Leskovac: Ekipno prvenstvo Srbije u krosu, učestvuje Olivera Jevtić

Panorama Leskovca, 1,

ЛЕСКОВАЦ – Лесковац ће сутра бити домаћин Екипног првенства Србије у кросу, речено је на конференцији за новинаре Атлетског клуба Дубочица, организатора овог догађаја. Званично отварање заказано је за 10 часова и 50 минута. На лесковачком хиподрому учествоваће око 160 такмичара који ће представљати 20 клубова.

kros 1 konferencija

– Учињени су велики напори да се стаза припреми и да такмичари имају све неопходне услове – речено је на конференцији за новинаре.

Поред Оливере Јевтић, учешће на овом првенству најавило је још десетак домаћих репрезентативаца. Покровитељ овог догађаја је Град Лесковац – објављено је на сајту града.

Advertisements

Regionalna privredna komora: Leskovački ajvar „kreće“ u SAD

Udruz.AjvarUdruz.Ajvar 1

LESKOVAC – Leskovački, a svetski!
Srpski brend „leskovački domaći ajvar“ dobio i međunarodni sertifikat Svetske organizacije za intelektualnu svojinu sa sedištem u Ženevi, rekao je danas u Regionalnoj privrednoj komori u Leskovcu Goran Jović, predsednik komore i dodaje da je leskovački ajvar treći proizvod iz Srbije koji je registrovan kod te svetske organizacije i da registracija važi u 28 zemalja u svetu.
-Leskovački domaći ajvar“ upisan je u registar Svetske organizacije za intelektualnu svojinu pod rednim brojem 904 i niko više neće moći da prodaje ajvar pod tim imenom osim leskovačkih udruženih proizvođača, što se dešavalo ranije, a nadamo se da ćemo sa ovim sertfikaom uspeti i da organizujemo prodaju u inostranstvu“, poručuje Jović.
„Leskovački domaći ajvar“, koji se sprema na tradicionalan način je od Zavoda za intelektualnu svojinu Srbije dobio zaštitu imena i geografskog porekla.
Inače, u Leskovcu se godišnje proizvede više od 500.000 tegli ajvara po 800 grama uglavnom od paprika sa ovog područja. Jović kaže da ta proizvodnja mora da se učetvorostruči ukoliko se želi plasman na strana tržišta. Prilikom nedavnog boravka u Americi poslovni ljudi su izrazili želju da naš brend bude u ovdašnjim trgovinama. Uskoro očekujemo dolazak ovih ljudi i nadamo se da će već naredne godine Udruženje ‘’Leskovački ajvar’’ svoje proizvode plasirati na tržište USA, rekao je Jović i dodao da je jedna firma zloupotrebila ime ‘’leskovački ajvar’’ id a će ovo udruženje zatražiti zaštitu pred medjunarodnim sudom.

Udruz.Ajvar 2Udruz.Ajvar 3
Leskovac je, inače, jedini grad u Srbiji koji ima dva nacionalna brenda – „leskovački domaći ajvar“ i „leskovačko roštilj meso“, a uskoro se očekuje da to postane i ‘’sprža’’. Na tome uveliko radimo.
Na današnjoj prigodnoj svečanosti u Regionalnoj privrednoj komori u Leskovcu povodom nedavno održanog Sajma leskovačkog ajavara, hrane i pića članovima udruženja “leskovački ajvar“ i ostalim učesnicima su uručene specijalne zahvalnice – prenosi portal Budite u toku.

Zoran Jovanović, pesnik iz Leskovca, pobednik konkursa satire i humora „Živojin Pavlović Žikišon 2014“

jovanovic zoran 2

Стручни жири конкурса сатире и хумора „Живојин Павловић Жикишон 2014“, на тему „Пројекција – Представа – Програм“, системом бодовања награде је „послао“ у Подрашницу код Мркоњић Града, Брчко, Ниш и Чачак. Награда „Зоран Матић Мазос“ завршила у Лесковцу

Жири је радио у саставу: Васил Толевски, афористичар из Скопља (Македонија), Огњен Шестић, писац и колумниста из Београда и Небојша Петронијевић, књижевник из Ћуприје. Након читања пристиглих радова установљено је да велики број аутора у својим радовима није испоштовао тему, што их је аутоматски дисквалификовало из конкуренције за награде. Поред тога, чланови жирија су констатовали да нема довољно квалитетних радова међу онима који су испоштовали тему за додељивање по три награде у свакој од категорија. С обзиром на околности и да је у тексту конкурса наведено да „организатор задржава право да додели у свакој категорији мање награда од предвиђених у случају да радови према бодовању жирија не задовољавају квалитетом“, одлучено је да се доделе само три прве награде, у свакој категорији по једна.

Након сабирања бодова установљено је да су добитници признања и повеља „Жикишон“ за 2014. годину: у категорији афоризама,Живко Ђуза (шифра: 64-33) из Подрашнице код Мркоњић Града (Република Српска, БиХ) за најбољу серију афоризама, а међу којима се издвојио афоризам: „Публика је одглумила да су је глумци одушевили.“; у категорији сатирично-хумористичне песме, Предраг Н. Рашула (шифра: Жегар65) из Брчког (који живи на релацији Брчко – Сремска Митровица – Београд) за песму под насловом „Предизборна представа“; и, у категорији сатирично-хумористичне приче, Душан Мијајловић Адски (шифра: 0203) из Ниша за причу под насловом „Према гузи и фотеља“.

При ишчитавању радова сви чланови жирија су забележили афоризме Жељка Марковића (шифра: Јелица) из Чачка као најбоље афоризме ван теме конкурса. После консултација предложено је и усвојено од стране организатора да се Жељку Марковићу додели посебна повеља „Жикишон“ за серију афоризама на слободну тему, што ће уједно бити тема за конкурс наредне године.

Карикатура аутора Зорана Матића Мазоса (1960-2010), тема конкурса "Живојин Павловић Жикишон 2014"

За афоризам који најдуховитије и најпрецизније описује карикатуру рано преминулог параћинског карикатуристе Зорана Матића Мазоса (1960-2010), а за специјалну награду „Зоран Матић Мазос“, организациони одбор „Сатиричне позорнице Жикишон“ је изабрао афоризам: „Завеса је спуштена, угасите светло. Да нам не изађу на бис!“, аутора Зорана Јовановића (шифра: Куре Дедино) из Лесковца коме ће припасти диплома и изложбено опремљена карикатура која је била тема конкурса.

Награђени и запажени радови са овог конкурса биће објављени у наредној књизи ретроспективе радова са конкурса „Живојин Павловић Жикишон“.

На конкурс „Живојин Павловић Жикишон 2014“ своје радове је послало 66 аутора из Србије, Босне и Херцеговине, Хрватске, Црне Горе и Македоније у све четири категорије; афоризме 25, сатирично-хумористичну песму 22 и сатирично-хумористичну причу 17, док је афоризам на тему карикатуре послало 13 аутора.

Организатор се захваљује свим учесницима конкурса и честита награђеним ауторима.

Фестивал сатире и хумора „Сатирична позорница Жикишон 2014“ биће одржан 14. новембра 2014. године у Галерији Културног центра Параћин где ће том приликом бити отворена изложба карикатура Горана Ћеличанина под називом „Изађи на црту“, као и представљене нове књиге, издања Књижевно-уметничке асоцијације „Артија“, „Сизифе, промени руку“ – књига афоризама Павице Вељовић из Сурчина и зборник ретроспективе награђених и запажених радова са претходна три Жикишонова конкурса. Остали детаљи и списак учесника биће накнадно објављени.

Владица Миленковић,
заступник КУА „Артија“
и Сатиричне позорнице Жикишон

Borislav Zdravković, najveći leskovački pesnik, prikaz

Zdravkovic Bora pesnik

ЛЕСКОВАЦ – ПИШЕ: Данило Коцић, новинар и писац – Борислав Бора Здравковић је највећи лесковачки песник. Објаљујемо део из студије „Лесковачки писци, трагови и тргања“ где је представљен велики песник, професор, књижевни и позоришни критичар Борислав Бора Здравковић, велики пријатељ аутора овог прилога, али и пријатељ многих Лесковчана и незаборавни професор Лесковачке гимназије, новинар и уредник Наше речи, Радио Лесковца и часописа Наше стварање.

 

 Zdravkovic Bora Ture i Danilo

БОРИСЛАВ ЗДРАВКОВИЋ

 I

Борислав Здравковић (1930, Брестовац, Лесковац, професор књижевности, новинар, дугогодишњи уредник Нашег стварања). Објавио збирке песама: Тренуци лирике, Лесковац, 1967, На падинама сна, Лесковац, 2000. Заједничке збирке: Препознавања, 1962, присутан у часописима. Члан је Књижевног клуба Глубочица и Удружења писаца. Добитник бројних награда за књижевност.[1]

%

Лесковачки песник Борислав Бора Здравковић (Брестовац, 13. јануар 1930, Лесковац, 2012) и по животној биографији и песничком трајању (пола века), али пре свега по начину певања и схватања поезије и живота, најоригиналнији је поета на јужносрбијанским просторима.

(…) Здравковић је својом поезијом, која има све одлике модерне лирике, бежао од тзв. ,,модернистичких егзибиција’’ и ,,нејасних кованица’’ и у томе остао тврдоглаво доследан, па донекле и старомодан. Осећајући ,,нови песнички звук’’, који њему као врсном песнику и професору књижевности није био прихватљив, клонио се писања, а када је то чинио, радио је са мером и у свом маниру.[2]

Здравковић је, видели смо из оцене Драгољуба Трајковића, али и ставова других критичара, које помиње у ,,Прегледу лесковачког књижевног стваралаштва’’ већ првом самосталном збирком ,,Тренуци лирике’’ показао раскошан таленат и наметнуо се као зрео песник. Све остало је – историја.[3]

Здравковићева прва збирка, ,,Тренуци лирике’’ је књига несумњиве песничке вредности, и поред извесних падова и клонућа. Борислав Здравковић је песник напорочног талента, а у појединим тренуцима творац стихова антологијске вредности, које будући састављачи антологија српске поезије  не би смели мимоићи. Јер, то су стихови који се памте, казују наизуст и воле.[4]

 Bora i Danilo

II

ТРЕНУЦИ ЛИРИКЕ – Клуб писаца при Радничком универзитету „Коста Стаменковић“ објавио је још 1967. године збирку песама Боре Здравковића под насловом „Тренуци лирике“.[5]

У предгову овој публикацији Мирослав Миловановић, између осталог, пише: „Песник је животно везан за домовину и њене људе чија је слика дата у неколико конкретних детаља које смиреним ритмом и једноставним казивањем откривају његове животне и поетске преокупације.

„Ако сам нешто изван тебе, мога сна, био бих врт

у коме сваки цвет, сваки лист шапуће моју смрт.“

                                           (Домовина)

Та присна веза са родном грудом постала је доживљени израз његове поетске личности и поетска инспирација у којој нема националних оклоп, већ смиреним и исповедним тоном, полуслободним стихом и местимице слободном римом, песник нас уводи у животне просторе човека и указује на лепоту живота који сублимира етичке и хуманистичке координате људске егзистенције. Здравковић верује у човека, у његову ћутљиву приврженост родном огњишту.

„Ништа ме не би утешило да немам две мајке

нити бих нашао циља

Једна ми је певала успаванке

и у дане крваве истине описала мачем.

Другој сам ја племенитом сабљом косе резао

и певао занос на њеном задњем крштењу.“

И зато је и стаменом мирноћом био спреман, увек када су црни облаци запретили громом уништења, да им пође у сусрет, да у паганском чину осведочи и потврди универзум своје личности:

„Када је полазио у рат,

отац их је обе пољубио и од сваке понео амајлије:

прамен црне косе и шаку црне земље“

Здравковић је у том поразном врелу човекове личности нашао социјалне и родољубиве нити којим је исплео етичко језгро живота. На једноставном симболу конструисао је тихом резигнацијом лик нашег сељака у миру и рату. Тврд и огрубео у немаштини, нем и тих у суровој борби за живот:

„С јесени је обавезно силазио у град

да од црне летине сваком понешто купи.

Зној јевтин па је ноћио на станичној клупи,

а сољу и пројицом толио вечиту глад.

И том животу рат доноси омчу, пораз, али и светли тренутак етичког потврђивања и моралне узвишености:

 

„У селу беше први на првој црној листи

и сам ископа земљу да би легао у њу“.

……………………………………………………….

„Што се све са њим збило, изговрићу тихо:

Ни гуњ не би поднео више. А затим омча

и пркосни поклич што нас у пламену зањиха.“

У овој слици као да су се резонирали полетни стихови, ови и њима слични, повезани идентичношћу судбинског тренутка генерација:

-Славни мрите мад мријети морате“

Хуманистичка вибрација прожима елегични призвук стиха, открива и указује на зрелост песничке мисли:

На путу згажен плод цветаће у семену

из кога ће све љубави да се помире.

Осећајући поремећај и неразумевање међу њудима савременог света, Здравковић будно опомиње и указује на значај људскости и солидарности:

Човек и човек

дисање у себи

…………………….

Човек у човеку

простор у бескрај

…………………….

 

Том свету разумевања предочава:

Човек на човека

ланци и пепео.

И зато не игнорише тај свет, већ емотивно, али без позе, одмереном озбиљношћу, изражава свој животни кредо, хуманистичку ширину љубави:

Ја имам једну жељу, блистав сан:

да љубав сиђе међу људе,

да срећа сваком шара длан,

да нове зоре смехом руде;

 

Да свака суза у сан процвета,

да корак срећних буде тих,

да сваки онај који клевета

презир и мржње буде свих.

„Из ђачког споменара“ – зрачи тиха и носталгична сета, младалачки разнежена и елегично заденута „свирком из даљине“ у којој одзвањају акорди песимистичких сећања и пропалих нада. Али тај песимизам дубоко у себи крије сјај непролазних успомена из чијих искричавих варница светли лепота постојаност и вечите оданости „обали среће“ са које животне плиме и осеке не могу да однесу „сјај плавих ведрина“. Јер, у његовом шапутању распознајемо „душу која сања“ и која уноси неку невидљиву моћ у сваку реч, стих ис трофу. Те обичне речи су специфични облици лепоте у поетском ланцу асоцијалних идеја и контраста:

Није моја, туђа је ова јесен:

Ја и живот мој још се нисмо срели.

И када ћутим над собом наднесен,

то неко други моје речи вели.

Независно од ове привидне одсутности, Здравковићеву поезију прожимају праве вредности живота: у њој има и снаге и природне љупкости, зато је у многим стиховима и жесток и нежан. У песимистичком тону неких интимних песама као да назиремо сузу, али и ватру која племенито сажеже бол. У његовој песничкој природи оркестрирају за сваки дрхтај људског осећања којима прониче у срж да би им одредио праву меру и место. И зато је добар број ових песама права слика живота, поетски исказаног у његовој општељудској истини.

„Трагом палих зведа“ је циклус песама о младалачком неспокоју који у илузионистичком лету доживљава празнохват разочарања, у коме је жена бег пред златним срцем, сјај и хладноћа чежње, суза у осмеху ишчекивања и најслађи напитак на ломачи патње. Она је недостижна отровница у цвећу жеља, перфидна мачка у лепоти голуба који у тишини опролећених нада хара у души песника и ствара ломотресе од којих се разгоревају ватре мртвих немира, чији пламенови постају лахори за расветавање неразумне сете. И када се опрашта од вољене жене, оптимистички удара у сетно звоно осећања да би је гануо до срца истином која метафорично прераста у звезду, у чијем сјају трепери суза растанка слеђена тишином неостварене љубави:

Као што дође тако оде:

ништа ти нисам узео, ништа дао.

Овога тренутка само ми је жао

што људи теку као воде.

Јер наш песник у љубави тражи пролазну песму, песму која израња из суза и чије висине назире у лету ка небу, лету који носи буру и кишу успомена које се памте до гроба. Међутим, Здравковић је своју елегичну лиру пригушио реком тишине да би се боље разнала бујна експресија његовог стиха, који је језгровит и сочан, али без китњастих ђинђува и непотребног руха апстракције. Рима му је прилично немарна и зато је ритам и понекој песми широке руке чији неравномеран жубор ремети музикалност стиха и загрцне мелодиозност мисли.

„Тренуци лирике“ представљају талентованог и зрелог песника. Из њених стихова зрачи рефлексивна песничка физиономија која од песме жели да буде птица која буди и разуме и чија ће мисао, као лампа у ноћи, да окупља лептире. Оштар и сентименталан и зато елегично дрхтав, нежан и болећив и зато емотиван, он је сав окренут човеку који у овом песничком дневнику има младалачко лице које су прошарале боре живота.

Ова збирка саткана од низа најтананијих интима добија у графици Миодрага Павићевића једну веома успелу и скоро недељиву паралелу. И у овој другој личности сусрећемо се са скоро истоветном поетском природом која свој израз, свој свет, своја тражења, место стиха, налази у игри тамних и светлих површина.“[6]

 

III

НА ПАДИНАМА СНА – Шта су други написали о Бори Здравковићу не би могло да стане и у повећи роман. Овога пута, не сасвим случајно, избрали смо неколико оцена, које су објављене под надзнаком ,,Други о Бори’’ у његовој последњој збирци песама ,,На падинама сна’’ (Лесковац, 2000).

Могло би се рећи, чега год да се латио овај рођени песник, аутор збирке ,,Тренуци лирике’’, дало је резултата. Штета је – ко зна колико пута смо рекли – али то није само наш суд, штета је, дакле, што је мало писао.

Одговор на то и на многа питања свакодневног људског трајања даће сам аутор, а нама остаје да се једноставно замислимо над дубином његових порука које нам је упутио овај велики песник, професор, боем и пријатеље, пре свега оних који су хтели и знали да га добро слушају.

%

Уметнички предиспониран, самосвојног гласа, књижевно образован, Здравковић је, несумњиво, остварио дело солидне уметничке вредности. Утемељено на модерним песничким начелима, његово дело носи нешто од филигранских песника парнасовског типа. Стављено на пробу структуралних анализа, оно делује одлично и поетично.[7]

Налазећи лирско упориште у мотивима и темама због којих су песници од искона умакали перо, аутор На падинама сна (старе и новије песме) у тренуцима искреног надахнућа, пројектује песничке слике натпросечног стваралачког домета. Теме око које се окреће свет његове поезије не могу се свести на неке одређене садржаје. Човек, жена, земља, слобода, која даје сјај и лепоту животу, речју, човеков живот – у жаришту су његовог интересовања и рефлексије. Инвентар његових мотива је, посве, покривен наносима сете.

У Борином стиху је, помогнимо се уобичајном фразом, неодвојиво певање од мишљења. У равнотежи између слике и поруке, у оклевању између звука и смисла, одвија се ауторов стваралачки кредо. Он тачно зна колико реч садржи могућих рима. Хармонија је ,,логика’’ његове поезије.

Борина поезија је у знаку једноставних и читљивих начела. Он има јасан поглед на ствари: песма је крајње отворена и комуникативна. Из његове метафоре не произилази нешто лоше, него – како каже једна лепа реч – само сведочанство нашег срца.

У чему је суштина његове поетике и тајна његове књижевне радионице? Пустимо нека одговор пружи сама песма „Кандило“: „На зиду Света Марија,/ На поду црна шамија/ Утули, мајко кандило!/ Однесе вода градину,/ Оде живот низ падину.“

Поетска реч писана искрено, растерећена конкретног значења, референцијалности – као и мисли о књижевном успеху – припада модерној поезији, под чијим се појмом обично означава нови укус и уметнички принцип, и битно другачији поступак. Здравковић није дидактичан песник. Он врло добро зна да је учинак литературе ништаван. Поезија је у служби племенитог ангажмана, она буди машту и фину осећајност; отвара човеку очи за лепоту и срце за љубав међу људима.

Песник не бежи од стварности и живота; прави живот и права поезија је оно што у срцу носимо. Песништво је најистинитија уметност.

Аутор ,,Гуња’’, ,,Трагом палих звезда’’, ,,Кандила’’, говори језиком наратора, опрезно, неусколебаном синтаксом, не ретко, прећуткивањем. Солидно мајсторство на тешком пољу стиха и ритме, уметник показује у одмеравању распона речи, његовог значења и носивости. Ситуиран у неадекватном контексту, израз мења естетску валентност и добија могућност семантичке перспективе и злоупотребе, стилског домишљања и версификаторских трикова. Ко се маши у овој поезији за заумним сликама, остаће празних руку. Нема загонетања и затварања иза седам брава.

Ауторова залиха лепих речи није оскудна. Поетско плетиво које се, у одабраним примерима, домаша крупним вредностима целокупне лирике, начињено је од разуђеног језика у коме, често, реч задржава основно, номинативно значење. Стил је одмерен, без украса и великих гестова. У родољубивим стиховима се чува плахих речи народних песама, јаких епитета и бомбастичких екламација. Артистичко богаство, ритамска и мелодијска организованост стиха, битно је својство његовог песништва. Уметности Здравковићеве речи несвојствена су општа места, устаљене навике и навикнуте конфигурације, или понављања која вуку у монотонију. Изузетно, његов стих оставља утисак аутора који прима туђа искуства као готове путеве у планини и готове мостове на води. Евидентно, асимилација неке елементе народне лирике и поетска сазвучја војиславизма или, узмимо, Драинчева пева. Туђа искуства користе: сви се ми пењемо на раменима других; најпосле, нијдан песник није искључиво творац дела, каже Дилтај.

Ван сваке сумње, реч је о оформљеном ствараоцу. Од песника са овог вилајета, Здравковић је, заједно са Томиславом Н. Цветковићем, најдаље отишао. Поете локалног, завичајног значаја, у његовој популарности виде и свој песнички капитал. Много њихови стихови, спрам његових стихова, који се читају и казују, изгледају као убошки сиромаси.

И Бора Здравковић је човек пука, наше горе лист. Он пије воду са истог извора, али, насупрот многима, он не посеже за дијалектом да би аутентично изразио свој доживљај, или обогатио властити песнички фонд. Пише чистим језиком, као да је из Херцеговине, кованице језика и земље рапсода.

Аутор збирке ,,На падинама сна’’ не мора да сагиње главу ни пред једним својим стихом. Његове песничке творевине налазе смисао у аутономној естетској вредности, у новини и оригиналном језику.

Изазивајући у свом ужем окружењу завидну и заслужену пажњу књижевне јавности, Здравковићево дело ће, извесно, издржати књижевне мене и захтеве. Песме човека који није по срцу рђав, које доживљавамо као инкантацију доброте и љубави, заслужују заснованију и дубљу реч.[8]

Последњу збирку ,,На падимана сна’’, која је, заправо, одабир његовог песничког рада, објавио је 2000. године, а једно поглавље ,,Нашег стварања’’ (уредник Димитрије Тасић) посвећено је овом занимљивом песнику.

%

Од 1949. године када су се на књижевној вечери, први пут у Лесковцу, представили млади песници, најистакнутији међу њима Борислав Здравковић и Миодраг Митић, па преко колективне збирке ,,Препознавања’’ (1962), потом самосталне књиге ,,Тренуци лирике’’ (1967), све до 29. октобра 1999. када је о прослави 120. годишњице Гимназије,,Станимир Вељковић Зеле’’ салом Народног позоришта прострујао поетски вихор песме ,,Слобода’’ – ехо поезије Борислава Здравковића одјекивао је на митинзима и вечерима поезије, литерарним сусретима, говоре је наглас или носе у себи, подједнако, литерарци и маторци, исписујући у споменару, и девојчице и уседелице, снохватице и буднице, романтичари и елегичари, заљубљеници и запостављени… Како и не би када је, у укупном поетском опусу, било да је реч о родољубивим или љубавним песмама, песмама сете или снатрења, бола или радовања, речју у поезији Борислава Здравковића тако импресивно ,,кроз поетске нити уперена тиха, носталгична сета, младалачки разнежена и елегично интонирана’’. (М. Миловановић)

Довољно је само навести стих било које Борине песме, па да намах бљесну речи као слап воде са планинског виса:

Није ми, није ми више жао

што јесен сиви оставља траг.

Јуче, у сан процветао

Девојке осмех драг.

(Јесен, она и ја)

Перјаница нашег песничког неба, Борислав Здравковић, ево, више од пет деценија броди песничким стазама и богазама, остајући веран свом позиву поете – закључује Борин песнички сабрат Миодраг Митић.

Жесток и нежан, бунтован и смирен, мудар и меланхоличан, раздраган и разуздан – Борислав Здравковић је стално и у суштини елементарни песник, окренут човеку, завичају и домовини.[9]

%

Песник је име указано у времену, јер је време у човеку и веће у препознатљивије, а произилази из имена које човек поседује. Борислав је сав у Здравковићу: пореклом стиха и физичком појавом човека о коме говоримо. Здравковић је сав у борама Борислава. Иза тога излази да је у свему стих, у стиху је човек кога знам из дугих шетњи лесковачким улицама, кога знам из седења по старим и младим кафанама, са књижевних казивања, из необавезних разговора…

Елем, Борислав је песник, Борислав је време прошло и садашње, Борислав је боем. Борислав је стихотворац, Борислав је глава породице. Борислав је професор, Борислав је ваш и мој пријатељ. Зато, када будете мерили време, не заборавите боре Борислава Здравковића.[10]

После песничког зборника ,,Добродошлица за птице’’ и ,,Мајских цветова’’ В. Красића – у Библитеци Радничког универзитета из Лесковца појавила се збирка песама Борислава Здравковића ,,Тренуци лирике’’. Ова књига је плод скоро двадесетогодишењег преданог и стрпљивог стваралашког рада једног заљубљеника поезије, који међу списатељима на југу Србије ужива леп углед.[11]

Песничко казивање Боре Здравковића садржано је и саздано између оне тако карактеристичне уводне песме ,,Песмо’’, која представља и песнички манифест и поетику у малом – и мудрих и осмишљених ,,Рефлексија’’.

У распону између ова два белега, који у основним цртама могу да означе преокупацију Б. Здравковића, нашла су место четири складно компонована циклуса: ,,Земља и рат’’, ,,Из ђачког споменара’’, ,,Трагом палих звезда’’ и ,,Подребрица’’.

Циклус  ,,Земља и рат’’ одређен је већ својим насловом. То су углавном песме инспирисане родољубивим осећањем. У време када родољубива лирика нема много присталица и поборника међу онима који пишу стихове, Б. Здравковић негује патриотску лирику. Поред аутентичних песничких доживљаја ,,Две мајке’’, ,,Гуњ’’, ,,Граду ратнику’’ и ,,Писмо пријатељу са Нила’’ – има ту и програмских стихова, који нису уметнички транспоновани и лирски оваплоћени.

Па ипак, хуманистичко прегнуће ових стихова је вредно помена. А уочљиво је да су поједине песме (,,Немир’’, ,,Слутња’’, ,,Зора’’, на пример) на граници између топлог интимистичког и програмског патриотског певања и оне доносе својеврсну родољубиву лирску вокацију.

Основни тон циклусу ,,Из ђачког споменара’’ је савремени романтизам, на моменте болећиво-сентименталан – да би се, у не тако ретким тренуцима – узвисио до искрених интимистичких расположења и казивања.

Ту су познати песнички риквизити: ,,Утрнула звезда’’, ,,Небо снова’’, ,,Врт снова’’, обавезно ,,тужна песма’’, ,,пропале наде’’ итд. Љубавни бол и чежњива призивања испуњавају ове младалачке песме, које су и у време њиховог првог појављивања најављивале једног талентованог песника (,,Незаборавна’’, ,,Отргнута’’).

За разлику од ових унеколико почетничких стихова, ,,Варијације: на тему јесен’’ израз су пуног песничког зрења Б. Здравковића. То се он, сетан и невесео, суочава са собом, са пролазношћу, са вечитим менама и метаморфозама света.

Циклус ,,Трагом палих звезда’’, у истину открива и нуди све врлине певања Борислава Здравковића. У њему се налази неколико песама антологијске вредности (,,Трагом палих звезда’’, Жена’’, ,,Ја сам…’’).

Песник овде још више продубљује и разлаже своје виђење и доживљај света. Меланхолија постаје понорнија, а песнички израз очишћенији, сублимнији. Раније лепршава и захорна треперења олујно се муте у густом сплету горких, противредних ситница, и слика.

То нису више она нежна трагања која сусрећемо у претходним циклусима, већ су то опоре истине о свету, љубави, жени, самотништву.

Песник хоће: ,,да испреде сан од крви и здравља’’. ,,судбини својој да препозна лице’’, а да буде ,,крчаг окрепљења над испијеном надом’’. Здравковић у овим песмама интровентовано испитује себе, истражује своју нутрину, (,,дубоко у себи себе сам окиво’’), упорно, стрпљиво и без предрасуда.

У песми ,,Ја сам…’’: ,, ја сам (…) песма скривене среће и сан над горком јавом’’. Овим стиховима, чини се, песник је најсликовитије одредио себе и своје певање.

IV

ЖИВОТ НА ДАСКАМА – Професор и песник Борислав Бора Здравковић био је луцидни позоришни критичар. Године 1970. лесковачко Народно позориште објављује његове, како их је назвао, ,,позоришне импресије’’, односно књигу позоришних приказа ,,Живот на даскама’’. На једном месту нашли су се његове оцене објављене у Нашој речи, Нашем стварању и Сусретима. У првом делу су оцене домаћих аутора, а у другом су представе са VI позоришних сусрета Јоаким Вујић.[12]

Иакo су Здравковићеве оцене каткад биле ,,преоштре’’, сви су знали да су – дело стручњака који зна шта је – позориште. О његовим позоришним критикама, песништву и животу у шест наставака је Наша реч објавила интервју.[13]

Уредник издања и аутор предговора под насловом „Поводом књиге и седам и по деценија позоришта у Лесковцу“ био је познати песник и тадашњи управник Народног позоришта Томислав Н. Цветковић.

Издавање позоришног алманаха и других публикација поводом јубилеја или других свечаних прилика уобичајна је форма популаризације и афирмације позоришног живота и уметности готово свих професионалних театара. Један од таквих крупних момената у историји позоришта су свакако и разне врсте традиционалних смотри на савезном или републичким регионима. А баш у Лесковцу се ових дана одржавају VI сусрети професионалних позоришта Србије „Јоаким Вујић“. Отуда и намера наше куће да поред низа других публикација у дане сусрета изда и књигу позоришних критика професора Борислава Здравковића, који је у Лесковцу први увео књижевну позоришну критику и њоме обухватио највише представа од свих осталих рецензената.[14]

%

На крају књиге аутор Борислав Здравковић је дао неколико напомена које се односе на концепцију књиге.[15]

Позоришне критике у књизи објављене су у листу „Наша реч“, часопису „Наше стварање“ и „Сусретима“. Критике „Таленти и обожаваоци“ и „Добри војник Швенк“ објавио сам у заједничком ауторству са М. Драшком, односно Зораном Поповићем.[16]

[1] Зборник писаца лесковачког краја, Лесковац, 2003. године.

[2] Д. Коцић, Пола века песништва Боре Здравковића, Наша реч, 8. октобар 1999, Лесковачки дневник, јануар 2000.

[3] Имао сам привилегију и част да се годинама дружим са Бором Здравковићем – у дописништву Политике, Културном центру, Радио Лесковцу, на бројним књижевним сусретима и најчешће у – кафанама. О њему сам написао доста прилога, али је он, самосвојан и скроман, томе, као и многим другим стварима, придавао мало пажње. Био је награђиван на бројним књижевним конкурсима, али и о томе није волео да се пише. Уређивао је Наше стварање, био главни уредник Радио Лесковца, у младости новинар и професор Лесковачке гимназије. Он је био и остао рођени песник и за њега је дружење са искреним пријатељима било и више од живота. Остало је – остало!

[4] Године 1962. у издању КК Светислв Вуловић појавила се позамашна књижица поезије четворице песника под насловом „Препознавања“. У њој је око осамдесет песама чији су аутори Борислав Здравковић, Јосиф Стефановић, Бранко Перошевић и Раде Јовић. Напомена: Видети опширније приказ те песничке зборке у посебном делу ове студије.

[5] Напомена: Пренисимо комплетан предговор збирке Боре Здравковића Тренуци лирике  аутора Мирослава Миловановића, који је објављен у Прегледу лесковачког књижевног стваралаштва, Наше стварање, Лесковац 1973, стр. 84-89.

[6] Драгољуб Трајковић, Преглед лесковачког књижевног стваралаштва, Лесковац 1973, стр. 84-89.

[7] Др Т. Петровић, Песник и дело, предговор збирци песама Б. Здравковића На падинама сна, Удружење писаца, Лесковац 2000, стр.5.

[8] Проф. др Тихомир Петровић, Књижевни записи, песник и дело, Удружење писаца Лесковца 2000, стр. 55-57.

[9] Напомена Т. Н. Цветковића: Прилог Перјаница нашег песничког неба, који преносило у целини, објављен је  у збирци песама На падинама сна, Лесковац, 2000; (датум писања – 15. новембар 1999).

[10] Раде Јовић, Време прошло и време садашње; (Из збирке Б. Здравковића На падинама сна, Лесковац 2000) Напом.ена: Избор из песништва Боре Здравковића у посебном делу књиге „Лесковачки писци и њихово доба“

[11] Проф. др Никола Цветковић, Песник јужног поднебља, Борба, 13. јун 1968. године; Овај прилог је пренет и у збирку изабраних песама Боре Здравковића, На падинама сна, Лесковац, 2000.

[12] Борислав Здравковић, Живот на даскама, Народно позориште Лесковац 1970.

[13] Интервју објављен у Нашој речи у 6 наставака. Први део се појавио 1. јула 2005, а последњи 5. августа 2005.

[14] Томислав Н. Цветковић, Поводом књиге и седам и по деценија позоришта у Лесковцу, Живот на даскама, предговор, Народно позориште Лесковац 1970, стр. 7-13.

[15] Борислав Здравковић, Живот на даскама, стр. 158. Напомена: У књизи су објављени следећи прикази позоришних комада: Милутин Бојић – „Урошева женидба“; Светозар Ћоровић „Зулумћар“; Борислав Станковић „Коштана“; Борислав Станковић „Нечиста крв“; Д.  Лебовић и А. Обреновић „Небески одред“; Н. Арсеновић-Драгомировић „Лесковчани у Паризу“; Жика Живуловић „Лево од савести“; Радивоје Лола Ђукић „Бог је умро узалуд“; Бранислав Нушић „Обичан човек“; Бранислав Нушић „Пут око света“; Бранислав Нушић „Сумњиво лице“; Бранислав Нушић „Ожалошћена породица“; Бранислав Нушић „Свет“; Петар Кочић „Јазавац пред судом“; Мира Пуцова „Свет без мржње“; Велимир Суботић „Прозивка“; Борислав Михајловић „Командант Сајлер“; Александар Поповић „Јелена Ћетковић“; Раде Павелкић „Клонови“; Мирослав Митровић „Поноћна провала“; Иван Студен „Вожд“; А. Н. Островски „Таленти и обожаваоци“; Јарослав Хашек „Добри војник Швејк“; А. Стримберг „Отац“; Џозеф Кесерлинг „Арсеник и старе чипке“; Џон Пристли „“Скандалозни догађај“; А. П. Чехов „Ујка Вања“; Н. В. Гогољ „Женидба“, В. Н. Собко „Сачувај моју тајну“; Х. Ибзен „Непријатељ народа“; А.Поповић ,,Развојни пут Боре Шнајдера“;  Ж. П. Сарт „Несахрањени мртваци“; Т. Арсовски „Корак ка јесени“; А. П. Чехов „Три сестре“; М. Глишић „Подвала“; Р. Милар и Н. Балчин „Пут кроз шуму“; Јурџин О. Нил „Дуго путовање у ноћ“; Борислав Михајловић „Марко Краљевић“; Александар Поповић „Крмећи кас“; Максим Горки „Малограђани“.

[16] Б. Здравковић, Живот на даскама, стр. 158. Напомена: Опширан приказ-критику комада Лесковчани у Паризу видети у делу студије о Наталији Арсеновић.

ИЗОБОР ПЕСАМА

БОРИСЛАВ ЗДРАВКОВИЋ

ВАРИЈАЦИЈЕ НА ТЕМУ: ЈЕСЕН

 

1.

Није моја, туђа је ова јесен:

Ја и живот мој још се нисмо срели.

И када ћутим над собом наднесен,

То неко други моје речи вели.

 

Сакриће тугу дрвореди свели

И лист у коси са звезда отресен

Проћи ће младић, пијан и занесен,

Што нема ништа и не зна шта жели.

 

2.

Никоме се толико не опирем

Ко себи самом. Ето, око цвета

Целу се јесен са собом препирем,

Стално нешто зановетам.

 

И, не знам како, одлутам у влати,

И тамо дуго о нечему ћутим…

Не, нисам пијан кад себе грлатим

Отргнутог лишћем жутим.

 

3.

Није ми ништа

Само ме јесен растужила нечим.

Изустим нежност, кажем љубав, па одболујем речи

Крвав и жут као да долазим са бојишта.

 

И тражим неког. О, коме да се на корак понудим

Свето обиље тела на којима спавам…

Треба ли да се стидим што у мени застуди

Од сасушених трава?

 

ЈЕСЕН, ОНА И ЈА

 

Није ми, није ми више жао

што јесен сиви остави траг.

Јуче, у сан је процветао

девојке осмех драг.

 

Све ми се чини овај пут

да сам о срећи мало знао…

Гледајте, људи: месец жут

над њеном кућом стао!

 

Мораћу сутра да је питам

откад је месец друг;

и, док јој песму не прочитам,

поглед њен биће збуњен, дуг.

 

Затим ће она рећи у шали

да је посечен пријатељ дуд;

о, смејмо се свему ко мали

  • она лепа и ја луд.

 

Под дудом ме је корила она

да нема смисла и – шта још све!

Била су јача у нама звона

и моје руке обадве.

 

Није ми више, није жао

што јесен жутим застире праг

у љубав ми се расцветао

девојци осмех драг.

 

 МАТУРАНТСКО ВЕЧЕ

 

У жакету, у ценом фраку, у балској хаљини,

вечерас смо сви лепи као до сада нико;

и док машемо срцем животу у даљини,

свако нам драг, а разредни више но ико.

 

Прелепи од снова, од свега што нам се чини,

засенили бисмо Афродите и Аполоне.

Погледајте мене и ову у пелерини:

зар се не волимо лепше од оних из Вероне?

 

Први пут бићемо оно што бејасмо кришом –

поноћни гости у крчми, гласна песма у зору.

И кад кренемо кући, мокри као под кишом,

љуљаћемо се ко барка на узбурканом мору.

 

Али ко хаје за токад је срце ко чигра,

а само је једно једино матурско вече!

Знамо да живот није мед ни безопасна игра,

и зато баш – нека песма уз вино потече!

 

И волимо неког, љубимо нечије увојке,

јер ноћас кечева нема… осим оног у колу

Пардон! зарадити се могу јединице и двојке,

али не оне у професорском протоколу.

 

Сасвим смо нешто друго чим смо изашли из

клупа

и с профама се куцамо као друг са другом.

Зар би нам било лепше да нисмо са њима скупа,

макар нас гледали сетно и смешили се с тугом.

 

Еј, ђаволице љупке, дижите профе са стола,

па с њима у коло ђачко. Зар ђаци нису они!

Та цео живот у школи, проблема пуна кола

и свако задње звонце грумен срца одрони.

 

Ако и бола има,

за овај час љубави нека никад не звони!

 

ПЕСНИК И ЈА

 

Песмо моја, јесам ли то ја?

Или облак што у мени сја?

 

Или неко што ме прати свуд,

Мало мудар, нешто више луд.

 

Када лутам, црних слутњи пун,

Он ми смета као оку трун.

 

А некад је као суза чист

И треперав ко јасике лист.

 

Он и ја смо као брата два:

Кад он тужи, тугујем и ја;

 

Кад узлеће, то је и мој лет.

Један другом, ми смо цели свет.

 

Мед и чемер исписмо до дна,

А још не знам да ли ме он зна.

 

После мене живеће он још:

Он је дукат а ја само грош.

 

И кад буде минуо мој век,

Одзвањаће тог дуката звек.

 

На ломачи већ змијуљи дим,

Задњу чашу испијам са њим.

 

ТОК

 

Као што дође, тако оде;

Ништа ти нисам узо, ништа дао.

Овог тренутка само ми жао

Што људи теку као воде

 

 ЖЕНИ

 

Увек у бегу, на крилатом ату,

Стара си песма весела и тужна,

Најлепша варка и истина ружна,

Грудва празнине, рђа на мом злату.

 

Ти си тај слабић од богова јачи,

Бандит у срцу што плаче и хара,

Сјај мркле ноћи и хладноћа жара,

Суза у смех и осмех на ломачи.

 

Нежна си, мека и тврда ко длето,

Најслађе чувство и страх иза резе,

Сребрна чежња усамљене брезе,

Вино у јесен и извор у лето.

 

Све си што хоћу, што не могу, нећу,

Мој пад у лету, посртај на рубу,

Пругаста мачка у белом голубу

И ујед змије скривене у свећу.

 

Све си што ниси, што неће да буде,

И ништа ниси од свега што јеси;

Тишине моје мук и ломотреси

И празне руке које вечно жуде.

 

ПЕСМО

 

Ако си истина буди порука несуђеном времену.

Ако си рођена у тами, буди звезда на пучини дана.

Ако си људска, иди усправно изуједаним путем.

Ако је бол најдубље осеђање, у твом бунару је вода студена.

Ако су сузе бисери, о врату носиш најлепши ђердан.

Ако је љубав чекање, јаглук ти је од златна ђердефа.

Ако је срећа у срцу, буди више добра него мудра.

Ако богатство значи благо,

Остани на престолу, краљице мога сиромаштва.

 

 С ОМЧОМ ОКО ВРАТА

 

Оковаће ме,

и бићу песма с омчом око врата.

Ишчупаће ми језик,

и моје ће речи постати стојезичне.

Сломиће ми руке,

и оне ће се зимзелено њихати.

Пребиће ми ноге,

а оне ће и даље газити по нечијој савести.

Искубаће ми срце,

и у њиховим грудима зјапиће празнина.

Убиће ме,

и мој ће лик блистати на њиховим гробовима.

 

ПОДРЕБРИЦА

 

Птицо подребрицо у сажетом лету

данас си празник у мојој памети.

Ако си ме нашла, јеси стигла мети:

ко у мени нема предела на сврту.

 

Хвала ти на перу из лепога крила,

пробудичеш се лепа у мом камену.

Прелети се и сјај на мом рамену:

у мени је свака грана преродила.

 

Сањај будна и болуј непозната,

као лампа у ноћ окупљај лептире,

милуј ноктима, кљуном отварај врата,

волеће те они који се не мире.

 

Као ветар, као киша, уђи у ме,

као јаук са којим се изнад пала,

створи пламен од пепела као наде,

буди птица која буди и разуме.

 

 ДВЕ МАЈКЕ

 

Син сам двеју мајки и оца чији гроб не знам.

Туга безимене хумке уселила се заувек под

моја ребра.

 

Ништа ме не би утешило да  немах две мајке

нити бих нашао циља.

 

Једна ми је певала успаванке

а у дане крваве истине опасала мачем.

 

Другој сам ја племенитом сабљом косе резао

и певао занос на њеном крштењу

 

Када је полазио у рат,

отац их је обе пољубио и од сваке понео

амајлију;

прамен црне косе и шаку црне земље.

 

 ГУЊ

 

Још стоји почађала слика:отац у гуњу.

Ко на вешалима он, виси о клин гуњ исти.

У селу беше први на првој црној листи

и сам ископа земљу да би легао у њу.

 

Шта се све са њим збило, изговорићу тихо:

ни гуњ не беше поднео више. А затим омча

и пркосни поклич што нас у пламен зањихо.

Убрзо за њим и мајка заневоља, сконча.

 

Гледам избледели гуњ и један живот мали.

Радовао се као дете кад га обукао нов.

Је ли могуће да цео живот беше мучни лов

на мрве радости што нам сити отимали!

 

С јесени је обавезно силазио у град

да од црне летине сваком по нешто купи.

Зној јевтин па је ноћио на станичној клупи

а сољу и пројилицом толио вечиту глад.

 

Са тобом, оче, корача градом јесен ова.

То се ти радосносмешиш у осмеху сваком;

зреле плодове криви делиш препуном шаком

и вијеш сунцу гнездо испред набреклих снова.

 

СЛУТЊА

 

Ноћ и лавеж узнемирених паса

Можда је путник, путник из далека

Што је одавно отишо без гласа

Кога ли то смрт пред кућом чека?

 

МОЈЕ РУКЕ

 

Кад ме нема у бол сврта

руке моје

од тишина клешу сан

 

Никад да се мени врате

Руке моје

Чекају ме ноћ и дан

 

 ОНА ИЗМЕЂУ МЕНЕ И СВЕГА

 

Она је моје крило у лету изнад неба

И далека звезда што блиста под мојим челом.

Она је то што немам а највише ми треба,

И моја несита глад у њеном снегу врелом.

 

Она је љупки ђаво што ми се руга, плази

И ко зна шта све мисли, шта ли о мени бунца.

Она је мој звездани дан и ноћ пуна сунца,

Једини мој живот који ми још не долази.

 

Она је насукан брод на моје крваве стене

И урлик рањеног вука у срндаћу, птићу.

Она је неизлечив црв у мом сну и пићу,

Непремостива река између ње и мене.

 

Она је без заставе и око ње два цара.

И пошто њине војске у бездан смрти рину,

У крилу победника она и тада вара

Између свих војника најбољег војничину.

 

Она ће отићи другом, или бар другој себи,

И биће туђе небо, поноћ туђег дана.

Око њеног врата будимо ниска ђердана,

Да се војник и песник никад разишли не би.

 

Она је стопут она, стопут гора и боља.

Она је и злочин којим се доброта мери.

Она је срна за којом јуришају поља.

Каква јеси, жено, роди ми хиљаду кћери!

 

САН

 

Ја имам жељу, блистав сан:

Да љубав сиђе међу људе,

Да срећа сваком шара длан,

Да нове зоре смехом руде;

 

Да свака суза у сан процвета,

Да корак срећних буде тих,

Да сваки онај који клевета

Презир и мржња буде свих

 

**

Човек и човек

дисање у себи

 

Човек са човеком

ласта и ласта пролеће

 

Човек на човека

ланци и пепео

 

Човек у човеку

простор у бескрај

 

 ЖИВОТОПИС

 

Кад бејах у утроби мајке

Отац орао њиву,

Сад он у утроби земље,

Ја копам.

Наш земљопис,

Наш животопис.

Избор песама Данило Коцић

 

К р а ј

 

 

 

Mimica Stefanović Kostić: Odabrane pesme

stefanovic mimica 3

ЛЕСКОВАЦ – Мимица Стефановић Костић рођена је 6. септембра1963. године у Лесковцу. Члан групе „ПОЕЗИЈА 016″ – Лесковац. Учесник манифестација – Песнички маратон у Кикинди (песма објављена у зборнику ,,За ново рођење крај смисла има“), манифестације ,,Орфеј на Дунаву“ у Костолцу (песма објављена у зборнику ,,Дунавски драгуљи“). Радови објављени и у зборници песама ,,Месопотамија 2013. и 2014“, Београд, зборнику песама ,,Све боје лета“, Београд и ,,Лексикону савремених песника бивше Југославије“. Учесник конкурса ,,Банатско перо“, Житиште. (објављене песме у часопису ,,Поезија СРБ“). Освојила прво место за октобар 2014. године Књижевног клуба „Душан Матић“ – Ћуприја.

stefanovic mimica 1

ЗАБРАЊЕНА ЉУБАВ

Жељно очекујем вољени глас,

позив и једноставне речи:

,,чекај ме “

и већ спреман одговор

,,чекам те“.

О Боже, а ничега већ данима нема

чак ни твојих лажних обећања…

Само будна сневам сан о теби,

Пролазим прстима по твојим

сребрнастим таласима косе,

гледају ме лажно заљубљене

твоје oчи боје мора.

Топим се и сагоревам

од твоје лажне ватре љубави,

тонем у твом загрљају

док осећам сласт чоколаде

измешане пољупцем са усана

док је делимо као деца.

Слатка је забрањена љубав

док будна сањаш, љубиш,

милујeш и грлиш,

док у души одзвањају звуци

жељеног нечујеног гласа

,,чекај ме“…

А ја јoш увек чекам те.

 

НЕДОДИР

Гледам, умире дан,

залазак сунца, небеска пространства,

даљине које ме зову

у свој загрљај.

Слазем коцкице,

правим твој лик,

мозаик на небу,

само плавичасто-бела празнина.

Облаци, небески јахачи и

црвена, ужарена лопта,

која тоне у даљини.

Умире дан,

умиру у мени сви извори

нежности и љубави.

Нема и слепа,

залуд ми месец фењером

обасјава небо,

звезде исписују пут судбине.

Стојим као кукавица,

сама у тами живота.

Ни песму испевати,

уморна од мaште и снова за тобом,

давно нељубљена, немилована,

нежељена, нестајем у овој ноћи

ношена звезданом кочијом

у далека небеска пространства.

Мoжда се тамо сретнемо

љубави моја далека.

 

У КАВЕЗУ ЖИВОТА

Птица рањених крила,

без снаге, воље и жеље за лет,

мирна, послушна и тиха.

У свом кавезу живота,

понеки цвркут пусти

тек да се зна да је жива.

Таква сам одувек била.

Откуд снаге да замахне крилима

у њој далек,нестваран свет ?

Зар љубав исконска то је,

што жени снагу даје,

да у бури живота

ипак ломна истраје?

 

БРИСАЧ ПРОШЛОСТИ

Како би то, проклето добро,

било када бих имала брисач прошлости.

Једним потезом избрисала бих

све оне ружне слике,

бол, тугу, превару,

лажне речи и људе.

Све своје промашаје,

прошлост и тебе.

Проклето добро,

била бих, а можда и не бих.

Избрисале би се и песме

рођене из бола, нестало би

и моје биће, пола.

Ко бих онда била, проклето добра, ја,

женa без прошлости и сећања?

Добро је што брисача прошлости нема,

нек остане душа пуна успомена,

нек сећања у мени постоје,

на време кад волесмо се нас двоје.

 

КЊИГА ЖИВОТА

Мој живот, као књига,

прве стране исписане,

године као листови се нижу.

Листаш књигу,

а слова и редова

све мање и мање.

Дођеш до средине,

странице празне,

нема више о чему

да се пише, све је исто.

Није вредно помена и памћења.

Живиш и листаш празну књигу.

Схватам, ускоро је нико

неће пожелети.

Кажем: ,,Стани на пола књиге,

почни да пишеш нова слова,

редове и стране,

нека је књига живота

исписана до краја,

а љубав је то

што наша бића спаја.

Nova Naša reč: Nema promene granica na Balkanu

Stojanovic Ljiljana, glavna urednica mala

LESKOVAC – Nova Naša reč u najnovijem broju  donosi tri intervjua. Ambasador Velike Britanije u Srbiji Denis Kif ističe da na Balkanu nema promena granica, da su Srbiji potrebni slobodni i i efikasni mediji i govori o najvažnijim pitanjima pregovora o pristupanju zemalja Balkana EU.

Koco Danaj, predsednik Liste za prirodnu Albaniju, iznosi svoje viđenje političkih prilika u Srbiji i na Balkanu i konstatuje da je takozvana prirodna Albanija ključ stabilnosti.

O nultoj toleranicji za nepoštovanje zakona, kao i o radu inspekcijskih službi  govori pomoćnik ministra građevinarstva i rukovodilac sektora za inspekcijski nadzor Slobodan Pajić, koji je nedavno boravio na jugu Srbije.

Šta je predviđeno Programom revitalizacije fasada reprezentativnih i zaštićenih objekata u užem centru grada, kako se on sprovodi, kao i o tome kako je protekao drugi ovogodišnji sajam zapošljavanja u Leskovcu, možete pročitati u najnovjem 41. broju Nove Naše reči.

Uprkos konačnom usvajanju seta medijskih zakona, članice „Lokala presa“ upozoravaju da je položaj medija u Srbiji i dalje zabrinjavajući, pre svega zbog ugrožavanja medijskih sloboda i pritisaka kojima su mediji izloženi, konstatovano je na skupštini „Lokal presa“ u Čačku, a prenosi Nova Naša reč. U ovom broju možete pročitati nešto više o projektu koji u Srbiji sprovodi nemačka nevaldina organizacija HELP, a čiji je cilj podrška zapošljavanju socijalno ugroženog stanovništva.

vukasin Conić nagrade 2014 1

Četrdesetprvi broj Nove Naše reči donosi više priloga iz oblasti kulture. Na festivalu amaterske pozorišne režije najviše nagrada odneli Kragujevčani, piše Nova Naša reč, kao i o radu omladinskog kluba u naselju Ančiki, o tome kako je protekao književni konkurs „Vukašin Conić“, o sastanku koji je fondacija „Vlade Divac“ organizovala i na kome je bilo reči o problemu samohranih majki, kao i o novim priznanjima kojima su se okitili leskovački autori stripa.

Nova Naša reč piše o radu ženske voklane grupe „Neven“ koja je, zahvaljujući entuzijazmu svojih članica, u proteklih 10 godina imala nastupe u preko 40 gradova Srbije, i o njihovom nedavnom boravku u Temišvaru. Godinama nakon što je prestala da postoji leskovačka grupa „Divlja ševa“ objavila je CD sa snimcima starim skoro 30 godina, piše Nova Naša reč, uz podsećanje na rad ove grupe i nekadašnju muzičku scenu Leskovca.

Dešavanjima u leskovačkom sportu posvećene su poslednje dve strane ovog broja leskovačkog nedeljnika a Nova Naša reč donosi i kratku priču o leskovačkom bodi bilderu Milošu Disići koji je postao apsolutni šampion Srbije – saoštavaju iz redakcije jedinog leskovačkog nedeljnika.

Nebojša Ilić – Ilke: Specijalna nagrada za film „Jubilej – put u Italiju“

Ilke snimatelj TV Vlasotince

VLASOTINCE – U konkurenciji 62 filma iz 35 zemalja sveta,  film „JUBILEJ – PUT U ITALIU“ autora Vlasotinčanina Nebojse Ilica dobio je specijalnu nagradu na Međunarodnom festivalu dokumentarnog filma, turizma i ekologije – Srem film fest 2014.

Festival je održan od 22. do 25. oktobra u Vrdniku. Specijalnu nagradu dodelila je Turistička organizacije opštine Irig.