Prof. dr Živan Stojković: „Leskovački prozni akrostih“

 

Nikola Ilic promocija stojkovic živan 2

ЛЕСКОВАЦ –  Проф. др Живан Стојковић, чије је стваралаштво детаљно представљено у студијама Данила Коцића „Лесковачки писци – трагови и трагања I – II“, ускоро ће објавити једну од својих можда најзанимљивијих књига – „Лесковачки прозни акростих“. Ево како је, између осталих, проф. др Живан Стојковић представио проф. др Драгомира Радовановића и себе.

Tehnoloski fakultet 1 lepa leto

ПРЕДГОВОР

У стереотипу приказивања биографија познатих људи сваке средине, па и Лесковаца суочавамо се са штурим и огољеним подацима који су само пука фактографија  често понављана без да може много да каже. Међутим, ради се о људима који су изграђивали своју личност не само стваралаштвом већ и у разним сложеним животним процесима и имали прилику да снагом свога карактера обликују друштвену стварност и утичу на друге људе. Зато би била велика неправда да се они не прикажу у пуном формату са свим својим цртама карактера, онако како их средина доживљава што само може још више да допринесе њиховој афирмацији и упознавању. Зато смо одлучили да уђемо у ризичан подухват и покушамо да на посебан начин речима осликамо те личности користећи почетна слова њихових имена и презимена и тако обликовати прозни акростих што је својеврсна авантура. Тако испада да су слова нека врста судбинског одређења њихових карактера што не би смело да представља било какву мистику. То је једноставно скроман покушај приказивања карактера, што може само да обогати њихове биографије. Јасно је да овај прозни акростих може само да помогне евентуалним биографима да буду свеобухватнији и реални у приказивању ових личности. Како је за упознавање карактера појединих личности потребно вишегодишње дружење определили смо се за оне за које нам се чини да их углавном добро познајемо. Наравно, субјективни осећаји се у таквим случајевима не искључују. Невоља је настала у томе што  ниједан од њих није прихватио да уради прозни акростих за аутора, па је он то морао сам да учини. Како је, пак, позната латинска изрека Cognosce se ipsum (упознај самога себе) најтежи задатак било је доста тешко да сами прикажемо своје карактерне црте, па је питање колико смо у томе успели. Но, ту је суд јавности. Нашим јунацима првог лесковачког прозног акростиха захваљујемо на разумевању што су пристали на овај авантуризам.

Radovanovic Dragomir sam crkva

Проф. др Драгомир Радовановић

Д аровит

Р аздраган

А мбициозан

Г алантан

О бичан

М ирољубив

И скрен

Р азуман

 

Р елигиозан

А лтруиста

Д обричина

О збиљан

В еран

А даптиван

Н адпросечан

О предељен

В ехементан

И мпулзиван

Ћ удљив

 

ДАРОВИТ. Ова престижна особина професора Радовановића може да се уочи тек када га ближе упознате. Дошла је до изражаја још за време почетног школовања, јер и поред изазовних и уобичајених послова у родном селу Кацабаћу у лесковачком крају показивао је велику енергију и жељу за образовањем, чиме је долазила до изражаја његова урођена даровитост, пре свега у успешном школовању, које се није завршило само до нивоа средњошколског, већ је своју потврду добило на Факултету организационих наука, а затим и стицањем престижних звања магистра и доктора наука. То не значи да и у обављању других послова у складу са својим пореклом не би био успешан, али га то није интересовало. Своју даровитост је потврдио и одлуком да се усавршава у Немачкој, да прихвати посао у Тетову у Републици Македонији, да буде успешан привредни руководилац и најзад да крене путем универзитетске каријере и да свој радни век заврши на Високој пословној школи струковних студија у Лесковцу. У породичном животу даровитост је потврдио остваривањем успешних планова у изградњи велике породичне куће у Лесковцу, кућа за одмор у Гавриној, долини код Лесковца и на Власинском језеру. А онда је као ерупција вулкана дошла до изражаја његова способност да се афирмише на високошколској  и универзитетској установи писањем стручних уџбеника за предмете које је предавао. Искричавост и богатство духа показао је и у афористици, књижевности, па и у сликарству. Постао је један од најплодотворнијих стваралаца лесковачког краја.

РАЗДРАГАН. Иако својим физичким изгледом не подсећа на особу ведрог духа поготову кад вас прати загонетним погледом и погуреним ставом, потребно је само да проговори и да вас подари  специфичним осмехом који одише благошћу и чудном харизмом, па да вам потпуно измени утисак и одагна сваку могућу одбојност. Он поседује изузетну моћ рушења баријера ауторитета без обзира на ниво саговорника. Већ прве његове речи говоре о човеку ведрог духа, виспреном и сналажљивом у сваком тренутку и у било каквој ситуацији и уливају пријатност у сваком погледу, без обзира на тему. У комуникацији са пријатељима исказује велику способност оцењивања саговорника и истицања његових особина, али без икакве намере да то буде увредљиво.  Напротив, свака његова опаска о одређеној личности је испуњена симпатичном и прихватљивом жаоком и бива пропраћена раздраганим смехом. Његове досетке, актуелни афоризми, карактерисање личности и конверзације са њима су својеврсни изазови којима нико не може да одоли. У кафанском амбијенту не дозвољава да било ко буде тужан, нерасположан, замишљен и увек жели да доминира својим досеткама, прихватљивим примедбама, вицевима. Сваки његов монолог одише оптимизмом, а у дијалозима увек жели да буде победник. У таквом расположењу зна и да запева, да се развесели, да тражи посебно поступање конобара, да буде галантан, па и да се напије. Па чак и кад треба да изнесе неки свој озбиљнији проблем он то чини са великом дозом самоуверености у исправност свога става дајући му на крају и хумористички тон. У његовој личности доминира осећај способности да прихвати сваку врсту примедби на његову личност, али, наравно, до граница пристојне толеранције.

АМБИЦИОЗАН. Иако је изворно значење ове речи жеља да се нешто постигне, што је логична особина сваког човека, код професора Радовановића она је више од надарености, па до изражаја може доћи и друго њено значење које се огледа у словољубивости. То је на неки начин скривена особина овог врсног професора која не изгледа наметљиво, али пажљивијим посматрањем његове личности може се закључити да је у основи свега ипак слава, односно да буде слављен. Дуго му је требало да то и самоме себи призна и тек је на наговор свог доброг пријатеља прихватио да његово дело буде презентовано на јавним скуповима, промоцијама или разговорима. А онда се тек тада открила разноврсност његовог интересовања и стекло уверење да може у свакој области да постигне успех. Чинило му се да ништа не може бити тако тешко што и он сам не би могао да достигне, па је тако врло лако доносио одлуке да се бави разноврсном проблематиком и то доста успешно. Интересантно је његово уверење да може да обради било који проблем  друштвеног или културног живота, уверен да то успешно ради, упоран у опредељењу и на изненађење оних који желе да га прате успешан. Никада није спреман да прихвати сугестију да одустане од обраде неког питања, проблема, појаве. Истовремено не крије своје уверење да може све и да пише престижне уџбенике, научне радове, афоризме, расправе, анализе, песме, романе, приче, па и да слика. Чудна је и његова амбиција да уђе у Гинисову књигу рекорда по броју објављених књига, што му у задње време постаје необјашњива опсесија. Постепено избија у први план његова притајена жеља да увек буде у центру пажње, а опредељење да настави радно ангажовање и после пензионисања, доказујући своју велику енергију и способност, даје посебну драж при оцењивању његове амбициозности.

ГАЛАНТАН. Руководећи се изворним значењем ове речи може се рећи да она потпуно одговара професору Радовановићу. Он зна да буде уљудан према свакоме ко то заслужује и ретко се може догодити да искаже било какву малициозну примедбу. То се у првом реду односи и на његово јавно иступање на стручним, научним или другим јавним састанцима. Једноставно речено тешко га је избацити из такта. Па и кад се то догоди нема бурног реаговања, већ само смиреног, али и веома оштрог. Галантност се исказује и у његовој сусретљивости, пре свега према студентима, али и према радницима који су му потчињени или према пријатељима. Увек је спреман да пружи помоћ, стручну, научну, људску, па и новчану, а у плаћању цеха у кафани  био је на првом месту што му је чинило задовољство. Нисмо сигурни да ли је то последица комплекса или урођена особина, која, међутим, не одговара  кацабаћком менталитету. Али он је изузетак који потврђује правило. У појмовном значењу ове одреднице је дарежљивост, што је опште позната Драгомирова особина. Своје књиге дели бесплатно, новац позајмљује без великог размишљања, слике је поклонио Лесковачкој цркви. И најзад, оно што је посебна његова особина је удвориштво или галантност према женама, али ипак увек са одговарајућом мером и без прелажења границе пристојности, тако да је то више резултат лепог васпитања него урођене неконтролисане пожуде.

ОБИЧАН.  По звучним титулама које је имао у животу (директор, професор Универзитета, професор Високе школе, књижевник, члан Духовне академије) могао би се стећи утисак да се ради о недодирљивом ауторитету, који снагом свога интелекта одбија све или бар улива опрезност при контактирању. Међутим, већ при првом сусрету то се необичном брзином руши. Само човек респектабилне интелигенције и без икаквих комплекса може показати да је тако обичан, непосредан, дружељубив, отворен, спреман да се прилагоди саговорнику већ после првих изговорених речи. При том, не дозвољава да му се ласка и својим искричавим досеткама успева брзо да сруши све вештачке препреке. Саговорник било ког нивоа не осећа никакву дистанцу, а срдачност и познавање разноврсне проблематике омогућује му да свакоме покаже да је обичан човек наше свакодневнице, човек из народа руралног порекла. Способност да око себе окупи већи број пријатеља, међу којима има и дугогодишње присне другове, у први план истиче његову интересантну продуховљеност. Бити тако вредан и истовремено и обичан привилегија је само ретких људи.

МИРОЉУБИВ. Како му се одредница мир садржи у имену изгледа да није случајно да га можемо окарактерисати као мирољубивог човека. Међутим, ту се појављује знатна тешкоћа, јер његово кацабаћко порекло указује на особину тог знаменитог села да су у једном периоду године врло ратоборни, а у другом мирољубиви. Ако се код професора Радовановића прва особина становника његовог села повремено испољи свом жестином, то не значи да је он уистину такав. Чак и када врло оштро указује на неки пропуст или неправедну одлуку он то чини доста неубедљиво, не зато што се плаши, већ због тога што у његовој личности преовладава мирољубивост, а у тону притајена благост. И, наравно, одмах је спреман да предложи решење, које у већини случајева бива на његову штету. У међусобним дуелима са пријатељима нема агресивног тона, већ симпатично сатиричног који указује на њихову уочљиву особину коју треба исмејати, али опет без примеса малициозности. Тако он, чак и врло озбиљне сукобе зна да реши помирењем, мада никада не прихвата да се евентуално извини. Упорност у доказивању нечега нема везе са мирољубивошћу, више указује на тврдоглавост.

ИСКРЕН. Ову особину нечијег карактера доста је тешко идентификовати. Јер, да би се схватила искреност одређеног човека потребно је познавати комплексно његову личност и бити у присним односима са њим. Интересантно је да је професор Радовановић спреман да сваком другу и пријатељу врло брзо широм отвори врата своје духовне тајновитости и да вас увери да је истинољубив, одан и искрен друг и сарадник, али до граница могуће толеранције. Детаље из свог професионалног и породичног живота може да повери само оним пријатељима у које лично верује, али га је, међутим, управо то често доводило до разочарења и егзалтације. Како су животне ситуације повремено врло компликоване у којима свако има своју скривену или отворену намеру при њиховом тумачењу искреност често добија комичну димензију. Обузет оваквом особином своје личности често запада у замке, јер жели да чврсто верује да су и други људи искрени, што му се често знало да освети и да га доведе у стање бизарности.

РАЗУМАН. Ова карактерна особина професора Радовановића често може да нас збуни због експлозивног вербалног реаговања на одређене поступке или појаве које се не уклапају у његово поимање света. Ако се, пак, узме у обзир изворно значење латинске речи рационалан, онда сем значења разуман, можемо прихватити и тумачење да је он сврсисходан, добро организован и богат искуством. Човек може бити разуман само ако пред собом има могући и остварив циљ, што је Драгомир, после адолесцентног периода непрекидно потврђивао оним што је у животу постизао. Иако на први поглед одаје утисак расејаног човека импресионира податак да је управо врло добро организован и да зна да користи сваки тренутак за остваривање постављеног циља. У својој радној каријери није никада постављао себи недостижне циљеве, па ако се некада стекао утисак да је тако нешто желео то је више била последица недефинисане амбиције, него нереалних жеља. Сада, пак, када је у зрелим годинама потврђује своју рационалност великим радним и стваралачким искуством. Међутим, повремено због великог адреналина, а вођен сопственим схватањем развоја друштва и односа међу људима може да нас збуни захтевима који, због очигледне недостижности, могу бити протумачени и као неразумни. Али, кад се суочи са таквом ситуацијом зна да испоштује зов разума и прихвати реалност.

РЕЛИГИОЗАН. Друштвени и професионални статус професора Радовановића мало одудара од његовог поимања света са религиозног аспекта. На први поглед сурови реалиста са заслуженим местом у економској науци, добар аналитичар друштвено-економских односа и развоја људског друштва,  проницљивог ума изненади вас својим теистичким тумачењем света, у првом реду божанским пореклом српског народа. Опседнут књигама које се баве таквим хипотетичним питањима све жели да подведе под мистику у коју и сам хоће да верује. И не само то већ и енергично покушва да вас увери у оно у шта он доста нејасно верује. И то саопштава са дозом страхопоштовања према догмама које су саставни део хришћанства. Са њим тако нисте начисто да ли је непоправиво религиозно опредељен или је то мешавина поштовања народних обичаја, верских схватања и  научних достигнућа која у то не могу да се уклопе. Изузетан је поштовалац цркве и свештеника. А своју оданост њима је доказао и тако што  лесковачкој Саборној цркви поклонио слике свих цркви у лесковачкој општини у техници уље на платно које је насликао са великом посвећеношћу, а онда дозволио да буду на  календару за 2012. годину. За то је добио и одговарајуће признање на које је поносан. Међутим, не мало је био изненађен кад је сазнао да су те слике, уместо да красе просторије свештеника у дворишту цркве, негде склоњене. То га није поколебало да на позив намесника учествује на разговорима о важним питањима верског и културног живота у граду. Интересантно је да га може баш добро наљутити ако неко у његовом присуству исказује атеистичко опредељење, али нема вољу да се упушта у дубље разматрање те проблематике. Врло је чврст у уверењу да су Срби најстарији народ на свету па чак да потичу из Нојеве барке. Може вас често изненадити тврдњом да је на пример Србин и Александар Македонски или да је Рим српски град, јер су Срби потомци Трачана. Међутим, није упоран у доказивању таквих тврдњи и по тим екстремима не може да се цени његова религиозност. Он је верник хришћанског опредељења и то му изузетно годи.

АЛТРУИСТА. Ова карактерна особина ма колико била тешко уочљива, код професора Радовановића се може врло брзо препознати. Његов пријатељски став, благи израз лица и продоран поглед врло брзо руши баријеру и отвара вам могућност да будете отворени и непосредни. Љубав према сваком човеку зна да искаже на врло карактеристичан начин својим непосредним и отвореним ставом. Захваљујући проницљивом духу одмах може да оцени у ком стању духа је саговорник и да му и без изговорене речи понуди своју несебичну помоћ. Спремност да помогне сваком човеку потврђује снагу његове воље да често жртвује и своје интересе да би другоме обезбедио успех, али без непотребног исказивања сажаљења које може да га повреди. За њега је искрено пријатељство вредније и од сваког богатства. Зато од оних којима отвори душу тражи да му узврате на исти начин. У противном врло одлучно зна и да прекине такво дружење. Непоштен однос према послу и обавезама, поготову у сфери просвете не само да му је стран, него изазива и бурне његове реакције ако уочи да неко тако поступа. Међутим, чак и у таквим приликама спреман је на компромис, али не да би оправдао туђе понашање већ да допринесе да се оно елиминише. Своју љубав према другом човеку и док је био у привреди и у просветној струци исказивао је на искрен, хумани и отворен начин. За њега је радник у предузећу или студент у високошколској установи подједнако заслужан да му се укаже поштовање и помогне кад је то могуће. Иако је врло способан да оствари приходе успешним радом никада то није истицао као посебну предност у односу на друге људе. Увек је спреман да помогне материјално другога или да буде недостижни каваљер у дружењу.

ДОБРИЧИНА. Вишеслојност човекове личности често зна да буде знатна препрека у уочавању ове тако вредне особине. Добричина је човек који никоме не мисли зло и истовремено је спреман да му помогне у свакој прилици без икаквих условљавања. Ова особина се може граничити са алтруизмом, али постоји и знатна разлика. Код алтруизма уочљивији је формализам у намери да се помогне другим људима, а код човека кога можемо означити као добричина то је прожето великом племенитошћу, жељом и интимним осећањем разумевања туђих невоља или потреба. Доброта се ту испољава на специфичан начин који помаже дубљу интимизацију личности и садржи елементе отварања душе, односно неку врсту исповедништва. Добар је онај који зна не само да материјално помогне човеку већ и да му пружи вредан савет, да са њим подели патњу, да му отвори душу, да говори и о својим проблемима. Интересантно је да код професора Радовановића ова димензија његовог карактера се врло брзо  препознаје. Међутим, оно што је посебна специфичност је да његова доброта, ма колико се то не уклапало у опште поимање ове урођене особине, може  имати границе. Кад уочи да ту његову намеру неко не може, или  неће да разуме зна да реагује и да се дистанцира.

ОЗБИЉАН.  Без  обзира на изузетну ведрину духа и спремности да већ у почетној комуникацији приликом сусрета направи пријатну атмосферу професор Радовановић тачно зна да разграничи према коме ће се тако понети. Са пуно респекта и уважавања односи се према старијим особама, поготову ако сматра да су својим радом заслужили посебну пажњу. Међутим, његова озбиљност се може мерити пре свега у односу на правила живота и потребе да се радом обезбеди одговарајући углед и остави траг за будућа покољења. Тачно зна да разликује озбиљну расправу о неком питању од пошалице, а свој ауторитет до харизме  стекао је посвећеним односом према радним задацима како у предузећу тако и у настави на Високој школи и факултету. Па чак и кад упути ведрију опаску о некој личности или њеном поступку она је изречена са великом дозом респекта и са видном симпатијом, која не дозвољава да се другачије протумачи. Његова озбиљност посебно долази до изражаја када треба да се обрати јавном скупу или стручњацима свога нивоа. Иако не може бити означен као велики оратор свака изговорена реч му је пуна неке озбиљне патине, смислена и често изазовна. Па и ако некад заличи на самокритичност у шаљивом тону, она оставља поруку дубоке озбиљности. Чак и са почетком пензионерских дана са пуно озбиљности и преданости наставио је да ради у сфери просвете показујући висок степен одговорности, па и кад су му лични интереси угрожени. Он то ради тако озбиљно и посвећено не да би се прилагодио новом статусу већ да настави своју урођену сериозност.

ВЕРАН. Ова особина карактера професора Радовановића је више него темељна. Ако се верност може означити као безрезервна посвећеност одређеним идеалима и идејним опредељењима онда се може рећи да је он корифеј таквог опредељења. Као врстан стручњак у економској сфери не без велике острашћености зна да брани принципе пословања, начин рада и очите резултате у друштвеном поретку када је градио своју личност. Зато може да доста бурно реагује кад је у питању неспособност актуелних власти да нађу решење за најједноставније и могуће успешне послове у земљи и допринесу стабилизацији како привредног, тако и друштвеног живота. Кад се, пак, ради о патриотском осећању острашћени је поборник љубави према својој домовини што је доказао и својим учешћем у одбрани Косова, али је истовремено био и разочаран што је то узвишено осећање било знатно оскрнављено понашањем појединаца, па и понеким политичким одлукама. Веран је друг и пријатељ, а истовремено врло ригорозан ако то неко у кога верује не зна да поштује. Знатну сметњу му представљају постављени постулати у вези са доказивањем пријатељства. Не дозвољава било какво одступање од општеприхваћених и јасних узуса, а често их изједначава са порукама хришћанских догми. Веран је породици, везан за њу са дубоко нијансираним осећањима и одговорношћу, спреман да се жртвује и учини све што је потребно да би јој удовољио.

АДАПТИВАН. Срећан је онај који може да се прилагоди свакој могућој ситуацији, али не у негативном смислу ради постизања неке користи, него да својом виспреношћу процени како треба да се понаша. То могу постићи само личности које су врло сензибилне или како би Латини рекли ad ceptandum benevolentiam (да се створи расположење). У сваком друштву било какве провенијенције професор Радовановић одмах нађе своје место. Та прилагодљивост чина га врло пожељним саговорником, али и способност да се укључи у расправу без обзира на разноврсност тема. При том не дозвољава да доминира његова професионално звање, па и када оно буде поменуто он га допуни са симпатичном пошалоцим и тако отклони било какву баријеру. Не жели да се служи високопарним стилом који више одговара научним диспутима, већ сваки свој став према одређеном питању зна да саопшти на врло једноставан и разумљив начин. Познат по великој ведрини духа прихвата чак и опаске са видном дозом сарказма као специфичан начин изражавања саговорника и то га никада не може да наљути. Па чак и када љутито реагује, што је реткост, одмах иза тога успева да створи прихватљиво расположење.

НАТПРОСЕЧАН.  У објашњавање ове црте карактера одмах се суочавамо са способношћу онога који процењује критеријуме за натпросечност. Ако се то одређује по успешности у професионалној каријери, стваралаштву и научном раду,  материјалном богатству, породичном статусу, месту у друштвеном животу, онда можемо рећи да је у свим тим сферама професор Радовановић достигао могући зенит у условима провинцијских могућности. Ако у интелектуалној сфери просечност оцењујемо по степену образовања, он га је превазишао добијањем звања доктора наука, у научном раду објављивањем десетак уџбеника за високошколску наставу у својој струци, у стваралаштву јер је ушао у сферу књижевника и са више од сто објављених наслова књига постао скоро недостижан не само у провинцијској средини већ и на нивоу Србије, у породичном окружењу цењен и поштован, али и успешан по професионалним звањима својих синова, у материјалном богатству власник импозантне куће и две викендице. Натпросечан је и у способности да непрекидно буде радно активан, па чак и када је стекао статус пензионера, да поседује невиђену радну енергију, немиран дух и способност да ствара и дању и ноћу. Овом словом може се исказати и његова надареност, непосредедност, ноншалантност, делимична нарцисоидност, натуралност.

ОПРЕДЕЉЕН. Ако би се опредељеност једног човека могла центи према везаности за одређену идеју онда се може рећи да је професор Радовановић присталица постулата који омогућују бржи развој друштва. У вези са тим је у сам пун идеја и предлога који би могли допринети бржем економском напретку и  не ретко зна да их презентује, али са доста набоја и љутње, јер му се ти предлози чине сасвим разумљивим и остваривим. У таквим приликама саговорник не може да докучи да ли се ради о мешавини социјалистичких или транзиционих могућности развоја друштва. Како је своју личност до зрелих година формирао у социјалистичком друштву, када је имао и важне функције у привреди и стекао највиша научна звања, у сваком наступу са оваквим предлозима пун је оптимизма, често и нереалног и врло упоран у доказивању одређених могућности за рад. У заносу таквих уверења он штампа књигу у којој саветује младима како треба живети живот, и наравно дубоко верује у то да је у праву. Његова опредељеност је пуна и патриотског набоја, храбрости и спремности да се у било какав вид борбе кад је у питању српски народ. Заљубљеник је у Србију и њену историју, али и ослобођен било каквог вида дискриминације и национализма. То што верује у изузетну моћ српског народа по пореклу и времену постојања не смета му да буде углавном објективан аналитичар друштвених процеса уз прихватљиву дозу пристрастности. Међутим, повремено му се догоди да не може да разграничи успех од неуспеха у својим захтевима, али кад се прихвати једног посла изузетно му је посвећен и до краја истрајан уз веру у успех. Па и кад понекад успех изостане он то прима са чудном помирљивошћу, поготову ако је за то други крив.

ВЕХЕМЕНТАН. Иако по спољашњем изгледу и цртама лица не одаје овакву могућу одредницу свога карактера, ипак се може рећи да своју жестину и наглост не може да савлада чак и кад је то потребно. Интересантно је да се та вехеменција не може окарактерисати као агресивност и жеља за физичким обрачуном, али она зна буде доста забрињавајућа. Јер, по његовим мерилима живота и рада постоје правила понашања од којих никада не може да одступи, нити да их оправда код другога. Зато, без икаквог колебања, зна да директно некоме саопшти шта му се не допада у његовом понашању или раду, али не са злом намером, него у уверњу да то може да исправи. Кад се, међутим суочи са неуспехом своје намере, он зна да се повуче и престане да се дружи са таквим човеком, али никада не заборавља оно што је проценио да не ваља. У млађим годинама и завидном материјалном благостању, своју наглост је врло често знао да испољи у кафанском амбијенту где је апсолутно доминирао. По садржини таквих дијалога са својим друговима неутралан посматрач би могао да закључи да ће чак доћи и до физичког обрачуна, али то се никада није догодила и такве расправе су настављане и у следећим дружењима. Његове црте карактера под овим словом су и вредан, визионар, верзификатор (песник), ветеран, вигилантан (пажљив), виртуозан и најзад вундеркинд.

ИМПУЛЗИВАН. Етимолошко значење ове речи одговара карактеру професора Радовановића. Наиме, његов нагон је оличење велике енергије и живости, спремности да увек нешто ради, без застоја и празног хода, код куће или у канцеларији. Интересантно је да се ова реч уклапа у његову спремност да нешто уради на основу прве побуде или сазнања, па се често догоди да то уради и без великог размишљања или процене успешности. Међутим, ту унутрашњу енергију, која зна често да буде и чудна, он не може да савлада и ништа га не може зауставити да уради оно што је наумио. Ако се ради о стваралаштву довољно је да помисли да може и да слика и он прионе послу и открије бар делић умешности да то и оствари. Наравно, не очекује да добро прође код ликовних критичара, али је тиме обогатио свој ego. Или да пише песме, романе, нано поезију или чак роман, да штампа празну књигу, да пише о тајним друштвима, рату, политичким збивањима, поред свега што већ успешно ради. Испуњен је неким чудним нагоном који му не да мира ни дању ни ноћу. Кад размишља о пчеларењу и он ће постати пчелар, одгајању коза и оваца и он ће то радити. Иако је свака истина релативна, он се може означити и као истинољубив, али често верује у сопствену истину без резерве.

ЋУДЉИВ. Ова особина Радовановића не може се навести у негативном контексту јер је његова ћудљивост посве специфична. Наиме, она је више реакција на одређено понашање или изјаву и на први поглед бурна, али већ следећег тренутка претвара се у симпатичну ситуацију. Међутим, када га неко озбиљно наљути спреман је да истраје у прекиду везе са њим и на дуже стазе. Догађа се да у коментарима буде врло искључив, мада и тада оставља малу резерву за евентуалну промену. И тако редом. Час насмејан и расположен, час снужден и неугодан, љут и буран у реаговању на личност или појаву. Али подношљив.

ПРОФ. ДР ДРАГОМИР РАДОВАНОВИЋ, рођен у  Кацабаћу, општина Бојник где је завршио основну, а средњу школу у Лесковцу. У Београду је завршио Факултет организационих наука, магистрирао на Економском факултету у Нишу, а докторирао на Економском факултету у Скопљу. Радио је у руководио двадесет година у привреди у Вунарском комбинату Тетекс у Тетову, Трикотажи Вучјанка у Вучју и Трикотажи Србијанка у Лесковцу. Као професор радио је на Вишој економској школи у Лесковцу, Економском факултету Унивезитета у Приштини, а пензионисан је као професор Високе пословне школе струковних студија у Лесковцу. Члан је Удружења књижевника Србије. Аутор је преко 130 књига и великог броја чланака.

Stojkovic Zivan promocija 2 mala 1 LEPA

БЕЛЕШКА О ПИСЦУ

Проф. др Живан Стојковић

Ж овијалан

И нспиративан

В редан

А мбициозан

Н атпросечан

 

С авестан

Т олерантан

О дан

Ј асан

К реативан

О ксиморонаст

В италан

И стинољубив

Ћ удељив

ЖОВИЈАЛАН. Ова француска реч није уобичајена у свакодневном животу, али по свом изворном значењу у потпуности одговара карактерној особини Живана Стојковића. Наиме, ради се о човеку веселе ћуди која је дошла до изражаја нарочито у зрелим годинама његовог живота, када је стекао потпуно самопоуздање у првом реду постигнутим степеном образовања и значајним положајима које је заузимао у друштву. Нема сумње да је та његова особина постојала и у адолесцентном периоду, али није могла да дође до изражаја управо зато што је по физичкој конституцији био далеко испод својих школских другова, јер је закорачио у школу у шестој години захваљујући оцу Драгићу који је био школски послужитељ.  У том периоду ова чињеница је знатно утицала на усађивање појединих комплекса које је морао да надокнађује успешним учењем. То, међутим, не значи да није било и младалачких несташлука, али увек до граница могућег ризика и никада на намерну штету другог лица. На обликовање његове веселости снажан утицај је имао и начин живота у улици у којој је живео са родитељима. Слободно време се проводило у интензивном дружењу са младима из те улице што је изграђивало његову способност да се прилагоди другима и да у зрелим годинама живота увек буде окружен већим бројем пријатеља. Када је стекао академско звање професора веселост и ведрина духа испољавале су се са великом дозом сигурности и способности да се прилагоди сваком друштву и да пронађе друга са којим може најотвореније да се шали. Успевао је да код свакога уочи оно што може бити предмет шале и да води дијалог који ће развесељавати и друге. Међутим, иако је ту постојала опасност да се пређе граница дозвољеног, то се није догађало. Чак и онда када нека шала има и жаоке које су на граници могуће љутње онога коме је намењена то се није догађало управо зато што се јасно видела Живанова намера да не увреди, већ да засмеје присутне и да створи пријатну атмосферу. Наравно, тачно зна да одабере личност која је била способна да разуме праву намеру такве веселости, а знао је често и да истиче да само велики људи и они без комплекса дозвољавају да се збивају шале на њихов рачун. Истовремено увек је спреман да прихвати шалу и на свој рачун под условом да иза ње  не види лошу намеру њеног актера. Његова веселост је пуна одређених и одговарајућих досетки, али без имало персифлаже (исмејавања). Често је то прерастало у анегдоте које се памте, а своју способност да приреди заплет и збуни одређену личност саопштио је и у књизи „Езоп у Лесковцу“.

Друго значење ове речи је милостив што је доста тешко идентификовати код одређене личности. Ако се под тим подразумева спремност да се другоме пружи помоћ онда је ту и Живан, мање материјално, а више духовно или саветодавно. То доживљава као својеврсно признање које зна да задовољи и притајену сујету. Интересантно је да је већина његових блиских пријатеља старија од њега, али такву способност дружења са њима баштинио је још из времена школовања, јер је био најмлађи у својој генерацији. Зато није био у прилици да он њима даје савете, већ је више био спреман да саслуша њихове. У друштву зна да наметне веселост, хумор и песму, да створи колективан дух пријатности, да напише стихове позитивне или пежоративне о својим друговима и да их јавно прочита или отпева, па макар то било и у десетерцу уз гусларску имитацију.

ИНСПИРАТИВАН. Ведрина Живановог духа, велика животна енергија, приметна жеља за доказивањем и значајна организаторска способност фактори су који утичу на његову интересантну инспиративност. Приметан је утисак да је увек надахнут неким идејама за организовање разних облика дружења или јавног наступања. Када уочи добру идеју и код другога зна да је подстакне и подржи, да се ангажује и помогне да  буде остварена. Тада је спреман да прихвати и одговарајуће обавезе са уочљивом намером да што више и искреније помогне. При том, зна да врло упорно и наметљиво брани своје ставове како би се дошло до што бољег решења. Али то никада није био препотентан наступ, а ако то и жели да се примети све се завршава у шаљивом тону. Поседује и вредну особину да некога подстакне на стваралаштво, да га му пренесе надахнуће и веру у успех, да се унапред радује резултатима таквог ангажовања. Зна да се радује туђем успеху, да то јавно искаже, да саопшти и писмено на скуповима, да похвали и да честита. У његовој личности у таквим ситуацијама нема ни трунке зависти или љубоморе, већ, напротив, има пуне искрености. Посебно је спреман да млађе колеге подстакне на даље усавршавање, на постизање успеха у струци. Као млад професор лесковачке Гимназије, окружен бројним друговима различитог нивоа образовања инсистирао је да свако од њих заврши вишу школу или факултет и у томе успео. Једног од својих ближих пријатеља упорно наговара да своје богато животно дело преточи у писану реч, како би било вредно сведочанство за новију историју Србије.

Под овим словним знаком могу се навести и следеће Живанове карактерне особине-искреност, истинољубивост и интелигенција. На жалост често у чудном окружењу и сталним људским сумњама искреност може и погрешно да се протумачи као наивност. То зна да га доста разочара. Истовремено та особина повезана је и са потребом за сазнавање истине, која напротив може бити и доста релативна. Његова интелигенција резултат је природне обдарености, али и образовања и она му омогућава да се уклопи у свако друштво различите провенијенције.

ВРЕДАН. Ова карактерна особина може бити урођена, односно резултат генетских предиспозиција, али се посебно стиче васпитањем у породичном окружењу. Живан је ту особину најпре наследио од врло вредних, радних, марљивих родитеља сеоског порекла који су знали да му је пренесу већ у раном детињству када је морао прво да заврши све обавезе по налогу родитеља, па тек онда да се прикључи свом друштву за заједничку забаву. Своју вредноћу је потврдио постигнутим одличним успехом од основне школе до факултетског и научног звања. На савезној радној акцији на изградњи аутопута 1958. године, као студент, савесно је радио све предвиђене послове, у Школи резервних официра у Билећу, поред одличног успеха добио је и диплому Идеалан питомац, освојену на такмичењу у знању. У време када је сазревао као млад човек у друштву је постојала чудна и неприхватљива дилема о односу физичког и умног рада, па је чак наметнуто накарадно схватање да је физички рад понижавајући. То, међутим, није дотицало Стојковића. Како му се отац пре Другог светског рата бавио угоститељством пренео му је способност и за ту вештину коју је он испољавао у дружењу са својим пријатељима. Не смета му да постави сто, да скува кафу, послужи другове пићем, среди трпезу после славља, да помогне другоме кад је то потребно. Као управник Лесковачког феријалног летовалишта у Рогачу код Омиша знао је да се ангажује и у његовом свакодневном уређивању, па све до сличне предузимљивости и на  Технолошком факултету у Лесковцу, чији је први декан био. У друштву у Савезу бораца Лесковца није му тешко да обави било који посао у вези са програмом рада или у вези са дружењем. Кад је научни рад у питању довољан је податак да је аутор или коаутор око четрдесетак књига и великог броја научних саопштења. Током писања магистарске тезе и докторске дисертације знао је ради и по 15 часова дневно. А то је потврдио и у тимском раду са колегама при писању сваке нове књиге. Вредноћу посебно доказује у својој викендици у селу Вина педантно уређујући не само двориште, него и целу околину, на чуђење локалних мештана.

АМБИЦИОЗАН. Ако се узме у обзир једно од значења ове латинске речи које се односи на частољубивост, односно славољубивост онда се тим речима не може означити Живанов карактер. Само његово порекло и васпитање у скромној радничкој породици није могло да му роди жељу за постизање славе, а посебно физичка конституција у младалачким данима, која му је усадила и притајене комплексе које је требало тек савладавати. Зато се његова амбиција у младалачким данима испољавала у присном дружењу са друговима из улице и евентуално из школе која је подразумевала велику оданост и присност до граница братског осећања што је трајало до зрелих година и никада није престајало без обзира на промењене околности. Друго значење ове речи је жеља да се нешто постигне у животу што је дошло до изражаја тек по завршетку гимназије без обзира што је и у тој школи, као и у основној постизао најбоље успехе. Но, он је то доживљавао као нормалан след ствари без испољавања претеране амбиције. У време кад је био средњошколац на одличан успех се гледало као логичну последицу животних постулата. Међутим, од почетка студентских дана на Филозофском факултету у Скопљу, на историјској групи, дошла је до пуног изражаја његова жеља да се што више постигне првенствено у добијању одличних оцена из свих предмета, без обзира што није био задовољан избором предмета који ће студирати. Имао је велику жељу да студира медицину и чак се у маштању опредељивао и за ужу специјалност ендокринологију. Одлучио је да напусти историју и да се обрати општини Лесковац за стипендију на медицини и целог лета, после успешно завршене прве године студија са свим десеткама већ у јуну, спремао је пријемни испит за медицину. На жалост, општина Лесковац му је одобрила стипендију, али под условом да настави да студира историју. То га није поколебало, наставио је и завршио студије са одличним успехом. Часну дужност професора Гимназије у Лесковцу обављао је са пуно амбиције деценију ипо уз велико поштовање ученика и колега. Но, притајено незадовољство остало је доста видљиво. Желео је више и уписао Правни факултет у Нишу где је са одличним успехом завршио прве две године, да би своју амбицију задовољио на магистарским студијама на историјској групи Филозофског факултета у Скопљу и стицањем звања магистра, а касније и доктора историјских наука. У Школи резервних старешина у Билећи такође је имао одличан успех и био задржан да ради са новим потомцима. Његова амбиција добила је сатисфакцију у научном раду који је следио кроз учешће на научним скуповима и објављивањем бројних чланака и историографских дела. Амбиција је била потврђена и у руковођењу Технолошким факултетом у Лесковцу у оквиру Универзитета у Нишу, чији је био оснивач и декан у више мандата, као у редовни професор. У политичком животу Лесковца, региона и Републике Србије заузимао је значајне функције, а са великом дозом стрепње остварила му се и притајена жеља да се бави дипломатијом као први саветник за политичка питања у Амбасади Савезне Републике Југославије у Скопљу. Интересантно је да се његова амбиција није угасила ни у пензионерским данима када је наставио да се бави научним радом и да се активно ангажује у Градском одбору Савеза бораца Народноослободилачког рата у Лесковцу. Никада није испољавао жељу да постигне нешто нереално, већ се увек кретао у границама могућег.

НАТПРОСЕЧАН. Иако је питање просечности доста проблематично у првом реду у погледу критеријума за његово препознавање, ипак се може  на основу неколико елемената одредити и можда дефинисати код одређене личности. Јасно је да свако време подразумева и постојање постулата просечности који зависе од степена његове развијености у свим сферама друштвеног живота. За време у коме је Живан сазревао и остварио свој радни век просечност за интелектуалца је основно и средње образовање и евентуално факултетско звање, које је знало да се цени. За тај период натпросечност је подразумевала и добијање виших звања у образовању и науци, што је он и постигао. Међутим, она се процењивала и у способности за обављањем посла за који се школовао. Био је познат као одличан професор кога су ученици студенти уважавали, елоквентан и интересантан у излагању материје. Рад у образовању и оријентација ка друштвеним наукама омогућила му је да смело и уверљиво наступа и на јавним скуповима, у расправама на научним и на другим скуповима. Рад у друштвено-политичким организацијама Савезу омладине, Социјалистичком савезу и Феријалном савезу омогућио му је посебну комуникативност са људима и способност организовања разних акција. Како се успешно бавио и научним радом није изостала и ерудиција која је долазила до изражаја у разним диспутима или промоцијама књига.

САВЕСТАН. Један од важних елемената карактера сваког човека је управо савесност у обављању било кога посла. Досезање овог критеријума основни је услов за изграђивање позитивних карактерних особина. Важно је истаћи да се ова карактерна особина добија најпре у породичном васпитању, а затим и у ближем окружењу. Живан је имао ту срећу да су му родитељи били изузетно вредни, поштени, радни, савесни, хумани без обзира на степен образовања. У обављању сваког посла захтевали су педантност, тачност и савесност. То је био капитал који је понео из периода младалачког сазревања. Остало је само да га обогати, учврсти и претвори у императив живљења. Сваки посао у просвети или друштвеним организацијама, у науци и јавној делатности обављао је савесно и без  импровизације. Често је управо упорност да се нешто планирано оствари била испољена до граница могуће толеранције, али је било потпуно јасно да није спреман да одступи на уштрб квалитета. У својој богатој животној биографији никада није дошао у ситуацију да буде опоменут или укорен због несавесног рада и увек је захтевао да све буде усклађено са законским нормативима. Савесно, дакле поштено, отворено, пријатељско, хумано поступање према људима била је важна одлика Живановог деловања.

ТОЛЕРАНТАН.  За оцену толеранције као саставног дела карактера једне   особе у првом реду је настојање да се трпељивост према другом човеку и његовим поступцима или изјавама испољи на видљив начин како би он био уверен да је искрено прихваћен. Са тог аспекта Живан је знао да уважи саговорника, да га прати и зависно од његовог образовног и друштвеног статуса прихвати и неке његове ставове. То се нарочито односило на старије особе, али и на његове школске другове или вршњаке. Тако, чак и када осети да је особа са којим успоставља конверзацију претерала у неким својим тврдњама или објашњавању животних ситуација настоји да му не покаже да у извесним стварима претерује. Није спреман да омаловажи било кога, али када је са неким особама у приснијем контакту врло отворено и по могућству духовито искаже нетолеранцију како би створио пријатну атмосферу. У свакој прилици настоји да оштрије конфронтације или чак и свађе изглади поштујући достојанство сваке стране. Међутим, када осети пристрастност или лошу намеру саговорника зна да буде врло енергичан у рашчишћавању ствари до степена љутње, која се може граничити и са потпуном нетолеранцијом. Као декан факултета био је толерантан према сарадницима, али је био енергичан у захтевима за извршавање одређених задатака.

ОДАН. Ова људска особина може бити најпроблематичнија због различитог схватања оданости према другом човеку. Оданост подразумева искреност, поштовање, веровање, пријатељство, опредељеност, толерантност. Ту нема места за било какву резервисаност и калкулантство. Оданост је и везивање за одређену идеју која се не напушта и онда када је тешко. Флоскула да човек временом сазрева и да има право на промену свога понашања није прихватљива Живану. Његов животни пут је карактерисало дугогодишње везивање за другове које је прерастало у искрено пријатељство, породично зближавање и поштовање. Дружење је било тако интензивно да се није могао замислити било који викенд, славље или годишњи одмор без окупљања оних које је прихватио као своје искрене пријатеље. Своју способност да их окупља, ствара пријатну атмосферу, намеће веселост, да осмисли нови доживљај и учини живот богатијим исказивао је у свакој прилици. У тим ситуацијама наступао је без комплекса, али и без надмености и увек водио рачуна да не пређе границе дружељубља. Инсистирао је на породичном дружењу у чему је и успевао, али је знао и да окупља само своје другове и да им покаже колико му значе. Ако такво пријатељство траје и више од пола века као што је било са доктором и побратимом Милутином Тошићем, професором Милутином Тасићем, другом из детињства Момчилом Костићем, који живи у Загребу, кумом Слободаном Јанаћковићем, професором Храниславом Ракићем, онда је то више од оданости. На жалост, доживљавао је и разочарања од неких другова који се нису часно понели према њему, опседнути неком чудном љубомором и завишћу која је ескалирала у мржњу према његовом статусу у друштву и струци што је неминовно довело до раскида због такве притајене подмуклости. А то је доста тешко преживљавао.

ЈАСАН. Ову карактерну особину Живан је у првом реду стекао  опредељењем да се бави друштвеним наукама које су му омогућиле да изгради  своју респектабилну елоквенцију не оптерећену високонаучним и бомбастичним стилом како би била разумљива слушаоцима. Не може се рећи да је јасноћа у исказивању мисли није и природна обдареност, али му је у њеном изграђивању помогла и просветна професија у средњем и високошколском образовању, као и запажени рад у друштвеним организацијама. Његови ученици и студенти га памте по изванредним предавањима што му исказују при сваком новом сусрету. Искуство стечено у просвети омогућило му је да без икакве треме иступа на јавним скуповима, симпозијумима или на телевизији. Не може се рећи да му у изграђивању ове особине није допринело и студирање права иако је већ био професор историје, као и стицање научних звања магистра и доктора наука.

КРЕАТИВАН.  Креативност, односно стваралаштво једна је од престижних карактерних особина сваког човека који је поседује. Код Живана Стојковића она се може означити са два аспекта. Један је у стварању интересантних животних ситуација кроз дружење са пријатељима и кроз рад разних друштвених организација, а друга је богати стваралачки опус кроз научни рад који му је и животно опредељење. Показивао је увек изванредну способност у организовању бројних акција интересантног садржаја, а поготову оних које су имале забавни или посебни друштвени значај. То је чинио са пуно енергије и виспрености, проницљиво и са великом дозом прецизности. Још за време студија, као демонстратор за стари век и археологију на Филозофском факултету у Скопљу знао је да окупира пажњу студената, затим, да буде организатор разних такмичења и стручних студентских расправа, као професор историје у лесковачкој Гимназији да осмисли рад секција ученика, извођење екскурзија, у Феријалном савезу Лесковца да детаљно планира сваку акцију, а посебно оне које су имале за циљ да се упозна домовина да би се више волела, у Савезу удружења бораца НОР-а Лесковца да буде инспиратор интересантних сусрета, расправа, трибина и прослава. У интимном дружењу са пријатељима зна да створи врло пријатну, веселу, опуштену атмосферу и да комуницира са њима тако вешто и симпатично, али само до граница могућег. При том бира оне другове који могу да прихвате такву врсту шале ценећи њихову способност за разумевање максиме- само велики људи прихватају шалу на свој рачун без љутње. Други аспект његове креативности је научни рад коме се потпуно предаје у време кад ствара, енергијом, упорношћу, издржљивошћу и посвећеношћу. У таквим ситуацијама број дневних часова рада уопште није битан, важан је циљ и резултати нису изостајали.

ОКСИМОРОНАСТ. Ова грчка реч означава стилску фигуру за спајање неспојивог и она се може користити у безброј оригиналних варијација. Једна од њих је персифлажа која означава покушај да се нешто учини смешним, односно изругивање појединцима или појави. Душан Стошић о овој карактерној особини Живановој пише: „  Овај талентовани стваралац вешто комбинује персифлажу (исмевање, изругивање на фин начин) и озбиљан третман, да би портретисао живе, садашње културне ствараоце у Лесковцу и шире…Клацкајући своје јунаке, персифлажом и озбиљним третманом, час на страну увреде достојанства, час на страну суптилног ласкања похвалом позитивних вредности, овај вешти писац апсолутно зна да је таштина његових јунака сила јача од осећања достојанства па успешно и безбедно постиже потпуни и велики успех.“  Зато је његова свакодневна комуникација на овом нивоу само са оним друговима који су способни да то прихвате. Понекад, међутим, зависно од ситуације и присуства других људи то може да буде погрешно схваћено, па зато настоји да такве ситуације избегава. Оно, пак, што посебно одликује Живана је његова спремност да персифлажу прихвати и на свој рачун, што знатно мења слику о његовим евентуалним лошим намерама.

ВИТАЛАН. У креирању човековог карактера виталност је од изузетног значаја, јер  означава способност за живот и директно утиче и на стање духа. Ако је по физичкој конституцији животност резултат генетског наслеђа онда је у Живановом случају то потврђено у родитељском генетском коду. Остали су витални до девете деценије свога живота. Међутим, виталност, поред доброг здравственог стања подразумева и менталну чврстину и способност за рационално расуђивање у свакој прилици. Јер, кад се човек суочи и са тешким ситуацијама у свом животу мора да покаже способност да то стоички поднесе, да не клоне духом и да проналази путеве опстанка.  То не искључује и повремену клонулост, али је код Живана увек постојала и алтернатива која представља бар некакво решење. Дакле, његова виталност се јасно уочава и у стању свести у вези са неким проблемом и ангажовање и последњег атома унутрашње енергије да се он превазиђе или позитивно реши. Живанова, пак, физичка конституција обезбеђује му младалачки изглед и пред крај седме деценије живота, што му у сваком случају и годи. Међутим, свестан је тога да кад му неко каже да добро изгледа и у тим годинама да је фактички стар без обзира на видљиву виталност чак и кад је на бициклу.

ИСТИНОЉУБИВ. Сваки човек тежи да досегне истину о неком догађају или поступку која има опште значење или је у вези са његовим или животом других људи. Зато су и аргументи за њено процењивање различито вредновани  у одређеним друштвеним околностима или у животним судбинама. Опасност од субјективизма при доношењу закључака је очита. Проблем је у томе колико је сваки човек способан да непристрастно процењује догађаје и поступке људи што је битна црта карактера. Живану је као историчару то у ствари императив понашања и размишљања. У интерним комуникацијама, па и јавним наступима са пуно уверења и жара заступа истину о неком догађају или о улози личности и није склон да у вези са тим калкулише или да злоупотребљава. Настоји да буде правичан и никада се у његовом понашању према другој личности не може осетити малициозност без обзира на њихове тренутне или трајне односе. Ова карактерна особина подразумева и искреност према себи и другима. Иако често може бити врло упоран у одбрани свога става зна и да се повуче и призна да није био у праву. Нарочито му сметају измишљени детаљи у биографијама оних који тиме мисле да ће себи обезбедити бољи рејтинг у друштвеном третману.

ЋУДЕЉИВ. За Живана се не може рећи да је ћутљив. Напротив, одмах се може уочити да је врло глагољив, спреман на сваку врсту разговора у првом реду духовитог, али ако затреба и врло сериозног. У таквим ситуацијама до изражаја долази његова ћуд која може да збуни  немогућом упорношћу или сасвим супротно симпатичном духовитошћу. Зато је израз ћудељив сасвим адекватан јер је вишезначан, што њему и пристаје.

ПРОФ. ДР ЖИВАН СТОЈКОВИЋ, рођен у Великом Трњану, основну школу и Гимназију завршио у Лесковцу, Филозофски факултет- група историја у Скопљу, где је магистрирао и докторирао. Завршио је и први степен Правног факултета у Нишу. У лесковачкој Гимназији као професор радио је 15 година, а затим био потпредседник Извршног савета Скупштине општине Лесковац. Оснивач је и декан  у више мандата Технолошког факултета у Лесковцу у саставу Универзитета у Нишу. Био је и први саветник за политичка питања Амбасаде Савезне Републике у Скопљу. Пензионисан је на Технолошком факултету као редовни професор. Ангажује се у раду Градског одбора Савеза удружења бораца Народноослоободилачког рата 1941-1945. године у Лесковцу. Аутор је и коаутор око четрдесет књига из области историографије и социологије и великог броја стручних чланака.

САДРЖАЈ

ПРЕДГОВОР………………………………………………………………………………………

НИКОЛА ИЛИЋ, ДИПЛОМИРАНИ ПРАВНИК…………………………

ХРАНИСЛАВ РАКИЋ, ПРОФЕСОР………………………………………

МР МИРОСЛАВ ЗДРАВКОВИЋ…………………………………………..

ПРОФ. ДР ДУШАН ЈАЊИЋ……………………………………………….

ПРОФ. ДР ДРАГОМИР РАДОВАНОВИЋ………………………………..

БЕЛЕШКЕ О ПИСЦУ……………………………………………………….

 

Advertisements

2 Comments

  1. Добро је погледати, и проучити, како бих и ја, евентуално осмислио и написао, песму у акростиху вољеној председници Боркици Миловановић
    с поштовањем
    Душан Дојчиновић
    члан Књижевног Клуба „Глубочица

    Свиђа ми се

  2. Bila si,
    Oduvek, uzor mladim nadama, i
    Radost,koja se rečima nemože iskazati,
    Kad krenemo u novo sutra, osmehom na licu,
    I u grudima, toplinu, kojom zračiš
    Carice,naših stremljenja I htenja
    Ako te ove moje reči dirnu, uspeo sam!?

    Miluješ pogledom
    I tešiš rečima,
    Labude usnulih močvara,
    Ostrvo, promašenih nadanja,
    Vulkanu, strasti pisanja
    Anadaluzijo, mog predgrađa,
    Nikada te zaboraviti neću
    Ostaćeš moj dragulj u očima
    Vidim te I srce mi zaigra,
    Istinom, pleniš i osmehom
    Ćutanjem govoriš više od reči!

    Dušan Dojčinović,

    Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.