишљењу, нетачна  је, а  можда  и  изнуђена. Од  кога, не  знам. Али  не  искључујем  ту  могућност. Ако  бисмо  прихватили  наречену  дијагнозу  ви  бисте  морали  да  останете  овде  најмање  следећих  десет  до  петнаест  година.

Мој  је  предлог  да  ви  останете  овде  најмање  три  месеца. Саветујем  вам  да  се  понашате  коректно  према  болничком  особљу, а  са  осталим  пацијентима  избегавате  ма  и  најмањи  сукоб. На  тај  начин  ћете  убрзати  ваш  одлазак  одавде. После  тог  времена  предложићу  вас  за  инвалидску  пензију. Мислим  да  би  за  вас  то  решење  било  најбоље. Имате  ли  нешто  да  ме  питате  или  да  ми  још  нешто  кажете, што  ми   можда  нисте  казали   у  овом  разговору, који  се  ево  поприлично   отегао?

-Немам  ништа  више  ни  да  питам  ни  да  кажем, господине  професоре. У  вашим  сам  рукама.

-Сви  смо  ми  само  у  Божјим  рукама  Милисаве. Сада  ће  вас  болничари  одвести  на  пријемно  одељење  због  формалности  пријема  на  лечење  и  задржавања  у  болници.

Поздравио  сам  се  са  доктором  Пешићем, а  професору  љубазно  захвалио, и  отишао  са  болничаром  који  је  у  међувремену  дошао  по  мене, на  позив  професора. Грмаљ, за  две  главе  виши  од  мене, уливао  је  страх  при  самом  погледу  на  телесину  коју  је  носио  у  својој  кожи. Прво  што  ми  је  пало  на  памет  било  је, ‘’ са  овим  нема  зајебавања’’.

Коначно, сместили  су  ме  у  собу  са  још  четворицом  невољника. Скинуо  сам  своје  одело  и  обукао  болесничко, сео  на  кревет  и  заплакао. Зашто? Не  знам, ваљда  се  накупило  много  тога  у  души, па  се  прелило  из  очију.

Старчић, сув  и  спечен, необријан, ситних  водњикавих  очију, и  рукама  које  видно  подрхтавају, прилази  ми  бојажљиво  и  каже:

-Не  ли  ти  је  мајка  умрела  па  плачеш  за  њума? Ако, ако,  плачи. За  мајчицу  и  треба  да  се  плаче. Ја  еве  сваки  дан  плачем  за  моју  мајку  и  викам  гу  да  дође, да  гу  видим. Ал’  нема  гу, не  може  да  дође, сигурно  има  голему  работу. Нека, ја  ћу  гу  викам, мож  ће  да  ме  чује  и  да  дође.

Са  једног  кревета  јавља  се  млађи  човек  и  каже  му, ‘’Тасо  не  досађуј  човеку, ти  си  овден  већ  дванајес  године, а  мајка  ти  је  умрела  пре  него  си  ти  дошеја  у  овуј  грозну  кућу. Бар  си  такој  причао. Ајд’  легни  на  кревет  и  смири  се. Не  прави  галаму, ако  дође  онај  ‘’бизон’’, ће  ни  јебе мајку  на  сви  због  тебе’’

На  помињање  ‘’бизона’’  Таса  се  скљока на  кревет, склупча  као  да  је  у  мајчином  стомаку, и  мало  потом  поче  да  хрче. Заспао  је. Касније  сам  схватио  да  је  ‘’бизон’’, болничар  Лука, управо  онај  грмаљ  који  ме  је  довео  из  професоровог  кабинета  у  ову  собу. Био  је  страх  и  трепет  за  све  болеснике.Био  је  лак  на  руку, а  она  је  била  тешка  као  маљ, па  би  сви  који  су  макар  једном  осетили  њену  тежину, чинили  су  све  да  се то  не  понови. Нешто  као  онај  Чеховљев  Никита.

Легао  сам  и  покрио  се  до  грла. Нека  чудна  хладноћа  почела  је  да  ме  потреса. Зажмурио  сам, а  слике  из  детињства, младости  и  скоро  минулих  дана,  почеле  су  да  ми  излазе  и  играју  пред  очима. Спуштене  трепавице  само  су  их  појачавале  и  чиниле  јаснијим. Схватио  сам  да  сам  највећу  грешку  направио  онда  кад  сам  напуштио  студије. Ипак  сам  требао  да  завршим  факултет. Пренаглио  сам, због  невероватног  разлога. Нећеш  ми  веровати. Већ  сам  ти  помињао  професора  Душана  Недељковића  и  онај  радиоапарат  којег  је  донео  у  амфитеатар  и  рекао  да  слушамо  говоре  наших  роководилаца, тврдећи  да  је  то  највећа  филозофија. Но, то  није  све. Тај  човек  није  имао  мере  у  подилажењу  Титу. У  својој  студији, ‘’Руђер  Бошковић  у  своме  времену  и  данас’’, већ  у  другој  реченици  цитира  никог  другог, до  Тита. Студију  почиње  ламентом  о  тешком  животу  нрода  Југославије  под  османлијским  царством, да  би  мудро  закључио: како  је  друг  Тито  сликовито  рекао,’’једном  руком  држали  мотику, а  другом  мач’’. Код  таквих  професора, а  добра  већина  њих  била  је  таква, уз  часне  изузетке  који  су  били  малобројни, ја  нисам  хтео  да  студирам  филозофију. Можеш  ми  се  смејати, можеш  ми  рећи   да  сам  испао  будала, све  ћу  прихватити, али  тако  је  било. Ми који  смо  дошли  на  градски  асфалт, поневши  наше  рурално  поимање  света, људи, правде, морала  и  свега  што  иде  уз  то, најчешће  не  умемо   да  се  прилагодимо. На  нашу  штету.

Болнице  су  тужна  места. Знам  да  сам  рекао  баналност, али  тако  је. Ту  се  човек  сретне  са  смрћу, очи  у  очи. Својом   или  туђом, свеједно  је. Сваки  покушај  описивања  болничке  атмосфере  и  невољника  који  су  ту  изоловани, одвојени  од  породице, али  и  слободног  простора, парка, шумице, реке  која  протиче, а  ми  и  не  обраћамо  пажњу  на  њу, цвркута  птица, заласка  сунца, дневне  буке  и  галаме, које  нам  сметају  док  смо  здрави; од  свега, дакле, што  живот  чини  лепим, а  ми  обузети  јурњавом  којој  не  знамо  ни  смисла  ни  сврхе, то  не  примећујемо. Тек  кад  легнемо  на  болеснички  кревет, почињемо  да  се  будимо  из  тог  кошмарног  сна  који  се  зове  живот. Болнице  које, пак, лече  људску  душу, луднице, како   их  народ  кратко  зове, посебно  су  трагична  места  на  планети. Млади  пријатељу, тамо  сам  схватио  страшну  истину. Људска  се  душа  не  може  лечити. Она  гомила  таблета, капсула, сирупа, инјекција  којима  шиканирају  људе, не  вреде  по  луле  дувана. Све  то  заједно, још  више  убија  душу  у  човеку, и  од  њега  прави  биљку  која  вегетира, ни  сама  незнајући  коме  и  чему  служи  то  вегетирање. Лекарима  је  најважније  да  смире  пацијента, па  га  накљукају  као  ћурку  и  он  само  куња  потпуно  отупео  за  све  око  себе. Неретко  лече  батинама,  од  којих  застаје  дах, све  док  се  болесник  не  претвори  у  џак  смрдљивог  меса  које  се  не  миче. Али, једном  разбољена  душа, заувек  остаје  разбољена, а   свако  лечење, бар  на  начин  како  се  то  данас  чини, бесмислица  је. Јер,  душу  човека  позлеђује  други  човек. У  највећем  броју  случајева. Е, одатле  треба  почети. Учинити  све  да  човек  не  позлеђује  душу  другом  човеку. О  неприкосновености  људске  душе  и  њеном  неповређивању  мора  да  води  рачуна  и  друштво, у  крајњем  случају  држава  и  они  који  воде  државу. Узмимо  само  те  проклете  ратове, којих  је  пуна  људска  историја. Зарате  крунисане  главе, командују  генерали, слуге  крунисаних  глава, а  међусобно  се  убијају  обични  људи  који  се  међусобно  уопште  не  познају, и  једни  другима  не  дугују  ништа. Кад  се  ратна  калакурница  заврши, победници  славе, генерали  оките  своје  груди  ордењем, а  милиони  гробова  остају  на  све  стране  света. О  душама  оних  који  су  преживели  ратне  страхоте  и  имали  среће  да  се  врате  кућама,  са  траумама  којих  се  никада  неће  ослободити,  а  њихове  душе  озбиљно  начете; о  душама  оних  који  су  изгубили  најмилије; нико  не  размишља. Еуфорија  победника, углавном  лажима, прекрива  све, као  мачка  кад  се  опогани, па  своју  поган  сакрије  испод  пепела. Није  случајно  да  после  ратова  има  много  људи  чији  је  ментални  склоп  потпуно  промењен, а  душе  поремећене  до  те  мере, да  морају  да  потраже  помоћ  од  лекара, најчешће  никада  је  не  нашавши.  Мени  нико  од  породице  није  долазио  у  посету. Касније  сам  сазнао  да  ми   је  мајка  умрла  напрасно  сазнавши  да  сам  у  лудници. Брат, ваљда, није  имао  времена  да  се  бакће  са  ‘’лудаком’’. Једини  човек  који  се  интересовао  за  мене, био  је  доктор  Пешић.  Четири  пута  ме  је  посетио  за  оних, не  три, него  шест  месеци  колико  сам  провео  у    Топоници.

На  врх  шест  месеци  и  три  дана, сваки  дан  сам  бројао  помно, дошао  је  доктор   Пешић  по  мене. Са  отпусном  листом  и  предлогом  за  моје  превремено  пензионисање, опростио  сам  се  од  професора  Јанковића, тог  заиста  дивног  човека,  само  са  једном  жељом. Никада  више  овамо. Пре  бих  у  црну  земљу  него   да  поново  уђем  на  ова  врата.

Успут  ми  је  доктор  Пешић  објаснио  да  ћу  на  предлог  професора  Јанковића  отићи  у  инвалидску  пензију, јер  другог  решења  за  мене  нема. На  моје  питање  ‘’зашто  нема  другог  решења’’- кратко  ми   је  одговорио, ‘’мани  причу, тако  мора  да  буде, спасимо  што  се  спасити  може’’. Заћутао  сам. До  Лесковца  нисмо  проговорили  више  ни  једне  једине  речи. Доктор   је  возио  доста  нервозно, повремено  узданувши, ‘’јах, шта  се  ту  може’’.

Дошао  сам  у  Власово  касно  увече  тога  дана, кријући  се  као  лопов, да  ме  не  види  неко  кога  познајем. После  месец  дана  добио  сам  решење  о  инвалидској  пензији, чији  је  износ  био  мизеран. Имао  сам  четрдесет  и  две  године, пет  месеци  и  осам  дана, живота. ‘’Четрдесет  година,ружно  доба,човек  има  планова  и  жеља,а  већ  је  стар  да  их  остварује’’, каже  Меша  Селимовић. За  гроб  прерано, за  неки  нови  почетак  прекасно. Још  горе, нисам  имао  воље  више  ни  за  какав  почетак.

Док  сам  ја  био  одсутан  из  Власова  у  њему  су  се  десиле  ‘’велике  промене’’. Председник  општине  аванзовао  је  и  постао  трећи  заменик  другог  секретара  у  Министарству  трговине  и  саобраћаја. На  његово  место   председника  општине  дошао  је  директор  ‘’Будућности’’, а  син  Петра  Здравковића, возача, од  којег  је  и  почела  моја  калварија, постао  је  директор  ‘’Будућности’’. Није  остала  кратких  рукава  ни  ћерка  Стојана  Младеновића, једног  од  двојице  радника  кључних  сведока, који  су  ме  пуштили  низ  воду. Она  је  аванзовала  у  Општинском  комитету  Власова  на  функцији  секретара. Дотадањи  секретар  је  прешао  у  Комитет  региона. Младе  школоване  снаге, дрчне  на  функције, власт  и  све  што  иде  уз  то, грабиле  су  напред. И  заслугама  очева, пре  свега.

Поводом  ових  ‘’великих  промена’’, у  елитном  хотелу  ‘’Бахус’’  приређена  је  незапамћена  гозба. Упућени  кажу  да  је  општинску  касу  коштала  у  висини  полугодишњег  буџета  Општине  Власово. Преко  три  стотине  биранијех  званица, из  Власова, Лесковца, Ниша  и  Београда, са  почасним  гостом, првим  човеком  српске  политичке  елите, познатом  по  томе  што  се најчешће  клео, ‘’друга  ми  Тита’’. Ову  гламурозну  свечаност  улепшале  су  локалне  лепотице  из  Јужне  Србије, у  виду  пословне  пратње, све  до   кревета, заслужних  и  значајних  другова.

Веома  ретко  сам  излазио  из  стана, само  да  покупујем  основне  намирнице. Телевизор  је  непрекидно  био  укључен. Гледао  сам  искључиво  емисије  за  децу  и  цртане  филмове. И  понеки  добар  акциони  филм, амерички  пре  свега. Прави  празник  за  очи  и  душу  били  су  Чаплинови  филмови  под   заједничким  називом  ‘’Док  је  комедија  трајала’’. Телевизијски  дневник, сваку  врсту политичких  емисија, приглупе  серије  које  приказују  сељаке  као  дебиле, преваранте  и  неписмене  сметењаке, избегавао  сам  као  ђаво  крст. Најрађе  сам  читао  Доживљаје  доброг  војника  Швејка, и  Хемингвејеве  романе, сем  За  ким  звоно  звони, јер  ме  подсећао  на  моје  детињство  у  страшном  времену  безумног  братоубилачког  клања, а  у  том  роману  сам  наишао  на  сцене  као  да  су  пресликане  из  наше  блиске  прошлости.Хвала  лепо, не  марим, што  би  рекле  Лале.

Искључивши  телевизор, дуго  бих  зурио  испред  себе  у  неку  фиксирану  тачку  на  столу, зиду  или  поду, док  је  ноћ  пролазила. Догађало  се  да  дочекам  свануће  не  тренувши. Излазио  бих  по  хлеб  и  млеко  док  би  ме  јутарња  свежина  Власовке  миловала  по  лицу, хладећи  моје  ужарено  чело,  испод  којег  је  кључало   као  у  експрес  лонцу. Био  ми  је  то  најлепши  део  дана. Потом, опет  стан, кључ  у  браву, самоћа  и  тишина. На  повремене  главобоље  нисам  више  обраћао  пажњу. Сем  понеке  таблете  кафетина, друге  лекове  нисам  употребљавао.

Све  више  схватао  сам  да  сам  ја  човек  који  се  разишао  са  стварношћу, не  прихвативши  је  таквом  каква  је. Између  мене  и  стварности  испречила  се  непремостива  препрека. Не  умем  да  је  именујем, не  могу  да  јој  разазнам  лик  до  краја. Зашто  не  могу  да  се  разумем  са  људима? По  чему  се  разликујем  од  њих, или  сам  ја  само  умислио,  у  својој  уобразиљи,  ту  разлику. Да  ли  је  само  људска  похлепа  и  грамзивост,од  које  сам  оперисан  при  рођењу, једина  препрека  између  мене  и  света  у  којем  морам  да  опстајем? Неће  ли, ипак,  бити  по  среди  она  ‘’сила  козмичког  поријекла’’, како  је  именује  Крлежа, што  ће  рећи  људска  глупост, и  то  она  опака, глупост  широких  маса  и  обичног  света  који  живи  искључиво  ‘’здраворазумски’’. А  то  подразумева  систем, ‘’у  се  на  се  и  пода  се’’. И  даље. ‘’Не  таласај, гледај  своја  посла, не  може  шут  са  рогатим, не  прави  се  много  паметним, кога  мораш да  молиш  немој  да  га  љутиш’’, и  још  сијасет  сличних  мудролија, на  којима  опстаје  већина  света. Згрануо  сам  се  кад  сам  на  календару  Српске  православне  цркве  прочитао: ‘’Свака  је  власт  од  Бога  дата’’. Зар  и  ова  која  забрањује  Бога? Ко  је  овде  луд, а  ко  збуњен? Непрестано, наметала  ми  се  мисао  да  треба окренути  леђа  људима, обичајима, правилима, нормама  и  законима, свему  чему  робује   већина  не  схватајући  ни  ропство  ни  тврђаву  у  којој  су  заробљени. Искуство  ме  је  већ  научило, већина  не  мора  да  је  у  праву.Одлучио  сам  да  се  коначно  одрекнем  већине, и  свега што  је  њено.

Бити  сам, са  собом, са  својим  мислима, са  својом  душом  и  својим  осећањима. Са  људима  никако. По  цену  која  је  сигурно  превелика, али  мора  да  се  плати, и  још  увек  је  мања  од  цене  дружења  са  њима.

Разговарати  са  каменом, змијом, гуштером  и  корњачом, пријатељевати  са  псима  луталицама. За  присног  саговорника  узети  стари  храст,  или  брест,  и  питати  га  зашто  је  његова  врста  почела  да  изумире.

Радовати  се  Сунцу  кад  се  ујутру  насмејано  помоли  иза  околних  висова, поздрављати  га,  кад  се  клони  у  смирају  дана, иза  далеких  врхова  планина  ове  наше  питоме  Јужне  Србије. Ходати  бос  по  летњеој  киши  и  пуштити  да  те  милују  по  лицу  њене  топле  капи, хватати  у  лету  снежне  пахуље  на  сувим  испуцалим  уснама  и  гледати  како  невина  белина  прекрива  све  око  нас, а  дивна  тишина  звони  у  ушима. Испраћати  пролећне  магле  док  се  тромо  вуку  преко  планинске  хрбати, увлачећи  се  у  кабанице  дремљивих  сточара  ослоњених  на  дугачке  тојаге.

Укратко, гледати  на  свет  из  своје  визуре.

Одбацити  сваки  вид  материјалног  богатства  као  нешто  најружније. Богатство  је  светогрђе. Тако  проповеда  и  Црква, док  попови  грабе  све  више  и  више.

Не  тражим  ништа  ни  од  Бога, ни  од  људи. Захвалан  сам  Богу  што  ми  је  дао  живот, од  Њега  сасвим  довољно. Од  људи  не  тражим  ништа, јер  све  што  је  људско  згадило  ми  се.

У  младости, маштао  сам  да  стекнем  што  више  знања, да  ми  знање  буде  највеће  богатство, а  снажна  свест  о  свету  и  људима  око  мене, на  првоме  месту. Сада  видим  да  сам  био  у  заблуди. ‘’не  само  снажна  свест  већ    свако  сазнање  је  болест’’, мудро  ме  је  поучио  најзначајнији руски падавичар  и  манијакални коцкар,Фјодор  Михаилович.

Хтео  бих  младићу  да  ти  дам  један  савет, ако  смем  да  дајем  савете, јер  нема  залуднијег  посла  од  дељења  савета, поготово  ако  су  бесплатни. Ја  се  ипак  усуђујем  да   ти  кажем  сасвим  обичну  и  једностевну  истину: Никада  будалама  не  доказуј  да  су  будале, оне  ће  то  учинити  много  уверљивије  од  тебе.

Све  време  док  ти  причам  ову  моју  страдалну  животну  историју  хтео  бих  да ти  кажем  једну  важну  ствар. Шетајући  болничким  парком  у  Топоници, пријатног  предвечерја  почетком  септембра, учинило  ми  се  да  на  једној  клупи  седе  и  разговарају  Антон  Павлович  Чехов  и  доктор  Јефимич. Један  од  њих  двојице, јасно  сам  чуо, говорио  је: ‘’Слободна  и  дубока  мисао, која  тежи  да  схвати  живот, а  осим  тога,  и  потпуно  презирање  глупе  сујете  света- то  су  два  блага  од  којих  човек  никад  већа  није  познавао’’.Ко  је  то  говорио  нисам  могао  да  разаберем. Прошао  сам  не  застајкујући  да  им  не  бих  сметао. Сам  кратко  сам  рекао, ‘’добардан  Антоне  Павловичу’’. Схвати  ово  како  хоћеш, ја  сам  уверен  да  је  тако  било. Да  сам  у  ‘’бизону’’  непрестано  видео  Никиту, не  треба  да  те  уверавам.

Елем, да  сводим  причу  крају, дан  је  увелико  кренуо  на  свој, по  астрофизичким  законима,  строго  омеђени  пут. Као  што  су  и  наши  животи  омеђени  Божјом  вољом.

Продао  сам  стан  и  оно  мало  ствари  у  њему, ‘’пошто-зашто’’, и  кренуо  овим  путем  на  којем  си  ме  упознао. Немам  никаквих  материјалних  добара, немам  никаквих  интереса, не  тежим  ничему  што  би  на  било  који  начин  угрожавало, било  кога. Слободан  сам. Годинама  лутам  овим  просторима  без  циља  и  смисла. Циљ  немам, смисао  не  тражим, ничему  и  ни  у  чему. Људи  ме  сматрају  лудим  и  неурачунљивим.Ја  на  њих  гледам  истим  очима  као  и  они  на  мене. Ко  је  у  праву, Бог  ће  га  свети  знати. Деси  ми  се  да  понекад  и  ја  сматрам  себе  лудим, неурачунљивим, наопаким. На  сву  срећу  такво  стање  траје  кратко. Оно  у  шта  сам  сигуран, то  је  да  сам  ја  на  овај  свет  дошао  већ  помало  уморан  и  стар, како  за  себе  каже  велики  Мудрац  са  вишеградске  стазе. Да  ли  је  неко  нормалан  или   не, и  шта  је  нормално, а  шта  није, ни  много  паметнији  не  могу  да  одгонетну. Ако  се  не  варам, Луиђи  Пирандело, у  својој  драми  ‘’Моје  срце  високо  у  брдима’’, каже  како  је  сваки  човек  свет  за  себе, и   ту  почиње  одступање  од  нормале.

Ако   ме  питаш  да  ли  се  кајем  што  сам  кренуо  овим  путем, одговорићу  ти, НЕ. Наглашено  не. Све  ће  проћи, умрећу  као  и  све  што  умире. Врло  брзо  сви  ће  ме  заборавити. Нико  се  неће  сећати  неког  Милета  из  Суве  Пољане, који   је  табанао  овим  путевима, побуњен  и  рањен  светом  и  људима. Кад  ме  спуште  у  гроб  нека  набацају  што  више  земље, да  се  не  побуним  и  на  оном  свету  па  да  се  вратим  овамо, где  одавно  не  припадам. Никакво  обележје  на  гробу  не  желим, сем  једног  камена  који  се  у  Јужној  Србији  зове  белутрак. Бео, тврд, оштар, тешко  ломљив. То, и  ништа  више.

Моја  последња  и  још  једина  жеља  младићу. Но, ти  ми  не  рече  како  се  зовеш, ево  ја  ти  исприповедах  свој  живот,  а  не  знам  ни  како  се  зовеш. Чудим  се  шта  ми  би  те  се  оволико  распричах. Кажу  да  се  човек  пред  смрт  расприча. Можда  је  ово  мени  ‘’предглав’’, како  говоре  сељаци  у  мојој  Сувој  Пољани.

-Ја  сам  Љубисав  Николић  из  Брда. Деветнаест  ми  је  година, будући  студент. Ваша  прича  ме  је  опчинила, жао  ми  је  што  нисам  имао  магнетофон  да  је  забележим. Не  би  смела  да  остане  непозната  људима, из  много  разлога.

Миле  је  завукао  руку у  један  од  џепова  на  капуту и  извукао  свежањ  прљавих, на  ивицама  искрзаних  пелир  папира  и  пружајући  ми  их  рекао:

-Овде  је  углавном  све  што  сам  ти  испричао. Заносио  сам  се, једно  време, да  напишем  књигу  о  мојем  пострадању, а  онда  помислих, кога  то  уопште  интересује. Умало  нисам  све  спалио  или  бацио  у  Мораву. Ево  ти, ако  икада  будеш  имао  воље  и  времена, напиши  нешто. Осећам  да  ћеш  ти  то  умети. Откуда  знам? Умеш  веома  пажљиво да  слушаш. Закључујем  да  ћеш  умети  и  да  пишеш. Најважнији  услов  да  неко  буде  добар  писац  је  да  пажљиво  слуша  људе  око  себе, и  посматра  свет  својим  очима. Да  баш  тако, својим  очима, јер  огромна  већина  људи  посматра  свет  туђим  очима, а  да  нису  свесни  тога. Није  увек  ни  лако  ни  пробитачно, са  становишта  свакодневног  живљења, посматрати  свет  својим  очима, али  све  је  ствар  личног  избора. Ја  сам  направио  избор. Кад  бих  поново  почињао  живот  направио  бих  исти  избор.

 

Одложио  сам  и  последњи  папир  Милетових  сећања  и  сећања  на  њега. Прича  коју  је  уважени  читалац  можда  прочитао, заправо  је  састављена  од  сећања  главнога  јунака, рекао  бих  страдалника, мада  знам  да  се  он  не  би  сложио  са  овом  мојом  тврдњом, и  бележака  које  сам  направио  непосредно  после  растанка  са  њим. При  дну  последњег  папира  био  је   датум, 21. август  1984. године, уз  напомену: ‘’записано  након  разговора  са  Милетом  из  Суве  Пољане’’.

Милета  сам  видео  само  још  једаном,након  десет  година. Већ  сам  био  професор  у  лебанској  гимназији, а  летњи  распуст  проводио  у  Брду. Сишао  сам  до  Печењевца  да  купим  новине  и  протегнем  ноге, јер  сам  се  зажелео  ходања, тог  јединог  хобија  којег  имам  још  од  дечачких  дана. Неки  прохладан  јулски  дан, као  да  је  март  , натерао  ме  је  да  свратим  у  кафану  ‘’Код  Ценка’’, на  кафу. Убрзо  је  однекуда  наишао  Миле  и  сео  за  суседни  сто. Били  смо  једини  гости, а  кафеџија  Ценко  се  нешто  замајавао  око  шанка  не  обраћајући  пажњу  на  нас. Миле  ме  није  препознао. Био  је  већ  прилично  оронуо, повремено  је  кашљуцао, а  руке  му  видно  подрхтавале. Кад  сам  га  позвао  за  мој  сто, одбио  је  да  дође. Ја  сам  пришао  за  његов  сто  и  представио  му  се, подсетивши   га  на  наш  давнашњи  сусрет.

-О, ти  си  онај  што  се  спремао  да  студира  филозофију. Јеси  ли  се  уписао  на  факултет, ако  си  се  уписао, јеси  ли  га  завршио, а  ако  си  га  завршио, јеси  ли  се  запослио?

-Уписо  сам  се, завршио  и  запослио. Малтретирам  децу  у  лебанској  гимназији, Сократом, Првим  кантовим  императивом, Хегелом, логиком, али  и  Раселом  и  Сартром. Овом  двојицом  задњих, додуше  само  оне  посебно  заинтересоване за  филозофију, као  мајку  свих  наука.

-Свиђа  ми  се  та  дефиниција, ‘’мајка  свих  наука’’, лепо  речено, и  тачно.

-Шта  је  са  вама  Миле, шта  бисте  ми  ново  рекли  после  десет  година?

-Ех, што  би  рекли  наши, ‘’старо  нестало, ново  не  стигло’’. Вучем  се  још  овим  путевима, све  више  личећи  себи  на  пребијено  псето. Овде  осванем, тамо  омркнем, још  увек  ме  не  ‘’држи  место’’, не  могу  да  се  скрасим. Немир  и  жеља  за  лутањем, присно  дружење  са  собом  и  овим  путевима, брдима, потоцима, сунцем, ветром  и  кишом, снегом  и  вејавицама. Стара  прича, већ  сам  ти  је  испричао, да  се  не  понављам.  За  неке  друге  ствари  не  питај  ме. Видиш  и  сам. Држава  нам  оде  у  недођију, све  се  сруши  као  снешко  белић  на  пролећном  сунцу. Све  лажи  и  преваре  испливаше  на  светло  дана. Плаћамо  прескупо  све  наше  заблуде  и  обмане, и  окривљујемо  друге. Никако  да  схватимо  како  смо  сами  највећи  кривци. Но, манимо  ту  причу. Нема  никаквог  смисла  причати  је. Нека  иде  како  иде. Дошао  ђаво  по  своје  и  узеће  га. Ми  ту  ништа  више  не  можемо.

Осећам  да  копним  и  нестајем  све  више. Нисам  сигуран  да  ли  ћу  дочекати  следеће  лето.

-Главу  горе, не  очајавај, од  добре  си  ти  јапије  Миле. Него, шта  ћеш  да  попијеш?

-Попићу  неки  сок, да  се  освежим, па  настављам  даље. И  молим  те  немој  да  ме  храбриш. Не  волим  храбрења, јер  су  она  сигуран  знак  да  нешто  са  нама  није  добро. Кад  болеснику  почну  да  говоре  како  одлично   изгледа, стављају  му  до  знања  да  му  је  крај  близу, само  му  то  кажу  на  перфидан  начин.

-Куда  идеш?

-Тамо  куда  ме  ноге  носе  и  очи  воде, као  и  до  сада.

Брзо  је  попио  сок, устао  и  чврсто  ми  стегнувши  руку, рече:

-Младићу, мада  ниси  више  ни  тако  млад, збогом. Да  збогом, не  довиђења. Сигуран  сам, нећемо  се  више  никада  видети.

Отпратио  сам  га  до  улице. Одлазио  је  не  окренувши  се. Ход  му   је  био  несигуран  и  уморан. Ни  данас  не  умем  да  објасним  како  се  десило  да  су  ми  очи  биле  пуне  суза.

Обистинило  се  његово  пророчанство. Никада  се  више  нисмо  срели.

 

 

(Крај)

Leskovac: Nagrađeno 250 najboljih učenika i sudenata

јануар 28, 2016 у 5:39 am | Објављено у Uncategorized | Оставите коментар
Ознаке: , ,

Leskovac Svetosavska nagrada 1

LESKOVAC – Grad Leskovac je, preko Fonda za mlade talente i Kancelarije za mlade,  nagradio  250 najboljih učenika i studenata. Na  svečanosti u Narodnom pozorištu nagrade su uručili gradonačelnik Goran Cvetanović i Aleksandar Stojanović koordinator Kancelarije za mlade.

Cvetanović smatra da je  ovo jedna od najboljih investicija koju grad Leskovac mogao da uradi i da će današnji laureati biti naši novi prosvetitelji, naučni radnici, političari ili sportisti i koji će širom sveta proneti slavu našeg grada.

U ime nagrađeni, prenosi JUGpress, zahvalio se Milan Stojanović, učenik trećeg razreda Tehničke škole „Rade Metalac“, dobitnik brojnih nagrada iz ekonomije, matematike i odbojke i poželeo svima da im se uspesi nadovezuju i da ih bude što više.

„Ostanite fokusirani na ono što radite, na ono što vam najbolje ide, jer to je ključ samog uspeha. Zato, gajite talenat koji imate, jer samo radom, trudom i zalaganjem uspeh je zagarantovan i nemojte tu šansu ispustiti.“

Bivši dobitnik ove nagrade Mina Kocić Milošević, obraćajući se nagrađenima, rekla je da se nada kako će se svi vratiti u Leskovac da od njega napravimo bolje mesto za život. „Maštala sam i ja da odem, ali jutro posle smrti moje majke, kad sam se probudila u svom krevetu, u svojoj kući, u svom gradu, shvatila sam da zauvek želim da ostanem. Ako vi budete tamo negde u svetu, dok budete sejali svoju pamet, obrazovanje i svoje izume, setite se da je Leskovac vaš dom, da ste odatle ponikli i dođite makar u posetu svojim mamama, tatama, bakama i dekama.“

Iz budžeta grada je  u ovu svrhu izdvojeno 7,7 miliona dinara.

Vlasotince: Održana Svetosavska akademija

јануар 27, 2016 у 11:05 am | Објављено у Uncategorized | Оставите коментар
Ознаке: , , ,

vlasotince svetosavska akademija

VLASOTINCE – U Giginoj kući, u Vlasotincu, sinoć je održana tradicionalna Svetosavska akademija. Bogat muzički i dramski program pripremili su učenici OŠ „8. oktobar“ u saradnji sa vlasotinačkom bibliotekom i profesorima književnosti i muzike, Ivanom Cekić i Bojanom Cenićem.

O životu i delu Svetog Save govorio je sveštenik Nikola Pešić.

Priznanja za doprinos razvoju kulture, vlasotinačka biblioteka  „Desanka Maksimović“ dodelila je Tatjani Jankov, iz matične službe Narodne biblioteke „Radoje Domanović“ u Leskovcu i zamenik predsednika opštine Slavoljub Mitov – prenosi sajt JUGpress.

 

Следећа страна »

Create a free website or blog at WordPress.com.
Entries и коментари feeds.