Zoran D. Stanković, profesor: „Dragiša Cvetković – novi prilozi za biografiju“

cvetkovic dragisa deo priloga 1

ВЛАСОТИНЦЕ, БЕОГРАД – Управо је изашао фебруарски број часописа „Историја“ у којем је објављено истраживање НОВИ ПРИЛОЗИ ЗА БИОГРАФИЈУ ДРАГИШЕ ЦВЕТКОВИЋА Зорaна Д. Станковића, професора биологије у пензији. Рад се базира на анализи породичног предања о Драгиши Цветковићу и званичне историје.

Ово истраживање је спроведено током 2007, док  Драгиша Цветковић није био рехабилитован. Дана 25.септембра 2009. године је Окружни суд у Нишу, на захтев потомака Драгише Цветковића, рехабилитовао Драгишу Цветковића и тако скинуо вишедеценијску оцену комунистичких власти да је Драгиша Цветковић био издајник и државни непријатељ. У међувремену је преминула старица Перса, братаница Драгише Цветковића, од које сам записао породично предање. Мештани села Дадинца су  30. јуна 2012. подигли  споменик Драгиши Цветковићу испред основне школе, која је августа 2014.г. затворена јер у њој нема више ученика.

Dadince cvetkovic krstic spomen obelje

Мада су корени Драгише Цветковића (председника владе Kраљевина Југославије) дубоко урасли у тло села Дадинца о њему се, бар овде код нас, веома мало зна. Дадинце је брдско-планинско село, на десној обали Рупске реке, удаљено од Власотинца око 5 км, на југоисточној страни, на обронцима Букове главе и Острозуба.

Ја сам о Цветковићу знао, тек толико, да је потписао Тројни пакт са Немачком уочи Другог Светког рата, да је био издајник и народни непријатељ да има неке везе са Дадинцем и ништа више.

У Вечерњим новостима, од 13.02.2007.године, прочитао сам чланак дописника Зорана Арацког из Ниша, да су потомци Драгише Цветковића покренули поступак пред Окружним судом у Београду за његову рехабилитацију и стављања пресуде, да је издајник и народни непријатељ, ван снаге.

Новинарска знатижеља и горе поменути чланак мотивисали су ме да се заинтересујем за Драгишу Цветковића и за његову везу са Дадинцем.

Дадинце сам посетио 25.02.2007.године и у многобројној фамилији Цветковић потражио некога ко зна нешто више о свом  славном и познатом претку.

Уз помоћ неких млађих чланова фамилије пронашао сам братаницу Драгише Цветковића, старицу Персу.

Cvetkovic Persa sestra dragise cvetkovica

Цветковић Перса

У њеној кући у Дадинцу, уз кафу, чуо сам и записао следеће казивање (мало преуређено и на књижевном језику): «Ја сам Марковић-Цветковић Перса, рођена 1923.године овде у Дадинцу. Била сам удата ту у селу за Божидара Марковића. Рано сам остала без мужа. Њега су , месец дана пре ослобођења Власотинца (Власотинце је ослобођено почетком октобра 1944.године-напомена З.Д.С.) на силу мобилисали Дражићевци. У току борби за ослобођење Власотинца комунисти су га ,са још 200 четника, заробили. Затим су целу групу, где је било још доста Дадинчана, отерали у Пирот. Тамо су их без икаквог суђења, и доказане кривице, стрељали.

Мој прадеда звао се Цветко.По њему смо сви ми Цветковићи. И поред тога што је био велика сиротиња изродио је петоро деце. Четири сина: МАРКА, ТАСУ,ЈОВАНА И ГАВРИЛА и једну ћерку (заборавила сам јој име) која је била удата у суседно село Козаре. Отац Драгише Цветковића је ЈОВАН. Гаврилов син, СТАНКО је мој отац. Значи, мој деда Гаврило и Драгишин отац Јован су рођена браћа.

Јован Цветковић је живео у Дадинцу.Основну школу је завршио у Козару, јер онда у нашем селу није било школе.Пре Првог светског рата одлази на служење редовног војног рока у војсци Краљевине Југославије. Пошто је био писмен, и по оцени његових старешина интелегентан младић, остао је у војсци као професионалац.Завршио је високе војне школе и постао официр краљеве војске.

Живео је и службовао у Нишу, где је имао кућу и стекао велико имање.

…………..

Званични подаци се разликују од овог казивања.

Јован Цветковић (1859-1935) је пребегао из Дадинца у Србију (део који је био ослобођен од Турака).Као малолетник добровољно се пријавио у српску војску да би учестовао у ослобађању родног краја од  Турака. Учесник је свих ратова од  1876. до 1918. године. Био је два пута тешко рањаван. За испољену храброст добио је две златне медаље.Крађорђеву звезду са мачевима, Орден белог орла са мачевима, трећи, четврти и пети степен и шест других одличја. Био је пуковник).

………………

Моја отац Станко ми је причао да је Јован био велики другар и да је волео да се шали.Често је долазио у Дадинце. Помагао је рођаке колико је могао, а неке и запослио, између осталих, и мог оца. У оно време имати државну службу била је велика срећа.

Јован је са својом јединицом учествовао у оба Балканска рата, а ратовао је и против Бугара на Тумби, изнад села Кална у општини Црна Трава, близу бугарске границе».

………………..

У тексту Хранислава Ракића-Подручје Тумбе у борбама Другог Балканског рата- нашао сам податке о мајору Јовану Цветковићу, команданту Трећег пука трећег позива и главнокомандујућег у одбрани Тумбе. Главна битка, на Тумби, са Бугарима одиграла се 7. јула 1913. године, где су војници мајора Цветковића до ногу потукли бугарску војску. Хранислав Ракић пише: `Пошто су Бугари изгубили преко 600 људи почели су у нереду да се повлаче, одбацујући пушке, ножеве и муницију. Падине Тумбе, Црног врха и Чуке биле су прекривене лешевима бугарских војника`. Обавештен о јуначком држању јединице мајора Цветковића, генерал Степа Степановић, командант Друге армије упутио је команданту пука мајору Цветковићу следећу депешу:-Пуку и Вама најсрдачније честитам јучерашњи успех над непријатељем. Краљ и отаџбина признаће Вашу јуначку заслугу, и ја Вам од свег срца благодарим на показаном јунаштву и поздрављам Вас са узвиком:» Слава погинулима и хвала живима».

………………….

А сада се враћамо казивању старице Персе: « Јован Цветковић је био, са својом јединицом, и учесник Првог светког рата. Преживео је повлачење преко Албаније. Учествовао је у пробоју Солунског фронта и у коначном ослобођењу Србије (Србија је ослобођена од окупатора 1918.године-напомена З.Д.С.)

И моја отац Станко се са 16 година, заједно са Јованом и његовом јединицом, повлачио преко Албаније и преживео Албанску голготу. У време пробоја Солунског фронта је, као зрео и стасао младић, био митраљезац у јединица свога стрица Јована Цветковића.

cvetkovic stanko brat od strica dragise cvetkovica

Митраљезац Станко Цветковић. Из породичног албума ћерке Персе.

Из Првог светског рата Јован Цветковић је изашао као пуковник. Био је ожењен Врањанком Зојком.(Званични подаци кажу да се Јованова жена звала  Зојица (1863-1935) Изродио је троје деце. Синове: Душана и Драгишу и ћерку  Даницу, која је била удата у село Белотинце, поред Ниша. (Званични подаци кажу да се  Даница  удала за грађевинског инжењера Милана Јоксимовића из Ниша, а да је имао велико имање у селу Белотинце, крај Ниша) Синови Душан и Драгиша су учествовали у Балканским ратовима. Душан није имао среће. Погинуо је у Кумановској бици ( Званични подаци кажу да је Душан (1891-1912.год.) био потпоручник српске војске. Само што је завршио Војну академију, храбро је погинуо у првом боју са Турцима код Бујановца , октобра 1912.године)

Јован Цветковић је до краја живота живео у Нишу, где је и умро пре Другог светског рата, 1935. године.

Његов син Драгиша такође је живео у Нишу, наследивши од оца велико имање. Имао је троје деце. Две ћерке: Даницу и Зонку и сина Јована. Даница и Зонка су још у животу и живе у Београду. Син Јован је умро у Паризу. Ја сам се дружила са Зонком, а са оцем Станком сам била на свадби њене сестре Данице. Мој отац и Драгиша су се много дружили. Драгиша је често долазио код нас у Дадинце. Памтим га као лепог, високог и црномањастог човека, са малим и лепим брчићима. Помагао је родбину колико је могао. Неке је школовао, а неке запошљавао. Мени је купио шиваћу машину, што је у оно време било право богаство.

Драгиша је покренуо, и знатно помогао, изградњу школе у Дадинцу. Школа је саграђена пред Други светски рат. То је иста школа  у коју и данас уче наша деца.

 

dadince_skola_1

Четвороразредна  школа у Дадинцу испред које је подигнут споменик Цвeтковићу 30. 6. 2012. Школе је затворена 2014.  пошто нема више ђака.

Драгиша је завршио велике школе и знам да се школовао у иностранству. Бавио се политиком и био члан Радикалне странке. Када је постао председникВладе Југославије, преселио се у Београд. Пред крај Другог светског рата побегао је у иностранство, где је и умро.

То је оно што знам о Јовану и његовом сину Драгиши Цветковићу и њиховим потомцима.Не знам никакве датуме, ни године. Нешто сам знала док сам била млађа, а сада се не сећам». Своју причу 84-годишња братаница Драгише Цветковића је завршила. Перса је умрла 2011.године не дочекавши објављивање овог рада.

………………………….

cvetkovic dragisa deo priloga 1

Казивање старице Персе ме  подстакло да се позабавим биографијом Драгише Цветковића. Неке податке сам пронашао у ЕНЦИКЛОПЕДИЈИ

БРИТАНИКА, а део у два текста које је у Вечерњим новостима објавио дописник из Ниша Зоран Арацки и у фељтону: ТРЕЗОР КНЕЗА ПАВЛА објављеног, такође, у Вечерњим новостима, као заједнички рад Миодрага Јанковића и Вељка Лолића, као у нишком часопису Нишки весник.

Драгиша Цветковић је рођен 1893.године у Нишу у угледној породици официра Краљеве војске Јована Цветковића.

Основну школу и гимназију завршио је у Нишу. У гимназији је био председник књижевне дружине `Његош`, кроз коју су прошли, између осталих, Бора Станковић а касније и Бранко Миљковић, два најпознатија књижевника са југа Србије. Та дружина је била под посебном пажњом и подршком веома угледних професора и њен председник, разуме се, није могао бити било ко. Дакле, Драгиша Цветковић је још као гимназијалац био, не само примеран ученик, него и напредан младић омиљен и код професора, и својих вршњака. Цветковић је ,као болничар-добровољац, учествовао у Балканским ратовима.

После завршетка гимназије одлази најпре у Швајцарску, а затим у Француску где је студирао медицину и технику. За време првог светског рата организовао је прихват српских рањеника. У Лозани је за време студија био на челу студентског удружења `Скерлић`. Вративши  се у свој родни град после шестогодишњег одсуства после студија у Лозани и Фрајбургу и свега што је тамо видео, Цветковић је лако уочио оријенталну лежерност која је тада владала у Нишу, а која се никако није уклапала са потребом да град Ниш после Првог светског рата  брже мења свој изглед. Цветковић је, и поред студирања у иностранству,на крају, ипак, постао правник  јер је студије права завршио у Суботици 1934.године.

Драгиша Цветковић је био ожењен Катарином (1898.-1978.год.) из Ниша, ћерком доктора Војислава Стојановића. Са Катарином се упознао у Шајцарској. Венчање је обављено у православној цркви у граду Вавеу.

Политиком је почео да се бави, као члан Радикалне странке, 1923.године, а народни посланик постао је  1927.године. У три мандата је био градоначелник Ниша. Цветковић је оставио изузетно дубок траг у историји родног града, приближивши га, у значајној мери, Европи и од једног, мање више, оријенталног града  направио европски град.

Нишлије се са доприносом Драгише Цветковића и данас сусрећу на сваком кораку. Изградио је водовод, многе улице, школе, институције, три електричне централе, увео трамвај у Ниш и др. Нишу је поклонио свој плац за изградњу инвалидског дома, који се налазио на завршетку Улице Обреновића, код садашње мале фонтане. Изградио је данашње позориште, подигао споменик Краљу Александру, споменик Ослободиоцима Ниша, Стевану Сремцу, Добрици Милутиновићу, Николи Пашићу и др. Као министар народног здравља подигао је много инвалидских домова у Југославији, формирао берзе рада,. У Југославији је променио дотадашњи концепт подизања болница у сваком општинском месту и почео да прави јаке Медицинске центре са специјалистичким службама у већим градовима, какве је видео у Европи. Покренуо је изградњу хируршких клиника у Нишу, Скопљу, Љубљани, Сплиту и др.

Министар  вера постаје 1928.године. По увођењу Шестојануарске диктатуре 6. јануара 1929.године остао је и без функције градоначелника  Ниша , и министра вера. У Нишу је покренуо листа `Нишка слободна трибина` у коме је писао против диктатуре, јер је сматрао да је она зауставила развој Југославије. Због оваквог става био је хапшен, а лист му је забрањен.

За његову даљу каријеру много је значила 1934.година, када је повукао историјски потез. Наиме, у својој вили на брду Горица у Нишу окупио је опозициону елиту Југославије, на тајни договор о уједињењу свих странака сличних политичких програма. На овај начин је формирана  Југословенска радикална заједница (Ј Р З). На изборима 1935.године ЈРЗ је победила. После ових избора још једном је постао градоначелник Ниша и председник посланичког клуба ЈРЗ. Од 1935 до 1938. године био је министар социјалне политике  и народног здравља и в.д. министра  за физичко васпитање народа. Био је накратко и заменик министра правде у влади  Милана Стојадиновића. Године 1939. учествује у рушењу владе Милана Стојадиновића. На предлог Кнеза Павла Карађорђевића изабран је за председника нове владе Југославије и био њен председник све до 27.марта 1941.године. 13.фебруара 1941.године путује у Немачку заједно са министром спољних послова  Александром Цинцар-Марковићем. У Немачкој су преговарали са министром спољних послова Рибентропом,као и са самим Хитлером, о приступању Југославије Тројном пакту.

Није прихватио захтева Немачке за приступање пакту, правдајући се да за то није овлашћен. Судбоносна одлука о приступању Југославиоје Тројном пакту донета је на Крунском савету 6.марта 1941.године, у Белом двору у Београду. Састанку је присуствовало девет најмоћнијих људи ондашње Југославије. Сва три намесника: Кнез Павле Карађорђевић, Раденко Станковић и Иван Петровић, затим председник владе Драгиша Цветковић, министар спољних послова Александар Цинцар-Марковић, министар војске  генерал Петар Пешић, министар Двора Милан Антић, потпредседник владе Влатко Мачек и словенац Франц Куловец.

Драгиша Цветковић се и на састанку Крунског савете изјаснио против потписивања Тројног пакта са Немачком. Већином гласова донета је одлука да се Тројни пакт, ипак,потпише под следећим условима:

1.Да Немачка гарантује суверенитет и територијални интегритет наше земње.

2.Да се Немачка обавеже да НЕЋЕ ПРЕКО НАШЕ ЗЕМЉЕ (нагласио З.Д.С.)

превозити, ни железницом, ни сувим путем војску и ратни материјал.

3.Да нам се загарантују на СОЛУН ИСТА ПРАВА (нагласио З.Д.С.)

која сад уживамо.

У подне 7. марта 1941.године Александар Цинцар-Марковић позвао је Немачког амбасадора у Београду Виктора фон Херна и саопштио му одлуку Крунског савета о приступању Тројном пакту, уз услове које поставио Крунски савет. Рибентроп је 11. марта одговорио да Немачка ПРИХВАТА УСЛОВЕ КРУНСКОГ САВЕТА (нагласио З.Д.С.).После оваквог става Немачке Драгиша Цветковић је 25.марта 1941.године потписао акт о приступању Југославије Тројном пакту, у Бечу, у дворцу Белведере.

Овим актом потписивања пакта,мада под притиском Крунског савета, Драгиша Цветковић је хтео да сачува неутралност Југославије и поштеди Југославију ратног разарања и страдања.

У изјави Недићевој комисији, везано за потписивањ Тројног пакта (документ из архиве СЦГ, преписан 22. јануара 1946.године за потребе комунистичке Државне комисије) генерал Пешић-министар војске Краљевине Југославије каже: «Наш фронт износи 3.000 км, који треба да бранимо од Немаца, Италијана, Бугара и Мађара, са свега 27 слабих дивизија.Наше наоружање је слабо нарочито у техничком погледу.Имамо свега 500 аероплана,100 тенкова, од којих су 50 старог модела, 500 контратенковских топова. Најгоре стојимо са муницијом. Недостаје нам 750.000 зрна за пољски топ, 800.000 зрна за брдски топ, триста милиона зрна за пушке, а исто толико за остала оружја». И без ових података, који нису били познати широким народним масама, знало се да Југославија није способна да се успешно одупре Немачкој армади и њеним савезницима.

…………………….

После потписивања тројног пакта Енглези, црква и омладина  организују 27.марта 1941.године, демонстрације народних маса у свим већим градовима Србије. У Загребу и Љубљани демонстрација уопште није било, јер су немачки окупатори  дочекивани цвећем, а улице којима су тенкови пролазили биле су посуте ружама.

На улицама Београда и других градова у Србији народ узвикује  пароле: `Боље рат него пакт`, `Боље гроб него роб`, а комунистички букачи, који су се касније убацили међу демонстранте, јер НИСУ ИМАЛИ ПОЈМА (нагласио З.Д.С.) да ће демонстрације уопште и бити, још више су потпиривали народни бунт. Истог дана долази до Војног пуча и смене владе Цветковић-Мачек, а власт преузима генерал Симовић.

…………………..

cvetkovic dragisa istorija 1

После Другог светског рата, Драгиша Цветковић, објављује писмо у Париском дневнику Фигаро, 4.априла 1950.године у коме, између осталог, пише: «Од пуча су користи имали само Немци. Они су добили све што је Југославија производила 400.000 вагона кукуруза, 250.000  вагона пшенице,олово, бакар, цео сточни фонд…..Ако свему овоме додамо људске губитке, који само код Срба достижу милион особа убијених и закланих од Усташа, или палих у разним биткама за време окупације, могао би да се има јасан увид на учешће Југославије у том крвавом рату.

У једном другом писму које је Драгиша Цветковић упутио Кнезу Павлу 21. фебруара 1956.године, између осталог, пише:» 27.март довео је до катастрофе, до капитулације државе и до комунизма.

……………………………

cvetkovic dragisa 1

После пуча Драгиша Цветковић је ухапшен, али је убрзо пуштен из затвора. По уласку Немаца у Београд од њега је захтевано да сарађује са окупатором, али је он то категорички одбио и повукао се у Нишку Бању. У Белом двору, 16.априла 1941.године, избегао је да потпише акт о капитулацији Југославије. Одбио је и понуду да буде председник поробљене Србије

Живећи у Нишкој Бањи за све време окупације, Драгиша Цвертковић је у нишком крају помагао покрет Драже Михајиловића. Цветковића су окупационе власти хапсиле у два наврата и одводили у логор на Бањици, где је провео око 2,5 месеца.

Добро је знао шта га чека од комуниста и зато, у својој земљи, није смео да дочека крај рата. 4. септембра 1944. године бежи у Бугарску, а одатле у Турску. Из Истамбула прешао је у Рим, па у Париз где је живео све до смрти 18. фебруара 1969. године. Сахрањен је на српском делу војничког гробља у Тијеу, код Париза, поред гробова  генерала Петра Живковића и Богољуба Јевтића.

Овај текст је покушај једног малог локалног новинара, да анимира младе историчаре (који нису оптерећени идеолошким предрасудама) , да даљим истраживањима дођу до пуне истине о нашем великом човеку и патриоти Драгиши Цветковићу, који више од 60 година носи лажну оптужбу да је био издајник и народни непријатељ.

Cvetkovic dragisa znak

Р е з и м е:

Драгиша Цветковић није био ни издајник, ни народни непријатељ. Напротив,  целог живота радио је  за добробит народа и државе у којој је у једном  периоду био председник владе.

Његов отац Јован Цветковић, пуковник Краљеве војске, рођен је у Дадинцу, селу код Власотинца. Сина Драгишу васпитавао је да буде патриота, поштен и частан човек.

Својим животом и радом Драгиша Цветковић је доказао да је достојан наследник свога великог оца. На историји и објективним историчарима је да кажу праву истину о овом великом човеку и политичару, чији  су корени дубоко урасли у тло нашега краја.

Иако је рођен и живео у Нишу, своје Дадинце  и рођаке никада није заборавио, нити се  стидео свог  сиромашног и сељачког порекла.

Зоран Д.Станковић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.