Leskovački pisci: Sava Dimitrijević, život i delo poznatog novinara

dimitrijevic Sava 14

 ЛЕСКОВАЦ – Сава Димитријевић припада оној генерацији лесковачких писаца и новинара који се с правом убрају у рад најбољих познавалаца менталитета „српског Манчестера“. Његово богато и разноврсно дело опширно је представљено у студијама Данила Коцића „Лесковачки писци – трагови и трагања“ и Панорами лесковачког песништва. Све три књиге појавиле су се ове, 2015. године.

Опширније видети – о в д е

Данило Коцић: Сава Димитријевић, живот и дело

 САВА ДИМИТРИЈЕВИЋ

 I

Усвечаном четвороброју Нашег стварања 4/2003, у одредници ,,Белешке о ауторима’’, уз име Саве Димитријевића стоји: Сава Димитријевић, књижевник. Рођен 1938. у Лесковцу. Књиге прозе: Свеће у снегу, Баче поголеме од сокаци, Камењ на памет и Подсисарчани. ТВ драме: Господин Клео и Мој ујак чудо од детета; позоришна драма: Верглаши и драмски текст у рукопису: Ће се жени Мика Дуз. Живи у Лесковцу. И он, Сава Димитријевић, мој колега, дугогодишњи новинар Радио Лесковца, сматра да ова одредница довољно казују о њему! Да му поверујемо. Уз широки осмех, и неку врсту само њему разумљиве журбе, на једно моје питање о његовом животу и раду, каже: ,,О томе све најбоље зна Тома!’’ [1]

Лако ме је убедио, јер знамо да је – тако! У том, дакле, свечаном броју (насловна страна је видно обележена крупним бројевима 1953-2003) Сава Димитријевић се нашао у добром друштву најбољих лесковачких, али и познатијих српских писаца чији су се радови ранијих година нашли у Нашем стварању, па су се, по избору главног и одговорног уредника Димитрија Тасића, били део новог одабира. Свечани број Нашег стварања – поводом пола века излажења – штампан је на више од 270 страна, а ,,Изабране странице’’, односно прилози из ранијих бројевима, заузели су – 121 страну!

Dimitrijevic sava bace pogoleme od sokaci 1

II

ЛЕСКОВАЧКИ ФЕЛИНИ – Литерарна појава Саве Димитријевића, половином педесетих година, у листу ,,Наша реч’’, и у тек покренутом часопису ,,Наше стварање’’(1953) значила је литерарно суочење са једним даровитим учеником лесковачке Гимназије[2].

Поред првих песама у листу ,,Наша реч’’, часопис ,,Наше стварање’’ 1957. године, из броја у број, објавио је три приче Саве Димитријевића: ,,Дводинарка’’, ,,Наш пољар’’ и ,,Црвено и плаво небо’’. Од те 1957. године, до данас, Сава Димтријевић исписује свој не мали стваралачки опус писца хроничара, публицисте, репортера, драматичара.

За све оне који су слушали бројне радио репортаже, репортерске записе, незаборавну серију ,,Породица Недељковић’’, читали Савине приче, гледали позоришну представу на његов текст ,,Вреглаши’’ на сцени Народног позоришта Лесковац – ваља рећи: да је Сава аутор више радио драма (емитованих преко Радио Београда, Радио Загреба, Радио Пуле, Радио Лесковца; да му је Телевизија Загреб емитовала два драмска текста: ,,Мој ујак чудо од детета’’ и ,,Госпдин Клеон’’, да је новинар испрва ,,Наше речи’’, па Радио Пуле, а сада Радио Лесковца, да је више прича објавио у ,,Нашој речи’’, ,,Нашем стварању’’, ,,Политици’’, ,,Освиту’’ и ,,Помаку’’.

Године 1990. у новопокренутој едицији ,,Наше речи’’ – Документарна проза, књига I, објављена је књига ,,Свеће у снегу’’ – људи и сокаци старог Лесковца, књига коју сам препоручио издавачима надахнуто:

,,…Ово је књига медаљон – у правом, и преносном смислу; чуваће се истрајно, а читаће се страсно. Ово је књига сановник – толико је у њој нежних, дирљивих, лирских, изаплотних, ноћобдијских снатрења, чежњи и надања… Овакву књигу могао је да испише само песник, сањар и снохватица… Ово је књига која се пише једном, а листа увек при помену Лесковца и духовитих Лесковчана.’’

У оквиру поменуте едиције – ,,Наша реч’’ објављује (1994) и другу књигу Саве Димтријевића ,,Баче поголеме од сокаци’’ , а те исте године, Удружење писаца општине Лесковац, објављује му трећу књигу ,,Подсисарчани’’ са поднасловом као и код две претходне књиге: ,,Људи и сокаци старог Лесковца’’.  Годинама већ, ,,Наша реч’’, из броја у број, објављује надахнуте текстове Саве Димтријевића под насловом: ,,Из старог Лесковца’’, текстове неуморног трагача, неодољивог заговорника, оданог штитника и брижног чувара свега типичног за Лесковац и Лесковчане.

Сава Димитријевић је један од значајних писаца чија је претежна преокупација, нарочито последњих година, Лесковац и Лесковчани. Наравно, пре тога не заборављамо знамените Лесковчане који су своја најбоља дела исписивали ,,на лесковачком’’: Сима Бунић, лучоноша Српског позоришта (,,Дочек краља Милана у Лесковцу’’), др Жак Конфино (,,Мој Јоцко’’, ,,Моји општинари’’), Наталија Арсеновић-Драгомировић (,,Лесковчанин у Паризу’’), Сретен Динић (,,Наша работа’’), Драгољуб Трајковић (,,Ладовинке и фотељке’’), Добривоје Каписазовић (,,Лесковачке чарламе и заврзламе’’), Брана Митровић (,,Искрице из Дубочице’’)…

Међутим, у односу на предратне завичајне писце Лесковчане – Сава је нешто особено; особеност његовог дела огледа се у задивљујућој хроничарској знатижељи и упорном настојању да осветли разгранавање ,,стабла’’ Лесковчана – успех појединих породица и или суноврат других, те увећавање града и угледа његовог по ослобођењу од Турака.

Обићи бројне улице и сокаке, разговарати са стотине Лесковчана, може само стваралац који осећа неизмерну љубав према своме граду и суграђанима и има одговоран однос према задатку који је себи поставио. Као заговорник Сава уме да доведе саговорника у ситуацију да исприча баш оно што је карактеристично за саговорника и његову породицу, као и за комшијске односе и градске ујдурме. Све књиге Саве Димтријевића писане су на лесковачком, и прича тече лако и лакореко, забавно и заводљиво у маниру осведоченог приповедача.

%

Сава Димитријевић, као и остали савремени завичајни писци Лесковчани: Слободан Костић Коста, Раде Јовић, Ненад Кражић, Гордана Томић Радојевић – показују својим остварењима да је изражавање у дијалекту и могуће, и да изазива знатижељу и у срединама у којима се не говори ,,по лесковчаки’’.

Стрпљив саговорник, а издашан приповедач, Сава је литерарним умећем допринео да казивања саговорника буду живописна, занимљива и узбудљива. Он на суптилан начин одсликава дух старог Лесковца, ,,српског Манчестера’’, нарави и менталитет доброћудних Лесковчана, шароликост чувене лесковачке чаршије, милозвучност лесковачког говора којим се Лесковчани служе и данас, и овде, и свуда где се нађу.

,,У Лесковац кад дођеш – ил’ ће идеш од реку, ел’ према реку, а десно и лево су север и југ…’’

%

Ваља поменути да лесковачки говор има своју граматику (аутор Јован Јоца С. Михајловић), и свој ,,Речник лесковачког говора’’ (аутор, професор Брана Митровић). Зашто не рећи и то да су књиге Саве Димитријевића спомење на стари Лесковац, кога више нема (у стварности), али га има у памћењу преживелих и потомака им, прерастајући тако у Незаборав! Моје казивање о писцу Сави Димитријевићу, и његовом делу насловио сам: ,,Сава Димитријевић – лесковачки Фелини’’. Приклонио сам се напису ,,Мој приватни Фелини’’ извесног Жарка А. Спасића, објављеног у ,,Нашој речи’’ 20. септембра 1995. године, коме Сава, у посвети, поручује: ,,На Жарка Спасића што у Београд живи, а на Лесковац стално мисли и сања пљескавице, ћевапи и кои ти незервативи на цкару.’’[3]

 III

БАЧЕ ПОГОЛЕМЕ ОД СОКАЦИ – Један од најпознатијих и најбољих лесковачких писаца Сава Димитријевић, дугогодишњи новинар и уредник Радио Лесковца, у књизи под занимљивим насловом ,,Баче поголеме од сокаци’’ (људи и сокаци старог Лесковца, Наша реч, уредник Михајло Дедић), записао је много занимљивих згода и незгода. Писао је језиком препознатљивим за југ Србије, односно лесковачки крај, а по властитом признању, све његове приче су – истините. Из те занимљиве књиге, која је можда и понајбоље дело Саве Димитријевића, издвајамо неколико прича које приказују дух старог, непоновљивог Лесковца и његове људе спремне на шалу, досетке и дружења.

%

Милан Мазнић воли да попије, а највише се весели у хотелу ,,Круна’’. Цигани кд чујев да је у кафану – саберев се и цело Подворце иде да гледа како се Милан весели. Из Подворце је и музика сс трубача Шефкета.

-Марсељезу! Марсељезу ми свирајте! – казује Милан.

Шефкет и цела музика свирив му ,,Марсељезу’’ и било коју песму оће да чује. Милан је највише у друштву Душана Чолака, касапина, у дрвену касапницу над реку куде мос. И едев они и пијев и на Милана се пријела џигерица од теле.

-За тебе, Милане, ако треба и теле ћу да закољем! – казује Душан Чолак.

И ткој и направи – доведе теле, заклаше га куде реку, извадише из теле џигерицу и онакој још врућу испекоше гу на цкару куде ноћне ћевапџије.

У поноћ Милан и Душан Чолак отидев сс фијакер у Светоилијску цркву. Милан улегне у дзвонару и повуче конопац и зазвони дзвонара у поноћ, дзмни дзвонара и од силно звонење град се пробуди и узбуни. Јер, дзвонара кд дзвони у тој доба и у било кое доба кд неје време за тој – тој је или узбуна или мобилизација. Ујутру, Милана викнев у општину и он плати казну што је у нић кд му нее време звонија дзвонару Светоилијску.

Милан млого време проводи по кафане – ако га дом не испрати музика, ондак га пијаног донесе неки од пандури. У кафани му се пријатељи и други гости обраћају за лекарску помоћ.

-Докторе! – казуе му еднпут ники кафански гост – млого кашљам, начесто сам заневаљаја, назеб ники може бити!

-Добро је кд кашљаш! – казује му Милан.

-Како добро, докторе! Кд ме уфати кашаљ не могу до ваздух да дођем!

-Е, сг ће видиш за које је боље да кашљаш него да не кашљаш! – казује Милан и наручује да дође фијакер. Седоше у фијакер и отидоше на Светоилијско гробље. На гробље искочише из фијакер и Милан казује:

-Јованееее! Јоване, кашљаш ли, бре, како си!

Ал, из гробље – ништа се не чује.

-Живадине! – вика Милан – кашљаш ли, Живадине, како си, бре, Живадине!

Из гробље – па се ништа не чује.

-Ете – казје Милан на онога што је пошја с њега из кафану – ете, чујеш нешто, јавља ли се ники, жали ли се ники на кашљање, чу ли се Јован, јавља ли се Живадин!

-Не чујем ништа! – казује онј човек – не чујем ништа и ники се не јавља!

-Ееее! – вика Милан Мазнић – и не мож ги чујеш – они не кашљав и нема ги више. А ти кашљаш и туј си. Добро је. См ти кашљај и ништа се не секирај!

 

%

Тома Ципулка кд се напије цели штосеви паре од иљадо и две иљаде фрља у шпорет. У јесен закла свињу, направи вешаљке и спржу и викну Бошка Јаћимовога, Леку берберина Каракеју, а њи се нагњете и Мика Каракеја. На астал све што од свињу може да буде – изнесе се. Жена на Тому Ципулку донесе бокал од три четири кила вино – ладно, дирек из бчву у подрум, пени се. Она донесе – они попише. Савка донесе и други болак – они га попише, побрго него онј први. Бошко Јаћимов и Лека Какакеја – суви бурићи. Све што се изнесе на астал, а нее вода – они одма попиев. Тома Ципулка казуе:

-Савке, донеси други бокал!

-То је трећи! – казује Савка.

-Добро, Савке, донеси трећи бокал!

Савка стоји пред врата, а Бошко Јаћимов казуе:

-А, не, не, Савке, немој да доносиш, више не можемо!

А Тома Ципулка диже руку па акну у астал – све се чаше окренуше наопачке.

-Па, добро, бе – вика Тома Ципулка – кој је овдена наређује и господари, мајку му! Савке – донеси! Ја сам газда.

У собу – зорт. Седиш туј и нема мрдање док Тома не каже да се иде. И ткој – до пладне едење и пиење!

%

Сава Димитријевић, тај виспрени лесковачки новинар, приповедач и песник, записа: ,,Оној што је имало да буде – дође и беше!’’[4]

IV

СТАРИ ЛЕСКОВАЦ САВЕ ДИМИТРИЈЕВИЋА – Чије фамилије нема у хроничарским записима Саве Димитријевића, тај ће тешко доказати да је Лесковчанин. Тако некако говоре у Лесковцу. А како и не кад Сава Димитијевић већ деценијама марљиво и предано бележи приче о људима и сокацима старог Лесковца, добронамерно завирујући преко плота у комшијске баче.[5]

Како у првој књизи своје трилогије обједињене речитим поднасловом „Људи и сокаци старог Лесковца“, „Свеће у снегу“, сам аутор каже, то је само покушај да се о људима који су постојали и још живе исприча понешто, и то њиховим аутентичним језиком и начином мишљења, о нечему што припада и њиховим животима и Лесковцу (стр. 7). Не претендује он да своје записе назове ни студијом, ни хроником, ни реконструкцијом живота. Једноставно, то је – прича! Истинита. Прича којој верујемо. Прича чији су ликови прави људи, који су ходали или још ходају улицама Лесковца. Оно што посебно привлачи пажњу јесте чињеница да су ову хроничарски записи (у недостатку боље терминологије, а за потребе ове анализе, жанровски ћу их тако одредити) писани, како рече писац, њиховим аутентичним језиком. Свака реченица потврда је лепоте и непоновљивости лесковачког дијалекта.

(…) Наслов друге књиге „Баче поголеме од сокаци“ могао би да буде заједнички наслов читаве трилогије. Пробамо ли ову синтагму да „преведемо“ на књижевни језик, видећемо колико губи на значењу, које јој управо даје дијалекат: „Баште веће од улица“.

(…) Књига која затвара трилогију носи једноставан наслов, сасвим другачији од претходна два: Подисарчани“. Већ на самом почетку јасно је одређена и (опет просторно) омеђена тема прича које је чине. Реч је о фамилијама које живе у сокацима подно Хисара, брда чија је историја нераскидиво везана за судбину града.

(…) Време тече, догађаји се полако одмотавају са непрегледног клупка званог живот. Лесковац се мења и опет остаје исти. Лесковчани се сећају, заборављају, домаштавају, препричавају. Сава Димитријевић слуша, записује, исправља, дорађује. И има права на то. Јер и он је један од њих.

 

%

Четири године после тога, 1957, Сава Димтријевић, у 21. години, пише причу коју Димитрије Тасић, главни уредник, објављује и у – свечаном броју 2003. године.

%

Зашто је Димитријевићева прича привукла пажњу главног уредника Нашег стварања? Најбоље би било да прочитамо Савину ,,Дводинарку’’:

,,Дечак није помислио да је ово десети дан откако (овамо) продавац долази. Он је само обратио пажњу на његове велике бркове и закључио да би од њих испало прилично гнездо за неку птицу. Онда је нешто лупнуло, али се дечак није покренуо. Знао је да се то мајка пресвлачи и да ово сигурно шкрипе врата шифоњера. Затим се навалио на ограду и опет погледао у његове бркове.

-Што не идеш негде? – рекао је продавац бомбона.

-Нећу!

-А што? Видиш да је време лепо…Твоји другови се сигурно играју…

Али дечак није одговорио; само је напућио усне и пљунуо на једног мрава.

-Иди негде – рекао је опет продавац.

-А зашто?

Очи човека одједном су се збуниле.

-Зашто! – рекао је он

-Да, зашто! – поновио је и дечак кога је ово занимало.

Онда му се учинило да је мама отворила прозор. То је помислио зато што је продавац погледао у том правцу. Само није могао да разуме зашто су његове очи одједном тако засветлеле.

Затим су обојица погледали у небо.’’

V

Иако је Димитријевић највише познат као приповедач и зналац лесковачког говора, писао је и песме међу којима издвајамо песму: „Прва ноћ, друга ноћ… жена“.

Ти си као радост, као јутро, као река, као срећа

Кад помислим да ниси, да те нема:

Враћаш се у мене као ватра

Прво мала, а после све јача, све већа!

 

Па кад те већ има

Кад ватра из усне пређе у вене

Нема више земље, нема више неба

И нема до тебе ни једне жене!

 

И све се пред тобом у пламен претвара

И у грчу губи

Па смо онда једно, па смо онда исто

Као обала кад обалу бљеском сунце љуби!

 

 

[1] Сава Димитријевић мисли на Томислава Н. Цветковића, који је о њему доста писао и, за разлику од већине лесковачких писаца, који су крајње немарни, води педантну евиденцију, има богату документацију и библиотеку, а Димитријевићу је неколико година био – директор у Радио Лесковцу, где је он новинар од оснивања те станице, уредник Дневника и, накратко, главни и одговорни уредник и директор.

[2] Томислав Н. Цветковић, Сава Димитријевић – лесковачки Фелини, Помак, бр. 21/22, јули-децембар 2001, стр. 20.

[3]У чувеном Прегледу лесковачког књижевног стваралаштва Д. Трајковића помиње се и С. Димитријевић: ,,Поред раније поменутих песника и приповедача, у Нашем стварању су објавили своје песме: Никола Цветковић, Првољуб Пејатовић, Димитрије Тасић и још неки који нису издали посебне збирке, а од приповедача Сава Димитријевић и други. Сава је недавно написао и драму ,,Верглаши’’ која је прошле године приказана у лесковачком Народном позоришту, Преглед…стр. 123.

[4] О раду Саве Димитријевића писао сам у Политици, аали и другим листивима и часописма и притом посебну пажњу посветио његовом познавању лесковaчког дијалекта и уметничким вредностима његовим дела, која су својеврсна хроника старог Лесковца.

[5] Милена Стојановић, Поглед из баче на сокак – Стари Лесковац Саве Димитријевића, Наше стварање, 3 – 4, 2008, стр. 117. Напомена: „Уз Исар време се плк троши…“ (Сава Димитријевић: „Подисарчани“). Напомена: У Нашем стварању, бр 3-4/2008. о Сави Димитријевићу дата је следа белешка: Сава Димитријевић, песник, приповедач, драмски писац. Рођен је 1938. године. Књиге прозе: Свееће у снегу, Баче поголеме од сокаци, Камен на памет, Подисарчани; ТВ-драме: Господин Клео, Мој ујак чудо од детета; позоришне драме: Ће се жени Мика Дуз (у рукопису). Живи у Лесковцу.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s