Удружење књижевника „Бранко Миљковић“: И Лесковчани међу победницима

септембар 30, 2014 у 2:27 pm | Објављено у Uncategorized | Оставите коментар
Ознаке: ,

Miljkovic branko

НИШ – Удружење књижевника “Бранко Миљковић“ обавештава да је 12. Међународни песнички конкур завршен. На овогодишњем конкурсу узело је учешће 873 песника из 17 држава са више од 2750 песама.

Жири се одлучио за песме песника:

Адмир Џибрић, Тузла; Алек Телеску Михаилиди, Кипар; Алекса Рајчевић, Чачак; Александар Антић, Ниш; Александра Панчић, Немачка; Анђела Попов, Београд; Анђелка Корчуланић, Сплит; Анђелка Пауновић, Раковица; Ани Стојкова Иванова, Пловдив; Анка Динић, Раковица; Антилета Ана Живковић, Топоница; Бајша Рајчевић, Београд; Барче Панов, Радовиш; Биљана Ђорђевић, Ниш; Благица Антић, Ресник; Божидар Шевић, Кикинда; Божица Михај, Вршац; Божо Вучић Божан, Подгорица; Божо Зечевић, Ниш; Борисав Бора Благојевић, Ћуприја; Бранко Јечменица, Уб; Валентина Бајић, Београд; Валентина Марковић Златановић, Ужице; Вања Ангелова, Велико Трново; Вера Бабић Сабо, Котор; Весна Вујовић, Београд; Весна Лауденовић, Крагујевац; Весна Ристовић, Краљево: Весна Стојковић, Баточина; Виолета Божовић, Приједор; Владенка Цветковић, Београд; Гордана Аћимовић, Сечањ; Гордана Влајић, Панчево; Гордана Љ. Миљковић, Параћин; Гордана Пешић, Ниш; Гордана Радовановић, Бања Лула; Гордана Рогић, Ужице; Давид Л.Лалић, Андријевица; Дамир Троглић Was, Сплит; Дане Стојиљковић, Прокупље; Даница Гвозденовић, Крушевац; Дара Мусолиновић, Врњачка Бања; Дејан Бабић, Дервента; Добрила Ристић, Сокобања; Добринка Симић, Ниш; Драгана Госте, Велика Плана; Драгица Бека Савић, Бачка Паланка; Драгица Миленковић, Минићево; Драгица Обрадовић, Јагодина; Драгица Рдага Грбић, Вишеград; Драгиша Ераковић, Ниш; Драгослав Гале Стевановић, Ниш; Драгослав Драган Угарчина, Чачак; Ђорђе Богојевић, Шабац; Ђурђија Перуничић, Пожега; Ева Ранчић, Пирот; Емилија Ема Живковић, Крагујевац; Емилија Живојиновић, Крагујевац; Ержебет Фехер Лиза, Вршац; Жарко Одарчић, Загреб; Жељко Ј. Цесник, Пландиште; Живан Јовановић, Ријека; Живомир Мића Стевановић, Смедеревска Паланка; Жижа Марковић, Крагујевац; Загорка Тополац Ристивојевић, Трстеник; Зоран Додеровић, Нови Сад; Зорица Илић, Ужице; Зорка Чордашевић, Немачка; Иван Гаћина, Задар; Ивица Трајковић, Бујановац; Игор Дивковић, Загреб; Илија Мишуровић, Нови Београд; Илија Папак, Београд; Јабланка Павловић, Сокобања; Јагода Кљајић, Глина; Јасмина Ан. Јовановић, Крагујевац; Јевросима Ристовић, Београд; Јелена Раичевић, Златари; Јован Н. Бундало, Београд; Јована Митић, Лесковац; Јовица Ђурић Мајор, Ниш; Лука Максимовић, Ниш; Љиљана Докић, Београд; Љиљана Јањић, Лесковац; Љиљана Митровић, Ниш; Љиљана Фијат, Нови Сад; Љубомир О. Вујовић, Београ; Љубомир Рундић, Лозница; Магда Ђорђевић, Крагујевац; Маја Радивојевић, Кумодраж; Мајо Даниловић, Београд; Марија Божиновић, Ниш; Марица Радић Видић, Асашевци; Матилда Јанковић, Ћуприја; Мила Ђурковић Савић, Никшић; Мила Марковић, Параћин; Милан Цимбаљевић, Беране; Милијана Игњатовић Кнежевић, Ниш; Милица Богдановић, Умка; Милица Ђуровић, Куршумлија; Милица Живковић, Поружница; Милка Словић, Бродарево; Милорад Бибин, Зрењенин; Милорад Кнежевић, Врчин; Милосав Б. Влајић, Младеновац; Милош Благојевић, Смедеревска Паланка; Миљко Радошевић, Ниш; Миодраг Чабаркапа, Подгорица; Миомир Лакичевић, Јагодина; Миомирка Нешић, Смедерево; Мирјана Јеротић, Копер; Мирјана Момчиловић, Београд; Мирјана Ранковић Матовић, Мрчајевци; Мирољуб Столић, Краљево; Мирослав Мишо Бакрач, Ниш; Мирослав Оточки Јеленковић, САД; Мирче Нешовски, Скопље; Младомир Кнежевић, Пожега; Момчило Момо Тубић, Бијељина; Момчило Шебез, Младеновац; Нађа Бранков, Вршац; Најдан Стојановић, Сурдулица; Небојша П. Ђорђевић Шоне, Ниш; Невенка Бошњак Чолић, Београд; Нена Милосављевић Окрам, Ниш; Пантелија Милосављевић, Данска; Перица Пешић, Лесковац; Предраг Виденовић, Сокобања; Раде М. Обрадовић, Рашинац; Радивоје Пантић, Куршумлија; Радмила Дрмоњић, Београд; Радојица Перишић, Нова Варош; Радојка Зшурел, Вршац; Радомир Андрић, Београд; Радослава Милатовић, Ниш; Рената Комјенић, Нови Београд; Родољуб Глигоријевић, Куршумлија; Саша Мићковић, Рача; Светолик Мићевић, Ниш; Славица Б. Јовановић, Ниш; Славица Дабевска Кировска, Тетово; Славка Кликовац, Голубовци; Славка Козић, Беочин; Слађана Милијић, Сокобања; Слобаодан Атанацковић Ас, Београд; Слободан Ђекић, Вршац; Слободан М. Стефановић, Београд; Слободанка Луковић, Крагујевац; Слободанка Митровић, Ниш; Соња Радовановић, Књажевац; Стеван Мачушић Стив, Осло; Стеван Милошевић, Врање; Стефан Радуловић, Кула; Татјана Себељацки, Ужице; Татјана Томић, Градачац; Томислав Пунић, Мостар; Хранимир Хране Милојковић, Сокобања; Цветан Павлоски, Македонија – објављено је на сајту Конкурси региона.

Промоција зборника и сусрет песника одржаће се 04.10.2014.г. у клубу “Антика“ на Филозофском факултету у Нишу, ул Ћирила и Методија 2. У времену од 10 – 12 часова песници се окупљају, после чега ће доћи до даље реализације планираних активности. Ближа обавештења могу се добити на телефон 018/564-094 или 064/2880-270

Advertisements

Goran Cvetanović, gradonačelnik Leskovca u Švedskoj

септембар 30, 2014 у 2:02 pm | Објављено у Uncategorized | Оставите коментар
Ознаке: , ,

cvetanovic goran gradonacelnik 470

LESKOVAC – Gradonačelonik Leskovca Goran Cvetanovi’ otputovao je u Švedsku gde boravi od 28. septembra do 3. oktobra.

Poseta je organizovana u okviru Projekta “Lokalne samouprave u Srbiji u procesu evropskih integracija”. Sem Cvetanovića u Stokholmu će boraviti grdaonačelnici I predsednici opština, članovi Predsedništva Stalne konferencije gradova i opština.

Gimnazija – Vlasotince: Milica Mitić osvojila dve nagrade za poeziju

септембар 30, 2014 у 4:38 am | Објављено у Uncategorized | Оставите коментар
Ознаке: , , ,

Mitic Milica gimnazija Vlasotince

PIŠE: Saša Z. Stanković, profesor – NOVI SAD, VLASOTINCE – Dve prve nagrade za poeziju u Novom Sadu, u kategoriji srednjoškolaca, osvojila je Milica Mitić, učenica trećeg razreda Gimnazije „Stevan Jakoljević“ u Vlasotincu.

Reč je o Trećem međunarodnom festivalu poezije i kratke priče dece i mladih „Mihajlo Kovač“ koji neguje književno stvaralaštvo dece i omladine, kako bi se sačuvala uspomena na rusinskog pesnika, kao i Prvom festivalu „Žarko Aćimović“ koji se organizuje u znak sećanja na jednog od poznatih srpskih pesnika u Vojvodini.

Na pomenutim pesničkim festivalima učestvovali su mladi pesnici sa prostora cele bivše Jugoslavije. Milica Mitić je u poslednjih godinu dana osvojila pet pesničkih nagrada, a pored toga bavi se prirodnim naukama u Istraživačkoj stanici Petnica i Fondaciji darovitih „Hristifor Crnilović“.

Zanimljivo je obrazloženje organizatora „Scene svih kreativnih“ da se festivali realizuju  „nezavisno od politike, moći, novca, seksa i nasilja u vremenu kada je kultura, umetnost, književnost potpuno marginalizovana i obezvređena, gde se forsira potrošački mentalitet, kako bi se povratilo dostojanstvo književnosti i umetnosti, ne tražeći niti dobijajući novac od ministarstva kulture grada Novog Sada“.

Лесковац: Отворен 50. фестивал позоришта Србије „Јоаким Вујић“

септембар 28, 2014 у 12:48 pm | Објављено у Uncategorized | Оставите коментар
Ознаке: , ,

pozoriste-leskovac-2

ЛЕСКОВАЦ – Представом „Галеб“ Антона Чехова, у извођењу ансамбла Народног позоришта у Лесковцу, отворен је 50. Фестивал професионалних позоришта Србије „Јоаким Вујић“. До 4. октобра Лесковачни ће у такмичарској конкуренцији моћи да виде седам вечерњих и пет дечјих представа из седам градова Србије, као и две представе ван конкуренције – јавио је РТС.

Leskovac.jpg

Стручни жири – глумица Ђурђија Цветић, редитељ Михајло Вукобратовић и драматург Тамара Барачковћ, одлучиваће о наградама, а најбољу представу прогласиће и жири у име града Лесковца – Синиша Павић, Сања Цонић и Радиша Грујић.

Та јубиларна манифестација требало је да буде одржана пролетос у реновираном лесковачком позористу, али је одложена због поплава у Србији.

Представу „Галеб“ режирао је Јовица Павић, уз помоћ лекторке Андријане Виденовић.

Ова врло захтевна представа, без класичне драмске структуре и радње, омогућила је, пре свих, Сузани Грујић, Маји Јовановић, Миодрагу Крчмарику и Драгану Марјановићу да искажу глумачку зрелост.

По рекацијама публике, глумачко откриће фестивала, и то на његовом самом почетку је млада Тања Крчмарик која је улогу Маше одиграла искрено и уверљиво, успевајући да се с невероватном лакоћом поиграва различитим стањима свог расположења.

Другог дана фестивала на програму је представа пиротског позоришта „Жабар“ Рајнера Вернера Фасбиндера, у режији Бојана Лазића.

Отварајући фестивал, градоначелник Лесковца Горан Цветановић подсетио је синоћ на дугу традицију и богат позоришни живот и у самом Лесковцу, чије ће Народно позориште 2016. обележити 120 година рада.

Dejan Đorđević: „Budim se da bih te voleo“, promovisana u LKC

септембар 27, 2014 у 5:59 am | Објављено у Uncategorized | Оставите коментар
Ознаке: , ,

Djordjevic Dejan naslovna Budim se

ЛЕСКОВАЦ – У Лесковачком културном центру синоћ је промовисана књиге Дејана Ђорђевића „БУДИМ СЕ ДА БИХ ТЕ ВОЛЕО“. Једна песма преведена на петнаест језика.

О аутору и његовој најновијој књизи веома инспиративно говорио је професор др Душан Јањић, а присутнима су се обратили и бројни поштоваоци стваралаштва професора Дејана Ђорћевића, као и сам аутор.

djordjevic dejan sa promocije 2

Драган Радовић је дао уводну реч. а стихове су читали: Даринка Крстић, Маре Каранфиловић, Луција Перовић, Гордана Тасић. И оно што је интересантно на позив Драгана Радовића да можда неко из публике осећа за потребу да прочита на неком од језика на коме је преведена песма, то је учинио директор школе за одрасле „“Доситеј Обрадовић“ у Лесковцу , Живојин Стаменковић

ДЕЈАН ЂОРЂЕВИЋ

 I

Дејан Ђорђевић рођен је 2. јануара 1970. године у Великој Сејаници. Гимназију „Станимир Вељковић-Зеле“ завршио у Лесковцу, а Филолошки факултет у Скопљу. Од 1988/89. Радио је као новинар листа Пете војне области „Наша војска“  у Загребу, а онда као дописник локалног недељника „Наша реч“ и као уредник лесковачких новина „Тачка“. Песме, есеје и приказе објављивао у листовима и часописима: Повеља, Кораци, Књижевне новине, Књижевни лист, Градина, Песничке новине, Домети, Летопис Матице српске, Одговор, Ријеч, Наша зора, Наш траг,Аванград, Ошишани јеж, Губер,  Наше стварање, Помак, Глубочица међу обалама, Вечерње новости (Културни додатак), Васиона, Власина… и у више електронских часописа: Носорог, Књигомат, Књижевност.орг, Етна, Шипак, Радио Горњи град ….

Награде и признања: Сатирична позорница „ЖИКИШОН“ (2011); Клуб умјетничких душа, Мркоњић-Град; Девети међународни сусрет писаца, Плевен, (Бугарска) 2013. године. Поезија и есеји Дејана Ђорђевића превођени су на енглески, француски, грчки, руски, бугарски и македонски језик.

Збирке песама.: Јесам и нисам (Филекс, Лесковац, 2007), Не/пристајање (Филекс, Лесковац, 2008) и Будим се да бих те волео (Филекс, Лесковац, 2014). Уредник у издавачкој кући „ФИЛЕКС“ и у часопису „УСПЕЊА“ у Лесковцу. Живи у Грделици.[1]

II

„ЈЕСАМ И НИСАМ“Како одредити лирски субјект поезије Дејана Ђорђевића кад се он већ сам одредио према себи потврдно и одречно? Лирски субјект Ђорђевићеве поезије крајње је двосмеран и антиподан. У песмама збирке ,,Јесам и нисам’’ пратимо га како осмишљава свет своје присутности, али и како га обесмишљава самим својим присуством. Он се појављује као субјект који, додуше, утиче и мења садашњост своје животне драме, али се сама драма одвија артифицијелношћу песничких циклуса који се смењују у низу од пет оделитних целина.

Помног читаоца занима стога чврста узрочна повезаност међу циклусима, међу којима је песма ,,О смрти’’ преломно место узрочно – последичног низа, пошто је у стању да трансформише трагичну и ироничну раван читаве збирке. И песник Ђорђевић се, до крајности интензивирајући смену датих равни, сврстава заправо међу модерне песнике; пре би се рекло да је песник модерног сензибилитета.

А што се оквира моделитета тиче, упркос свем задржавању неких традиционалних видова доживљаја (пре свега жене и љубави) удео надреалистичког је свакако онај доминантни елемент на којем његова поезија најснажније рачуна.[2]

Тако се циклусима ,,Ионако’’ и ,,Чекајући Бекета’’ обезбеђује како чист песнички аутоматизам тако и, једнако изражен, основни тип надреалистичког текста који осим расутости и привидне неповезаности слика испољава синтетичку и семантичку игру речима, нов и смео израз, под делотворним утицајем духа побуне која подстиче озбиљнија креативна прегнућа.

Песма ,,О смрти’’, дакле, битно се разликује од осталих песама у књизи. Уместо несумњивих лирских исказа (о братовој смрти) и констатацији (о подневном часу његове сахране) ,,свезнајућег лирског субјекта’’, завршним стихом постаје све сумњиво, мучно и неодређено; на први поглед се не може ухватити у реч нити идентификовати: ко заправо ,,саопштава’’ лирски субјект или само смрт!

Исказани завршни стих је лирском субјекту стављен заповедно: ,,Ником о мени не веруј.’’ Тиме је појачана несигурност лирског саопштења, тема певања и емотивног текста.

Посебно су занимљиви поменути трећи и четврти циклус. Одликује их ,,надрелистички нехај’’ у рађању асоцијација и непрецизност створена тим ,,нехајем’’.

За песника смисао може бити не само у речима него и испод њих (као у истоименој песми ,,Испод’’). Речи се понављају, ,,шетају’’ као у песми ,,Тамо амо’’ и спонтано улазе у ланац асоцијација. Ту су и два синестезијска поступка: песма је присвајање и одвајање. Тежња за спонтаношћу и ,,дозивањем’’ речи се наставља, па би се песме ових циклуса могле стопити у једну.

Аутор Дејан Ђорђевић, дакле, зна за надреалистичко искуство и уме да га уклопи у своје певање. Овај песник, уосталом, три посебне песме посвећује или је надахнут емблематичним личностима дубоко повезаним са наслеђем овог модернистичког покрета између два светска рата: Бранком Миљковићем, који је (преко неосимболизма) сматрао себе унуком надреализма, затим Сигмундом Фројдом, најпроницљивијим тумачем снова и несвесног (на чијем трагу су надреалисти градили своје теоријске програме и манифесте) и, дакако, Семјуелом Бекетом, чије се дело, доследно надреалистичким начелима, дограђује до апсурног.

Певање у збирци ,,Јесам и нисам’’ развија се из перспективе савременог аутора. Већим делом је то Ђорђевићево ,,унутрашње писање на клацкалици смрти’’ (према једном тумачењу јунака романа ,,Распуст’’ Александра Вуча). Осмишљена је по основама свих времена до ове ноћи, саткана од аутентичних виђења, снова и доживљаја.

,,Унутрашњим писањем’’ све је подређено перспективи субјективног певања, до те мере да Ђорђевићева поезија постаје такозвани ,,доживљени говор’’. Дејан Ђорђевић има своју поетику. И по томе се издваја из унисоног круга сродника по завичајном песничком поднебљу. Он већ песничким првенцем ствара своју ,,стварност’’. Заједничко јој је што су оба лирска субјекта (кад јесте и кад није) заправо исто. Ова два егзистента статуса су супротстављена као сурова реалност, поларизовање ,,појединих стварности’’ – још један идеал из доба надреализма.

III

БУДИМ СЕ ДА БИХ ТЕ ВОЛЕО – Пред нама је једна интересантна књига, Будим  се да бих те волео, Дејана Ђорђевића. Дејан је познат нашој читалачкој публици (в. Србобран од 3. фебруара 2014). Његова најновија књига има 45 страница, од који само у једној садржи његову песму Будим се да бих те волео. Остале су  у петнаест превода те песме и азбуци тих превода. Књига је објављена у издању “Филекс“ из његовог родног краја, Лесковац  (као и писца ових осврта) – примећује Васа Михаиловић.

Књига је интересантна не само по свом садржају већ и по смелости аутора да у књизи “сложи“ песму само на једној страници читаве књиге. Међутим, смисао целе песме –  љубав која проузрокује ментална као и емотивна   узбуђења у човеку – далеко је важнији од песничке форме. Због тога песма заслужује да се цитира у целости.

Будим се

                        Због погледа у плаво

                        Због вртоглавог круга

                        У коме се губим

                        Можда?        

                        Будим се

                        Због оно што је нацртано

                        И што може да се избрише.

                        Будим се

                        Због твојих корака

                        Које чујем

                        Јер знам да долазиш

                        Због дланова руку

                        Које се зноје при помисли.

                        Будим се с песмом, с твојим гласом

                        У страху да те не успавам

                        Будим се да бих те волео

 

Песма говори о фасцинацији узбуђења љубави у свим могућим видовима. Заљубљена особа осећа љубав на неколико платоа. Поглед у плаво, то јест у сунчаној срећи и рингишпилског вртоглавља, у којој може да изгуби себе. Али можда  је све то ипак само сан и сумња што може да нестане сваког часа. Њен (можда и његов?) долазак он(а) чује као неминован корак, који изазива зној нестрпљења. Најзад, зебља у истинитост тих осећања. Ипак, песма се свршава да је љубав вредна саме себе, јер он воли, а то је изнад свега.

Читалац, или слушалац, може да тумачи ову песму на свој начин и према својим осећањима. Несумњиво је да љубав “буди“  оно што је набоље у људима и за њих.

IV

ПОЕТСКЕ МИНИЈАТУРЕ ДЕЈАНА ЂОРЂЕВИЋА – Невелик је број српских песника који своје песме обликују на начин како то чини Дејан Ђорђевић. Рафинисаног језика, до огољелости, готово ослобођеног метафоре, он рефлексије о свету у коме живи својом поетском пресом сабија у минијатуре, кратке по форми али језгровите по значењу.

Склон ненаданим обртима, неочекиваним и необичним синтагмама, Ђорђевић често код читаоца изазива зачудност и изненађење. Баш као Васко Попа, својевремено, својом поезијом. Очигледно је да му је овај песник један од узора, а ту је још и Новица Тадић, дакле песници изразито модерне провинијенције у нашој поезији. Међутим, ови песници су само ослонац Ђорђевићу у обликовању сопствене поетике.

Песме овог песника неодољиво подсећају на дела апстрактних сликара, без изражене фигуративности и препознатљивости, већ као нешто мисаоно, нестварно, што само као појам заокупља мисли. Зато и не чуди што су за предлошке неких његових песама узети мотиви из уметничке сфере, пре свега литературе и сликарства.

Као и већина савремених песника Ђорђевић је склон дисонанци, иронији, сатиричности, парадоксу, диспаратности слика, а све то са циљем демистификације стваралачког чина и дела, односно његовог одјека у (д)уху читаоца.

У том смислу индикативни су стихови из „Мокре песме“:

Поплављена друга строфа песме.

Отежано кретање стихова.

Предузимају се све мере

Да се речи евакуишу

Иронични искорак кроз ове стихове који претендују зачудности и изворности, разнородности асоцијација, нису само су у фонетској, лексичкој и мисаоној конструкцији одлична илустрација онога што ћемо пронаћи и у већини Ђорђевићевих песама. Они илуструју не само формалну поетску изражајност, већ и песников однос према стварима, догађајима из песниковог животног окружења, па до ширења на шири друштвено – политички план. Наиме, Ђорђевић није метафизички песник; апстрактно у његовим песмама је тек померена перцепција, или боље рећи изабрани ракурс посматрања, промишљања и бележења онога што му се чини занимљивим и вредним „опевавања“. Њему предвидљиво једноставно није интересантно, односно њега интересује проналажење непознатог у познатом, појединачног у општем, необичног у свакидашњем. Он успешно издваја неочекивано из очекиваног, иновацијски пресвлачи традиционално у ново рухо, успешно избегавајући отрцане фразе уопштености. Овакав поступак је готово неизводив без ироничних осенчења,  где слике попримају ефекат искривљеног огледала, као на пример у првој строфи песме „Седам обраћања Марији“:

Драга Марија, и данас је кишно као и јуче. Кишни човек пише кишну песму, окишио у ово љубавно доба. Знам да су све емоције мокре. Прокишњава глупост.

Ова синтагма прокишњава глупост може се сматрати кључном у циклусу „Пројекти“. Кроз песме овог циклуса провејава углавном она прашина коју су нам у очи бацали којекакви „пројектанти“ послењих двадесетак година. Већина ових песама су сатирички обојене, са дубоким жигом сурове реалности коју смо проживљавали и коју још увек проживљавамо. И сам наслов „Пројекти“ носи у себи подсмешљиво и поспрдно значење. Од силних пројеката спали смо на то да буквално преживљавамо једући корење, како је то у једном тренутку јасно и саопштио један од кључних „пројектаната“.

 А у песниковој интерпретацији то изгледа овако:

Одредили су нам мисију и визију.

Циљеве и задатке смо сами себи поставили.

Од испитаних потреба све нам је приоритет.

Свој нервни систем стављамо на анализу.

Показатељи су јасни и конкретни.

Све је наше и све је туђе.

Пратиће нас двадесет и четири часа.

А онда ће све то оценити

Иставити на листу чекања.

Од живота ни Ж.

(Песма „Пројекти“)

 

По својој конкретности, суштаствености, интригантности и пре свега једноставности, ова песма ме је неодољиво подсетила на чувену песму Никите Станескуа „Пушка“. Они који су је читали знаће о каквој подударности је реч. Незадовољство постојећим, као константу, носи већина песника. Питање је само на који начин ће га реализовати кроз своје стваралаштво. Дејан Ђорђевић је, у том смислу, бунтовник са мером. Он је успео да сопствену стваралачку свест уравнотежи  са неминовношћу историјских дешавања и да их сведе у оквир објективности.[3]

V

„КРАЈ И БЕСКРАЈ“ – Никада нико није, вјероватно зато што је то немогуће, измјерио колико је простора, колико ријечи, колико стихова потребно да би се пјесмом саопштила нека истина, и то не обична, огољена, већ истина исказана првенствено пјесничком сликом у којој (и на којој) међусобно усклађене рефлексија и емоција имају своју аутономију и никада једна другој не засметају. Мјера је, зато, у пјесниковом срцу, у његовом поимању свијета, у његовој потреби да на ненаметљив начин макар укаже на то шта би требало мијењати у том свијету да би био по мјери човјека и свега оног што је око њега створено, да међусобно служе једно другом.

Управо изречена мисао није плод неке општости већ је проистекла  из ишчитавања рукописне збирке пјесама Крај и бескрај Дејана Ђорђевића, пјесника који у свом стваралаштву остаје вјеран ономе што називамо минијатуром. Није овдје случајно употријебљен израз називамо, јер пјесници попут Ђорђевића, језгровитошћу исказа и смисленошћу изреченог, проширују границе кратке пјесме, која је – ослонимо се овдје само на запажања проистекла из рашчитавања  Краја и бескраја – минијатура само по броју стихова, па и по њиховој краткоћи, а својом асоцијативниошћу осваја неупоредиво веће просторе. Погледајмо Ђорђевићеву пјесму Догорева:

 Ноћас је негде пала звезда

и кап кише погодила је птицу у лету

да ме небо хоће као страдалника.

Сањам тело усамљено

небу и земљи грч да вратим.

Поново догорева.

 

Док се у нашу (под)свијест и, још више, у осјећања напросто усијеца слика звијезде падалице и бисрне капљице која погађа птицу у лету, напросто осјећамо како је запаљен цијели космом у потрази за смислом бивствовања (и битисања) појединца у тој (све)општости. Додавање нових стихова, гомилање нових мисли и пјесничких слика, само би оптеретило ову пјесму и сузило оквире асоцијативности, потрло њену вишеслојност, удаљило је од читаочеве перцепције одузимајући јој шам првотности. Можда би се баш зато (и на овом примјеру) могло рећи да Ђорђевић својим пјесмама брани смисао минијатуре, потврђујући да јој заправо и није потребна никаква одбрана.Читалац ће вјероватно запазити колику симболику у Ђорђевићевој поезији имају огледало и птица, мада ове ријечи нису баш учестале у његовим стиховима. Огледало је подједнако одраз наше душе и наше слутње, а птица израз тежње ка лету у спознају, неће се погријешити ако се каже – више у одгонетање сопства него спољног свијета. Јер, човјек је, често, сам себи највећа тајна, нарочито када се на волшебан, пјеснички начин, прометне у митског Прометеја, као у пјесми Три скице за три приче:

 Небо и Земља.

Човек и стена.

Ватра у руци.

Орао на грудима.

Пјесник води занимљив разговор и са сопственим пјесмама. У том горљивом дијалогу, кад гори ноћ, може да се догоди и ово: У пожару је изгорео сан. Истовремено, док корачамо кроз непроход и поплаве, бауљају и наши стихови, као што се догађа у Мокрој песми:

 Поплављена друга строфа песме.

Отежано кретање стихова.

Док таква осјећања претаче у стихове, пјесник ствара и најупечатљивије слике (Ми смо пронађени):

 Тишина у нама

На песму је осуђена

Реч по реч.

У том сталном прожимању стварног и опјесмотвореног свијета човјек лако може и да се изгуби, а тада му ништа друго не преостаје, него да буде пјесник, па ће, као Д. Ђорђевић у шестом пјевању пјесме Седам обраћања Марији, једноставно рећи: Ја више не умем да волим, а не умем ни да ћутим о љубави. Не разговара, наравно, пјесник сам са собом, већ и са временом у коме живи, а што је често плод тог дијалога резигнираност, није пјесников гријех, јер он само пјева о ономе што јест око њега (па самим тим и у њему), као што то чини Ђорђевић у пјесми Теби за рођендан:

 Овде си

једначина са три непознате;

за боље и више није било места.

Уз потребу да се још једном нагласи да су минијатуре у збирци Крај и бескрај то само по форми, никако по асоцијативности, ову књигу Дејана Ђорђевића у коју је, у четири  циклуса, с тим што је у четвртом само једна пјесма, уврстио нешто више од педесет пјесама, свакако треба препоручити читаоцу.[4]

 VI

„УКЛЕТО“ ЉУБИШЕ ДИНЧИЋАПосле узлета у тајанствене пределе драмског стваралаштва (драме ,,Државна тајна’’ и ,,Живео народ’’) прекаљен за смелије литерарне подухвате Љубиша Динчић, у стваралачком преображају залази својом прозом у један компексан књижевни жанр, роман.[5]

,,Уклето’’ Љубише Динчића је по броју страница на колебљивој граници између дуже приповетке и романа. Насупрот развијеној фабрули, временско – пространој каузалности, имамо модеран тип романеске структуре. Сужава се епска наративност, фабула се редукује, временске и просторне одреднице се релативизују. Тако се постепено, у прозни текст уграђују елементи лирског израза.

Тема романа ,,Уклето’’ је исувише позната (распад породице, проклетство), у књижевности већ толико употребљавана да се опасно приближава граници семантичке ,,испражњености’’. Фабуларно језгро ,,Уклетог’’, премда заплета у чисто класичном смислу баш и нема, твори ,,историја’’ једне од многих породица располућених између патријалхалног менталитета и ,,усуда’’ који долази са новим временом. Градећи своје дело од неколико међусобно преплетених приповедних и временских равни, аутор то чини издижући их симболично до уклетости породице, поднебља, читавог света.

Овај високо препознатљиви оквир у коме се одвијају све поменуте равни послужио је аутору да причу обликује лирски, поетски и уметнички вредно исказом древне бременитости поруке да је све морало да се догоди, ако се збило, наводи у својој рецензији књижевник Саша Хаџи Танчић.

,,Уклето’’ је роман лабаве композиције (руши се временско-просторна узрочност, присутни су хронолошки скокови). Проза је врло близу лирском исказу. Догађаји се описују у дисконтинуитету, онако како се одвијају у самом аутору и његовим јунацима.

(…) Једна од особености овог романа је то што сви ликови говоре језиком којим говори и сам наратор. Индивидуализацију и карактеризацију писац надокнађује њиховим размишљањима и животима који живе и тиме доприноси да читалац може доживети ,,пуноћу’’ литерарне слике која му је предочена.

(…) После свега, очигледно је да Љубиша Динчић није превише инсистирао на формалном перфекционизму, већ успева да једноставно исприча ону стару, увек исту и увек различиту, причу о егзистенцијалној мучнини. Одабирајући да прича о губитницима Љ. Динчић је одабрао надмоћну уметничку позицију и та надмоћност је искоришћена.

Суд о постојању списатељског талента Љубише Динчића никако није у питању; ваља рећи да од овог писца читалац још увек више очекује.

VII

РОМАНИ СТАНКА МИЉКОВИЋАРомани Станка Миљковића ,,Тумач сопственог сећања’’ и ,,Опсада’’ обезбедили су онај други елемент уз који књижевно дело једино може да постоји за читалачку публику. Сигурно је једно, а то је довољно, да се књиге читају, а судови о њима су, свакако, различити, од негирања овакве прозе, до оних који ће је препоручити као вредне пажње.[6]

Говорећи о значају романа Р. Барт примећује: ,,Неки људи као да прижељкују такст који је потпуно модеран и сасвим нечитак, текст без сенке, одсечен од владајуће идеологије, али то би био текст без плодности, без продуктивности, у ствари јалов текст из којег ништа не би проистекло. И обратно, читљив или традиционалан текст не може а да не постане стерилан, да буде сасвим предсказљив и на први поглед схватљив’’.

Роман ,,Тумач сопственог сећања’’ је некако и класичан и модеран. Модеран је по томе што један од главних јунака, Милош Вучић, носи радњу, а она често тече мимо њега. Вучић прича о догађајима, учествује у њима, јесте главни лик, и није. Главни су сви епизодни ликови, а њих је на десетине, јер сваки је за неко време присутан и од њега зависи догађај. И тако се обрачунавају са самим собом и непостојећим саговорником: онда је то покрет да се учини нешто човечно, да се неко заштити, расветли истина и ослободе сећања.

Према структури Миљковићевог романа наслеђује у приповедачкој техници много од традиционалног романа, али по обради ликова, према стварности и односа човекове свести према проблемима егзистенције, роман задобије елементе модерне прозе.

Миљковићев поступак описивања је дедуктиван: од општих опажања иде према духу својих ликова. Наративни ток одликује се не тако наглим хронолошким скоковима и просторним премештањима. Миљковићев текст је бујан, он поседује моћ брзих захвата и промена драмских ситуација. Његово надахнуће се рађа у наглим скоковима. Линеарност приповедања на почетку и на крају романа повремено се разбија дијалогом, сећањем прошлих и садашњих радњи. Излагање појединих збивања, ситуација и призора су врло често хомогена и комуникативна. Понекад је језик сведен само на меру сугестивног саопштавања. Ако се задржимо на дикцији ликова, приметићемо да се оне међусобно разликују, да на један начин говори мајка, на други отац, на трећи син. Такође, примећујемо да наведени јунаци говоре о ономе што им најприродније одговара.

У роману ,,Опсада’’, Миљковић се враћа историјској прошлости. И треба одмах рећи, чини то успешно. Миљковић успева оно што је у овој књижевној врсти (историјски роман) најтеже: успоставити прави однос, литерарно најпродуктивнију равнотежу између аутентичних историјских чињеница и њихове уметничке ,,надградње’’. ,,Опсада’’ залази у прошла времена ослушкујући њихов јек који увек и свуда стоји притајен, који обитава као доказ бескрајних духовних димензија једног народа. У својој бити, Миљковић је са јасним уобличеним искуством, примереним знањем, несебично приклоњен традицији и коренима. Међутим, овде су појединачне судбине у првом плану а историја у другом. Он није од оних писаца код којих крупни историјски догађаји, велике теме и важне идеје времена заклањају животе конкретних људи. То не значи да се у ,,Опсади’’ не покрећу значајна питања историје, националне егзистенције и људског живота уопште. Напротив. Само што овај писац зна да је у уметности најкраћи пут да се до овог питања доспе, пут од појединачног ка општем.

Кроз поступке једних и судбине других историјских и псеудо историјских личности, читаоцу се сугеришу истине трајнијег значаја. Једна од таквих је да је човек, готово увек, жртва историје. Историја је непрекинути след разноврсних обмана и лажи. Он овде извлачи оно што у себи укључује сукоб супротних сила, јер живот извире управо из те сукобљености добра и зла, лепог и ружног, истинитог и лажног. Он, дакле, денуцира и демитологизује (националну) историју. Но, за аутора ,,Опсаде’’ пакао нису други, човек је жртва властите, противуречне и несавршене природе. Корене историјског и сваког другог зла треба тражити у биолошкој, психолошкој и антрополошкој равни. Станко Миљковић је способан да оживи овакву атмосферу минулих времена.

Но, ако је ,,Тумач сопственог сећања’’ ипак остао испод нивоа ,,Опсаде’’, чини се да главни разлог треба тражити у избору приповедачког поступка који је одредио композицију и утицај на начин обликовања ликова у роману. Приповедање у роману ,,Тумач сопственог сећања’’ одвија се по систему концентричних кругова и нема вертикалног, узлазног развоја радње. Избор таквог статистичког (уместо динамичног) начина приповедања (не мора у литерарном смислу да значи ништа лоше), Миљковићево казивање иде у ширину уместо у дубину, уводе се нови ликови, епизоде и детаљи који се понекад чине недовољно мотивисани (произвољни) и не баш сасвим интересантни. Услед проширивања опсега приповедања, писцу је ускраћена могућност да неке добро постављене ликове пуније, свестраније осветли, до краја обликује и тако им обезбеди још снажније место у причи. Зато се, на пример, десило да однос између Новице Живковића, главног јунака овог романа и представника комунистичког режима, пуковника Ландеке, уместо да постане доминантан мотив, остаје недовољно развијена епизода. Хијерархизација ликова и мотива онемогућена је, дакле, недостатком једног снажнијег, доминирајућег фабулативног тока, па је ,,Тумач сопственог сеђања’’, у неку руку, књига у којој су делови уметнички смелији од целине.[7]

 VIII

КАФКИН СИН САШЕ ХАЏИ ТАНЧИЋА – Добра књига, баш као и свако уметничко дело које вреди, обавештава само о себи, без икаквих посредника. О причама „Кафкин син“ Саше Хаџи Танчића ништа нисам чуо пре него што сам их прочитао, није било предходних најава, интервјуа, малих и великих звона која најављују посебан доживљај.[8]

Ако се за литературу може рећи да је достојанствена, отмена чак, онда је то управо књига о којој говоримо.Теме су сведене на најбитније, језик је одабран, јасан, казивање густо јако до опојности. Нема ничег сувишног, нема пренемагања, а како би и било када је реч о краткој прозној форми.

Неке основне црте пишчеве духовности препознају се и овде. Мислим пре свега, на трезвеност и суздржаност, несклоност олаким импресионистичким егзалтацијама, аналитичност као и способност да се битно разлучи од небитног. Отуда је, бар сада тако изгледа, кратка прича била напросто најпогоднија форма да се саопште нека ауторова животна искуства.

Према виђењу књижевног историчара и есејисте , уваженог професора новосадског универзитета , др Мирослава Егерића, у својству рецензента, Саша Хаџи Танчић је у овој књизи показао да је од оних писаца који негују дух финесе на рачун духа геометрије и да та врста испитивачке проницњивости јесте и врста победе српске прозне литературе. Он такође закључује ,да Хаџи Танчић не подлеже лиризму, већ „копа невидљиву, досад ретко откривану руду човекове проблематике и особености егзистенцијалног кретања“.

Ових шездесетак кратких прича, не дужих од странице, носе лични печат аутора, откривајући његов сензибилитет и афинитете према личности и уметничком свету једног од највећих писаца двадесетог века, Францу Кафки, а истовремено одсликава владајући доживљај живота и егзистенцијалне представе доба у коме живимо.

Аутор „Кафкиног сина“ спада међу оне писце који су веома неповерљиви према свему што је одвећ сентиментално, „лирско“ и субјективно. Готово андрићевско зазирање од прилива личног и анимозитет према било каквој поетизацији прозног говора, једна је од суштинских одлика Хаџи Танчићевог стила. Из тих разлога, субјективна инспирација (тренуци из детињства или из младости) бива у овој књизи доследно и успешно посредована.

Прозни израз у „Кафкином сину“ једноставан али сугестиван, одређен је и омеђен самом природом кратке приче, њеном непретенциозношћу. На малом простору пробраним средствима, у неколико потеза Хаџи Танчић даје минуциозне описе неке личности, слика типичне ситуације, оживљује препознатљив амбијент. При томе, реалистичка дескрипција спољашњег која није тако често видљива , али је ипак присутна, сугерише оно унутрашње, дубље и невидљиво, оно што није доступно непосредном искуству; у овим записима остаје се више у наговештају него што се директно експлицира; недовршеност и отвореност нису случајне.По среди је, дакле, поступак којим се само назначују обриси догађаја или лика, приказују наизглед, ситна збивања свакодневног живота.

Најновијом књигом Саша Хаџи Танчић доказује сопствене списатељске могућности, а у ширем контексту гледано, доприноси оживљавању помало занемареног литерарног жанра-кратке приче, као неопходног камичка у богатом и раскошном мозаику наше домаће, савремене књижевности.

IX

УРЕДНИК „ТАЧКЕ“ – Издавачка кућа „Филекс“ из Лесковца 26. децембра 2005. године покренула је недељне новине „Тачка“, које су излазиле до 26. фебрара 2007. године (укупно 30 бројева). У импресуму првог броја поред главног и одговорног уредника листа Радисава Филиповића, иначе власнике Филекса, уредник је Дејан Ђорђевић, а у редакцији су Властимир Вељковић, Јасмина Петковић, Садија Хрвић, Јелена Станковић, Јелена Стаменковић и Јовица Стаменковић.[9]

У уводнику лесковачких новина Тачка записано је да је „искрена жеља редакције да лист који имате у рукама буде поуздано и правовремено гласило токова и дешавања у лесковачком крају и на ширим просторима југа Србије“.

„Блокирана и прећуткивана информација није наша далека прошлост. Много и дуго се ћутало. А било је и ућуткивања. Није то било тако далеко.“[10]

Човек данашњице је оплићао и опатуљио се. Без смисла за вертикалне вредности, без чежње за преображењем своје свакодневице, без трагања за решењем „проклетих питања“, он је затворио своје ризнице и постао потрошачка животиња.[11]

Годинама већ очекујем да се нешто важно догоди, а као да се ништа не дешава. Са тачке гледишта грађанина Србије, оног кога називају „обичним“, и сада је све у овој држави исто као и пре годину, пет, десет…[12]

Народна мудрост нас учи да „више вреди искра поштења но кола знања и мудрости“. [13]

Како би било да покушамо нешто другачије! Да пишемо само у позитивном смислу и објективно.[14]

[1] Дејан Ђорђевић, Крилате руке љубави, избор из љубавног поетског стваралаштва просветних радника са аутопоетским исказима и критичким коментарима, Београд 2006.

[2] Саша Хаџи Танчић, Унутрашње писање Дејана Ђорђевића, рецензија збирке песама ,,Јесам и нисам’’, Филекс, Лесковац 2007, стр. 52 – 54.

[3] Небојша Деветак, Поетске минијатуре Дејана Ђорђевића

[4] Ранко Павловић, Над рукописном збирком песама „Крај и бескрај“ Дејана Ђорђевића

[5] Дејан Ђорђевић, Тематска конвенционалност модерног израза, приказ (Љубиша Динчић, Уклето, Филекс, Лесковац 2004), Помак, бр. 27 – 28, јул – децембар 2004, стр. 37.

[6] Д. Ђорђевић, Два Станкова романа, Помак, март – децембар 2006, бр. 34 – 36, стр. 40.

[7] Дејан Ђорђевић, професор књижевности, написао је и велики број песама, које су се појавиле у више угледних часописа. Неке се налазе у одабиру лесковачког песничког стваралаштва. Уз мању групу писаца из Грделице, Ђорђевић је оснивач КК Дервен’’ у Грделици.  .

[8] Дејан Ђорђевић, Кафкин син Саше Хаџи Танчића, Рад, Београд 2008.

[9] Лесковачке новине „Тачка“ бр.1, 26. децембар 2005, стр. 3.

[10] Реч уредника „Ћутање и прећуткивање“,16. јануар 2006, Лесковачке новине „Тачка“, бр. 2, стр. 3.

[11] Реч уредника, „Заглупљуј па владај“, Лесковачке новине„Тачка“, број 6, 27. фебруар, стр. 3.

[12] Реч уредника, „Навика на зло“, Тачка, бр. 7, 13. март 2006, стр. 3.

[13] Реч уредника, ,,О васпитању“, Тачка бр. 8. Мај 2006,  стр. 3.

[14] У ЛКЦ крајем септембра 2014. године промовисана је књига Будим се да бих те волео, а посебно надахнуто је о о њој, али и стваралаштву Дејана Ђорђевића говорио проф. др Душан Јањић.

Лесковац: Сајам информатичке технологије

септембар 27, 2014 у 5:02 am | Објављено у Uncategorized | Оставите коментар
Ознаке: ,

Leskovac centar Robna kuca novembar 1

ЛЕСКОВАЦ – У организацији компаније „Каталог“, а уз подршку локалне самоуправе, у Лесковцу је одржан први Сајам информационих технологија. Сајам је имао за циљ да скрене пажњу јавности на значај развоја информационог друштва, а посетиоци су могли да се кроз разговоре са стручњацима информишу о потенцијалу једног од најперспективнијих сектора у свету и код нас.

– Без технолошких иновација и информатичког знања, данас је просто немогуће напредовати. Зато локална самоуправа прати технолошке иновације и примењује их у свом раду – рекао је градоначелник Лесковца Горан Цветановић на отварању.

Leskovac centar lepa prolece

Сајам је био посвећен популаризацији  и едукацији у области информационо-комункационих технологија, а међу учесници, биле су и водеће ИТ компаније.

– Подршка коју нам је дала локална самоуправе од великог је значаја за нас. Надам се да ћемо следеће године сајам организовати у већем простору – рекао је Максим Василев, менаџер компаније „Каталог“.

Своја достигнућа у области практичне наставе на овом сајму представили су и ученици Техничке школе „Раде Металац“ у Лесковцу, објављено је на сајту града Лесковца.

Vlasotince: Dobli semafor posle 30 godina

септембар 27, 2014 у 4:51 am | Објављено у Uncategorized | Оставите коментар
Ознаке: , ,

 

VLASOTINCE – Na raskrsnici kod OŠ „8.oktobar“ i Policijske stanice u Vlasotincu nakon više od 30 godina ponovo je postavljen semafor. Cilj rehabilitovanja semafora je da doprinese bezbednosti pešaka, posebno đaka, u ovom delu grada jer oni svakodnevno prelaze magistalni put idući do škole, kažu nadležni, a prenosi R. Leskovac.

Semafor je ovde postavljen 1982. godine i bio je u funkciji svega nekoliko meseci. Mi smo, kao lokalna samouprava, izašli u suret direktoru škole koji je pre tri meseca došao sa molbom da vratimo semafor radi bezbednosti dece, rekao je ovom prilikom predsednik vlasotinačke opštine Zoran Todorović. Ja sam 25 godina direktor u ovoj školi i stalno sam molio da se rehabilituje semafor, što je evo sada i učinjeno, dodao je direktor OŠ „8.Oktobar“ Živorad Đonić.

Da je bezbednost dece na ovoj lokaciji ugrožena zbog velike frekvencije saobraćaja govori i podatak da je u decembru 2013. godine jedan vozač oborio dete na pešačkom prelazu usled čega je ono zadobilo prelom ruke i noge.

Apelujem na vozače da poštuju signalizaciju i da se pridržavaju ograničenja brzine, rekao je komandir Policijske ispostave u Vlasotincu Goran Takić istakavši dobru saradnju policije i opštine.

Semafor je nabavljen sredstvima koja se u kasu lokalnog budžeta slivaju od naplaćenih kazni za saobraćajne prekršaje na teritoriji opštine. Lokalna samouprava je pre mesec dana, od tih sredstava, obezbedila policiji u Vlasotincu savremeni radar vredan milion i 404 hiljade dinara. Kako je najavio predsednik Todorović, još oko milion dinara tih namenskih sredstava biće utrošeno na projekat vertikalne i horizontalne signalizacije, a edukovaće se i osnovci i srednjoškolci o pravilima u saobraćaju.

Nova Naša reč: Prinudna naplata dugova

септембар 26, 2014 у 2:46 pm | Објављено у Uncategorized | Оставите коментар
Ознаке: ,

Elektrodistribucija, novembra 1

LESKOVAC – Grad Leskovac potpisao je ugovore sa stelcima protivgradne zaštite, na
osnovu kojih će se iz bužeta grada izdvojiti 2,4 miliona dinara, sa
svakim stelcem pojedinačno je potpisan ugovor u iznosu od 24 hiljade
dinara. Nedovoljno raketa i zastarela oprema  stalno su prisutni
problemi, a u narednoj godini budžetom će biti predviđena sredstva za
nabavku 120 raketa, obećali su čelnici grada.

Najnoviji, 36. broj Nove Naše reči piše o tome kako se na području
leskovačke Elektorodistibucije primenjuje mera prinudne naplate dugova
i prenosi navode gradonačelnika Leskovca da je lokalna valst u ovoj
godini izdvojila značajna sredstva za nabavku nove opreme i plate
zaposlenih u Domu zdravlja, čiji je osnivač lokalna samouprava.

Ovaj broj leskovačkog nedeljnika više pažnje posvećuje političkim
previranjima u vrhovima dve stranke, DS-u i DSS-u. Za Novu Našu reč
govori Saša Stojanović, koji je nedavno postavljen za poverenika DS-a
u Leskovcu. On se osvrće na dosadašnja zbivanja u stranci, na to da li
u ovoj stranci na nivou grada postoje različite struje, kao i na
buduće delovanje ove jedine opozicione stranke u Skupštini grada.

Nova Naša reč donosi još jedan intervju, sa Draganom Miljković iz
Gradske uprave za privredu i poljoprivredu, koja govori o svim
dosadašnjim licitacijama državnog poljoprivrednog zemljišta i
finansijskom prilivu koji po ovom osnovu ostvaruje grad.

Kako je Istorijski arhiv obeležio Dan otvorenih vrata za osnovce,
zašto i ko postavlja saobraćajne znake tako da mogu da povrede ljude,
naročito slepe osobe, kako je obeležen Dan paprike u Lokošnici, kakva
je to manifestacija koju Turistička organizacija Leskovca organizuje
krajem septembra pod duhovitim nazivom „Izađi mi na teglu“, možete
pročitati u najnovijem broju Nove Naše reči.

Leskovački nedeljnik donosi razgovor sa predsednicom
planinarsko-smučarskim društvom „Kukavica“ Jelicom Drašković, koje je
ove godine obeležilo 85-godišnjicu delovanja i postojanja.

Ljubitelji i poštovaoci sporta u ovom broju mogu pronaći niz
zanimljivih tema – od razgovora sa Zoranom Arnautović, svetskom
šampionkom u streljaštvu, o tome kako je proteklo Olimpijsko druženje
u Leskovcu u organizaciji Olimpijskog komiteta Srbije i Bojvođanske
banke, do najnovnijih dešavanja u oblasti fudvbala i rukometa.

I u ovom broj nisu izostale redovne rubrike – sećanja iz starog
Leskovca, književna dela naših saradnika kao i stvaralaštvo mladih
strip crtača.

LKC: Dejan Đorđević – „Budim se da bih te voleo“, promocija

септембар 25, 2014 у 4:31 am | Објављено у Uncategorized | Оставите коментар
Ознаке: , ,

djordjevic dejan novo

ЛЕСКОВАЦ – Лесковачки културни центар, Графичко издавачко предузеће FILEKS организују промоцију књиге Дејана Ђорђевића „БУДИМ СЕ ДА БИХ ТЕ ВОЛЕО“.

Једна песма преведена на петнаест језика.

Учествују:
проф. др Душан Јањић, професор француског језика,
Даринка Крстић, слависта,
Маре Каранфиловић, професор српског и македонског језика,
Гордана Тасић, професор енглеског језика,
Луција Петровић, преводилац са словеначког језика и аутор.

Промоцијом се обележава међународни дан страних језика. Петак, 26. септембар у 18 часова. Хол на спрату Лесковачког културног центра.

 

ОПШИРНИЈЕ

ДЕЈАН ЂОРЂЕВИЋ

 I

Дејан Ђорђевић је завршио гимназију у Лесковцу, а Филолошки факултет у Скопљу. Професор је у средњој школи у Грделици и Школи за образовање одраслих ,,Доситеј Обрадовић’’ у Лесковцу (од 1998/99). Песме објављивао: у Пиониру, листу лесковачких основних школа, Глубочици између обала, Власини, Градини, Помаку и Лесковачком дневнику. Члан је КК Глубочица – Лесковац, један од оснивача КК Дервен – Грделица (2000. године) и један од уредника часописа Белег (Грделица) и лесковачких новина Тачка. Живи у Грделици.[1]

Књиге песама: Јесам и нисам (2007), Не/пристајање (2008).

II

„ЈЕСАМ И НИСАМ“Како одредити лирски субјект поезије Дејана Ђорђевића кад се он већ сам одредио према себи потврдно и одречно? Лирски субјект Ђорђевићеве поезије крајње је двосмеран и антиподан. У песмама збирке ,,Јесам и нисам’’ пратимо га како осмишљава свет своје присутности, али и како га обесмишљава самим својим присуством. Он се појављује као субјект који, додуше, утиче и мења садашњост своје животне драме, али се сама драма одвија артифицијелношћу песничких циклуса који се смењују у низу од пет оделитних целина.

Помног читаоца занима стога чврста узрочна повезаност међу циклусима, међу којима је песма ,,О смрти’’ преломно место узрочно – последичног низа, пошто је у стању да трансформише трагичну и ироничну раван читаве збирке. И песник Ђорђевић се, до крајности интензивирајући смену датих равни, сврстава заправо међу модерне песнике; пре би се рекло да је песник модерног сензибилитета.

А што се оквира моделитета тиче, упркос свем задржавању неких традиционалних видова доживљаја (пре свега жене и љубави) удео надреалистичког је свакако онај доминантни елемент на којем његова поезија најснажније рачуна.[2]

Тако се циклусима ,,Ионако’’ и ,,Чекајући Бекета’’ обезбеђује како чист песнички аутоматизам тако и, једнако изражен, основни тип надреалистичког текста који осим расутости и привидне неповезаности слика испољава синтетичку и семантичку игру речима, нов и смео израз, под делотворним утицајем духа побуне која подстиче озбиљнија креативна прегнућа.

Песма ,,О смрти’’, дакле, битно се разликује од осталих песама у књизи. Уместо несумњивих лирских исказа (о братовој смрти) и констатацији (о подневном часу његове сахране) ,,свезнајућег лирског субјекта’’, завршним стихом постаје све сумњиво, мучно и неодређено; на први поглед се не може ухватити у реч нити идентификовати: ко заправо ,,саопштава’’ лирски субјект или само смрт!

Исказани завршни стих је лирском субјекту стављен заповедно: ,,Ником о мени не веруј.’’ Тиме је појачана несигурност лирског саопштења, тема певања и емотивног текста.

Посебно су занимљиви поменути трећи и четврти циклус. Одликује их ,,надрелистички нехај’’ у рађању асоцијација и непрецизност створена тим ,,нехајем’’.

За песника смисао може бити не само у речима него и испод њих (као у истоименој песми ,,Испод’’). Речи се понављају, ,,шетају’’ као у песми ,,Тамо амо’’ и спонтано улазе у ланац асоцијација. Ту су и два синестезијска поступка: песма је присвајање и одвајање. Тежња за спонтаношћу и ,,дозивањем’’ речи се наставља, па би се песме ових циклуса могле стопити у једну.

Аутор Дејан Ђорђевић, дакле, зна за надреалистичко искуство и уме да га уклопи у своје певање. Овај песник, уосталом, три посебне песме посвећује или је надахнут емблематичним личностима дубоко повезаним са наслеђем овог модернистичког покрета између два светска рата: Бранком Миљковићем, који је (преко неосимболизма) сматрао себе унуком надреализма, затим Сигмундом Фројдом, најпроницљивијим тумачем снова и несвесног (на чијем трагу су надреалисти градили своје теоријске програме и манифесте) и, дакако, Семјуелом Бекетом, чије се дело, доследно надреалистичким начелима, дограђује до апсурног.

Певање у збирци ,,Јесам и нисам’’ развија се из перспективе савременог аутора. Већим делом је то Ђорђевићево ,,унутрашње писање на клацкалици смрти’’ (према једном тумачењу јунака романа ,,Распуст’’ Александра Вуча). Осмишљена је по основама свих времена до ове ноћи, саткана од аутентичних виђења, снова и доживљаја.

,,Унутрашњим писањем’’ све је подређено перспективи субјективног певања, до те мере да Ђорђевићева поезија постаје такозвани ,,доживљени говор’’. Дејан Ђорђевић има своју поетику. И по томе се издваја из унисоног круга сродника по завичајном песничком поднебљу. Он већ песничким првенцем ствара своју ,,стварност’’. Заједничко јој је што су оба лирска субјекта (кад јесте и кад није) заправо исто. Ова два егзистента статуса су супротстављена као сурова реалност, поларизовање ,,појединих стварности’’ – још један идеал из доба надреализма. Свака раван постојања, узета за себе, изгледа као тренутачан плод свести, али се сваки веома прецизно уклапа у онај други – јесам и нисам, и обратно: нисам, дакле, јесам! ,,Дупли’’ статус постојања развија се свом ширином и средствима дисоцијације: описима, епизодама и сликама, што све скупа доводи у питање психолошку вредност лирског субјекта, али доприноси уверљивости његове пуне уметничке егзистентности.

Ништа природније него да песнички субјект који сумња да јесте, елементима метафоризовања, универзализује поруку своје уметничке егзистентности читавог света: што су елементи стварности конкретнији, сумња у сваку елементарност је несумњива.

III

ПОЕТСКЕ МИНИЈАТУРЕ ДЕЈАНА ЂОРЂЕВИЋА – Невелик је број српских песника који своје песме обликују на начин како то чини Дејан Ђорђевић. Рафинисаног језика, до огољелости, готово ослобођеног метафоре, он рефлексије о свету у коме живи својом поетском пресом сабија у минијатуре, кратке по форми али језгровите по значењу.

Склон ненаданим обртима, неочекиваним и необичним синтагмама, Ђорђевић често код читаоца изазива зачудност и изненађење. Баш као Васко Попа, својевремено, својом поезијом. Очигледно је да му је овај песник један од узора, а ту је још и Новица Тадић, дакле песници изразито модерне провинијенције у нашој поезији. Међутим, ови песници су само ослонац Ђорђевићу у обликовању сопствене поетике.

Песме овог песника неодољиво подсећају на дела апстрактних сликара, без изражене фигуративности и препознатљивости, већ као нешто мисаоно, нестварно, што само као појам заокупља мисли. Зато и не чуди што су за предлошке неких његових песама узети мотиви из уметничке сфере, пре свега литературе и сликарства.

Као и већина савремених песника Ђорђевић је склон дисонанци, иронији, сатиричности, парадоксу, диспаратности слика, а све то са циљем демистификације стваралачког чина и дела, односно његовог одјека у (д)уху читаоца.

У том смислу индикативни су стихови из „Мокре песме“:

 Поплављена друга строфа песме.

Отежано кретање стихова.

Предузимају се све мере

Да се речи евакуишу

Иронични искорак кроз ове стихове који претендују зачудности и изворности, разнородности асоцијација, нису само су у фонетској, лексичкој и мисаоној конструкцији одлична илустрација онога што ћемо пронаћи и у већини Ђорђевићевих песама. Они илуструју не само формалну поетску изражајност, већ и песников однос према стварима, догађајима из песниковог животног окружења, па до ширења на шири друштвено – политички план. Наиме, Ђорђевић није метафизички песник; апстрактно у његовим песмама је тек померена перцепција, или боље рећи изабрани ракурс посматрања, промишљања и бележења онога што му се чини занимљивим и вредним „опевавања“. Њему предвидљиво једноставно није интересантно, односно њега интересује проналажење непознатог у познатом, појединачног у општем, необичног у свакидашњем. Он успешно издваја неочекивано из очекиваног, иновацијски пресвлачи традиционално у ново рухо, успешно избегавајући отрцане фразе уопштености. Овакав поступак је готово неизводив без ироничних осенчења,  где слике попримају ефекат искривљеног огледала, као на пример у првој строфи песме „Седам обраћања Марији“:

Драга Марија, и данас је кишно као и јуче. Кишни човек пише кишну песму, окишио у ово љубавно доба. Знам да су све емоције мокре. Прокишњава глупост.

Ова синтагма прокишњава глупост може се сматрати кључном у циклусу „Пројекти“. Кроз песме овог циклуса провејава углавном она прашина коју су нам у очи бацали којекакви „пројектанти“ послењих двадесетак година. Већина ових песама су сатирички обојене, са дубоким жигом сурове реалности коју смо проживљавали и коју још увек проживљавамо. И сам наслов „Пројекти“ носи у себи подсмешљиво и поспрдно значење. Од силних пројеката спали смо на то да буквално преживљавамо једући корење, како је то у једном тренутку јасно и саопштио један од кључних „пројектаната“.

 А у песниковој интерпретацији то изгледа овако:

Одредили су нам мисију и визију.

Циљеве и задатке смо сами себи поставили.

Од испитаних потреба све нам је приоритет.

Свој нервни систем стављамо на анализу.

Показатељи су јасни и конкретни.

Све је наше и све је туђе.

Пратиће нас двадесет и четири часа.

А онда ће све то оценити

Иставити на листу чекања.

Од живота ни Ж.

(Песма „Пројекти“)

По својој конкретности, суштаствености, интригантности и пре свега једноставности, ова песма ме је неодољиво подсетила на чувену песму Никите Станескуа „Пушка“. Они који су је читали знаће о каквој подударности је реч. Незадовољство постојећим, као константу, носи већина песника. Питање је само на који начин ће га реализовати кроз своје стваралаштво. Дејан Ђорђевић је, у том смислу, бунтовник са мером. Он је успео да сопствену стваралачку свест уравнотежи  са неминовношћу историјских дешавања и да их сведе у оквир објективности.[3]

IV

„КРАЈ И БЕСКРАЈ“ – Никада нико није, вјероватно зато што је то немогуће, измјерио колико је простора, колико ријечи, колико стихова потребно да би се пјесмом саопштила нека истина, и то не обична, огољена, већ истина исказана првенствено пјесничком сликом у којој (и на којој) међусобно усклађене рефлексија и емоција имају своју аутономију и никада једна другој не засметају. Мјера је, зато, у пјесниковом срцу, у његовом поимању свијета, у његовој потреби да на ненаметљив начин макар укаже на то шта би требало мијењати у том свијету да би био по мјери човјека и свега оног што је око њега створено, да међусобно служе једно другом.

Управо изречена мисао није плод неке општости већ је проистекла  из ишчитавања рукописне збирке пјесама Крај и бескрај Дејана Ђорђевића, пјесника који у свом стваралаштву остаје вјеран ономе што називамо минијатуром. Није овдје случајно употријебљен израз називамо, јер пјесници попут Ђорђевића, језгровитошћу исказа и смисленошћу изреченог, проширују границе кратке пјесме, која је – ослонимо се овдје само на запажања проистекла из рашчитавања  Краја и бескраја – минијатура само по броју стихова, па и по њиховој краткоћи, а својом асоцијативниошћу осваја неупоредиво веће просторе. Погледајмо Ђорђевићеву пјесму Догорева:

 Ноћас је негде пала звезда

и кап кише погодила је птицу у лету

да ме небо хоће као страдалника.

 Сањам тело усамљено

небу и земљи грч да вратим.

 Поново догорева.

Док се у нашу (под)свијест и, још више, у осјећања напросто усијеца слика звијезде падалице и бисрне капљице која погађа птицу у лету, напросто осјећамо како је запаљен цијели космом у потрази за смислом бивствовања (и битисања) појединца у тој (све)општости. Додавање нових стихова, гомилање нових мисли и пјесничких слика, само би оптеретило ову пјесму и сузило оквире асоцијативности, потрло њену вишеслојност, удаљило је од читаочеве перцепције одузимајући јој шам првотности. Можда би се баш зато (и на овом примјеру) могло рећи да Ђорђевић својим пјесмама брани смисао минијатуре, потврђујући да јој заправо и није потребна никаква одбрана.Читалац ће вјероватно запазити колику симболику у Ђорђевићевој поезији имају огледало и птица, мада ове ријечи нису баш учестале у његовим стиховима. Огледало је подједнако одраз наше душе и наше слутње, а птица израз тежње ка лету у спознају, неће се погријешити ако се каже – више у одгонетање сопства него спољног свијета. Јер, човјек је, често, сам себи највећа тајна, нарочито када се на волшебан, пјеснички начин, прометне у митског Прометеја, као у пјесми Три скице за три приче:

 Небо и Земља.

Човек и стена.

Ватра у руци.

Орао на грудима.

 

Пјесник води занимљив разговор и са сопственим пјесмама. У том горљивом дијалогу, кад гори ноћ, може да се догоди и ово: У пожару је изгорео сан. Истовремено, док корачамо кроз непроход и поплаве, бауљају и наши стихови, као што се догађа у Мокрој песми:

 Поплављена друга строфа песме.

Отежано кретање стихова.

Док таква осјећања претаче у стихове, пјесник ствара и најупечатљивије слике (Ми смо пронађени):

 Тишина у нама

На песму је осуђена

Реч по реч.

У том сталном прожимању стварног и опјесмотвореног свијета човјек лако може и да се изгуби, а тада му ништа друго не преостаје, него да буде пјесник, па ће, као Д. Ђорђевић у шестом пјевању пјесме Седам обраћања Марији, једноставно рећи: Ја више не умем да волим, а не умем ни да ћутим о љубави. Не разговара, наравно, пјесник сам са собом, већ и са временом у коме живи, а што је често плод тог дијалога резигнираност, није пјесников гријех, јер он само пјева о ономе што јест око њега (па самим тим и у њему), као што то чини Ђорђевић у пјесми Теби за рођендан:

 Овде си

једначина са три непознате;

за боље и више није било места.

Уз потребу да се још једном нагласи да су минијатуре у збирци Крај и бескрај то само по форми, никако по асоцијативности, ову књигу Дејана Ђорђевића у коју је, у четири  циклуса, с тим што је у четвртом само једна пјесма, уврстио нешто више од педесет пјесама, свакако треба препоручити читаоцу.[4]

V

„УКЛЕТО“ ЉУБИШЕ ДИНЧИЋАПосле узлета у тајанствене пределе драмског стваралаштва (драме ,,Државна тајна’’ и ,,Живео народ’’) прекаљен за смелије литерарне подухвате Љубиша Динчић, у стваралачком преображају залази својом прозом у један компексан књижевни жанр, роман.[5]

,,Уклето’’ Љубише Динчића је по броју страница на колебљивој граници између дуже приповетке и романа. Насупрот развијеној фабрули, временско – пространој каузалности, имамо модеран тип романеске структуре. Сужава се епска наративност, фабула се редукује, временске и просторне одреднице се релативизују. Тако се постепено, у прозни текст уграђују елементи лирског израза.

Тема романа ,,Уклето’’ је исувише позната (распад породице, проклетство), у књижевности већ толико употребљавана да се опасно приближава граници семантичке ,,испражњености’’. Фабуларно језгро ,,Уклетог’’, премда заплета у чисто класичном смислу баш и нема, твори ,,историја’’ једне од многих породица располућених између патријалхалног менталитета и ,,усуда’’ који долази са новим временом. Градећи своје дело од неколико међусобно преплетених приповедних и временских равни, аутор то чини издижући их симболично до уклетости породице, поднебља, читавог света.

Овај високо препознатљиви оквир у коме се одвијају све поменуте равни послужио је аутору да причу обликује лирски, поетски и уметнички вредно исказом древне бременитости поруке да је све морало да се догоди, ако се збило, наводи у својој рецензији књижевник Саша Хаџи Танчић.

,,Уклето’’ је роман лабаве композиције (руши се временско-просторна узрочност, присутни су хронолошки скокови). Проза је врло близу лирском исказу. Догађаји се описују у дисконтинуитету, онако како се одвијају у самом аутору и његовим јунацима.

Скоро да немамо дескрипцију догађаја – има децкрипције унутрашњих осећања приповедача и јунака романа. У надахнутим лирским описима примећујемо ,,плес речи’’. Радња скоро у потпуности губи динамичност, и сва пажња се усмерава на атмосферу, на стање.

Роман је богат и микростилским карактеристикама које непосредно ,,боје’’ причу (добро пронађени изрази), и то посебно у другом делу књиге.

Једна од особености овог романа је то што сви ликови говоре језиком којим говори и сам наратор. Индивидуализацију и карактеризацију писац надокнађује њиховим размишљањима и животима који живе и тиме доприноси да читалац може доживети ,,пуноћу’’ литерарне слике која му је предочена.

То је најлакше уочљиво у закључном одељку романа, разговору између Јефтимија и Огњена Рашића, главних јунака. Језик је ту књишки савршен, исти онај којим приповедач прича целу причу, али амбијентално и мисаоно сасвим подесан за дочаравање света једног нељудског бића као што је Јефтимије Рашић, водени дух.

Фантастично је још једна од одлика Динчићеве романескне грађе. Реч је, дакле, о модерној фантастици у књижевности, која више не саздаје аутохтона чудесна бића већ чудесну стварност, и њена је намена дубље разоткривање реалног света или откривање фантастичног у свакодневном. Јунаци се осећају лагодно и не постављају питање реалности или нереалности.

После свега, очигледно је да Љубиша Динчић није превише инсистирао на формалном перфекционизму, већ успева да једноставно исприча ону стару, увек исту и увек различиту, причу о егзистенцијалној мучнини. Одабирајући да прича о губитницима Љ. Динчић је одабрао надмоћну уметничку позицију и та надмоћност је искоришћена.

Суд о постојању списатељског талента Љубише Динчића никако није у питању; ваља рећи да од овог писца читалац још увек више очекује.

 VI

РОМАНИ СТАНКА МИЉКОВИЋАРомани Станка Миљковића ,,Тумач сопственог сећања’’ и ,,Опсада’’ обезбедили су онај други елемент уз који књижевно дело једино може да постоји за читалачку публику. Сигурно је једно, а то је довољно, да се књиге читају, а судови о њима су, свакако, различити, од негирања овакве прозе, до оних који ће је препоручити као вредне пажње.[6]

Говорећи о значају романа Р. Барт примећује: ,,Неки људи као да прижељкују такст који је потпуно модеран и сасвим нечитак, текст без сенке, одсечен од владајуће идеологије, али то би био текст без плодности, без продуктивности, у ствари јалов текст из којег ништа не би проистекло. И обратно, читљив или традиционалан текст не може а да не постане стерилан, да буде сасвим предсказљив и на први поглед схватљив’’.

Роман ,,Тумач сопственог сећања’’ је некако и класичан и модеран. Модеран је по томе што један од главних јунака, Милош Вучић, носи радњу, а она често тече мимо њега. Вучић прича о догађајима, учествује у њима, јесте главни лик, и није. Главни су сви епизодни ликови, а њих је на десетине, јер сваки је за неко време присутан и од њега зависи догађај. И тако се обрачунавају са самим собом и непостојећим саговорником: онда је то покрет да се учини нешто човечно, да се неко заштити, расветли истина и ослободе сећања.

Према структури Миљковићевог романа наслеђује у приповедачкој техници много од традиционалног романа, али по обради ликова, према стварности и односа човекове свести према проблемима егзистенције, роман задобије елементе модерне прозе.

Миљковићев поступак описивања је дедуктиван: од општих опажања иде према духу својих ликова. Наративни ток одликује се не тако наглим хронолошким скоковима и просторним премештањима. Миљковићев текст је бујан, он поседује моћ брзих захвата и промена драмских ситуација. Његово надахнуће се рађа у наглим скоковима. Линеарност приповедања на почетку и на крају романа повремено се разбија дијалогом, сећањем прошлих и садашњих радњи. Излагање појединих збивања, ситуација и призора су врло често хомогена и комуникативна. Понекад је језик сведен само на меру сугестивног саопштавања. Ако се задржимо на дикцији ликова, приметићемо да се оне међусобно разликују, да на један начин говори мајка, на други отац, на трећи син. Такође, примећујемо да наведени јунаци говоре о ономе што им најприродније одговара.

У роману ,,Опсада’’, Миљковић се враћа историјској прошлости. И треба одмах рећи, чини то успешно. Миљковић успева оно што је у овој књижевној врсти (историјски роман) најтеже: успоставити прави однос, литерарно најпродуктивнију равнотежу између аутентичних историјских чињеница и њихове уметничке ,,надградње’’. ,,Опсада’’ залази у прошла времена ослушкујући њихов јек који увек и свуда стоји притајен, који обитава као доказ бескрајних духовних димензија једног народа. У својој бити, Миљковић је са јасним уобличеним искуством, примереним знањем, несебично приклоњен традицији и коренима. Међутим, овде су појединачне судбине у првом плану а историја у другом. Он није од оних писаца код којих крупни историјски догађаји, велике теме и важне идеје времена заклањају животе конкретних људи. То не значи да се у ,,Опсади’’ не покрећу значајна питања историје, националне егзистенције и људског живота уопште. Напротив. Само што овај писац зна да је у уметности најкраћи пут да се до овог питања доспе, пут од појединачног ка општем.

Кроз поступке једних и судбине других историјских и псеудо историјских личности, читаоцу се сугеришу истине трајнијег значаја. Једна од таквих је да је човек, готово увек, жртва историје. Историја је непрекинути след разноврсних обмана и лажи. Он овде извлачи оно што у себи укључује сукоб супротних сила, јер живот извире управо из те сукобљености добра и зла, лепог и ружног, истинитог и лажног. Он, дакле, денуцира и демитологизује (националну) историју. Но, за аутора ,,Опсаде’’ пакао нису други, човек је жртва властите, противуречне и несавршене природе. Корене историјског и сваког другог зла треба тражити у биолошкој, психолошкој и антрополошкој равни. Станко Миљковић је способан да оживи овакву атмосферу минулих времена.

Но, ако је ,,Тумач сопственог сећања’’ ипак остао испод нивоа ,,Опсаде’’, чини се да главни разлог треба тражити у избору приповедачког поступка који је одредио композицију и утицај на начин обликовања ликова у роману. Приповедање у роману ,,Тумач сопственог сећања’’ одвија се по систему концентричних кругова и нема вертикалног, узлазног развоја радње. Избор таквог статистичког (уместо динамичног) начина приповедања (не мора у литерарном смислу да значи ништа лоше), Миљковићево казивање иде у ширину уместо у дубину, уводе се нови ликови, епизоде и детаљи који се понекад чине недовољно мотивисани (произвољни) и не баш сасвим интересантни. Услед проширивања опсега приповедања, писцу је ускраћена могућност да неке добро постављене ликове пуније, свестраније осветли, до краја обликује и тако им обезбеди још снажније место у причи. Зато се, на пример, десило да однос између Новице Живковића, главног јунака овог романа и представника комунистичког режима, пуковника Ландеке, уместо да постане доминантан мотив, остаје недовољно развијена епизода. Хијерархизација ликова и мотива онемогућена је, дакле, недостатком једног снажнијег, доминирајућег фабулативног тока, па је ,,Тумач сопственог сеђања’’, у неку руку, књига у којој су делови уметнички смелији од целине.[7]

 VII

КАФКИН СИН САШЕ ХАЏИ ТАНЧИЋА – Добра књига, баш као и свако уметничко дело које вреди, обавештава само о себи, без икаквих посредника. О причама „Кафкин син“ Саше Хаџи Танчића ништа нисам чуо пре него што сам их прочитао, није било предходних најава, интервјуа, малих и великих звона која најављују посебан доживљај.[8]

Ако се за литературу може рећи да је достојанствена, отмена чак, онда је то управо књига о којој говоримо.Теме су сведене на најбитније, језик је одабран, јасан, казивање густо јако до опојности. Нема ничег сувишног, нема пренемагања, а како би и било када је реч о краткој прозној форми.

Неке основне црте пишчеве духовности препознају се и овде. Мислим пре свега, на трезвеност и суздржаност, несклоност олаким импресионистичким егзалтацијама, аналитичност као и способност да се битно разлучи од небитног. Отуда је, бар сада тако изгледа, кратка прича била напросто најпогоднија форма да се саопште нека ауторова животна искуства.

Према виђењу књижевног историчара и есејисте , уваженог професора новосадског универзитета , др Мирослава Егерића, у својству рецензента, Саша Хаџи Танчић је у овој књизи показао да је од оних писаца који негују дух финесе на рачун духа геометрије и да та врста испитивачке проницњивости јесте и врста победе српске прозне литературе. Он такође закључује ,да Хаџи Танчић не подлеже лиризму, већ „копа невидљиву, досад ретко откривану руду човекове проблематике и особености егзистенцијалног кретања“.

Ових шездесетак кратких прича, не дужих од странице, носе лични печат аутора, откривајући његов сензибилитет и афинитете према личности и уметничком свету једног од највећих писаца двадесетог века, Францу Кафки, а истовремено одсликава владајући доживљај живота и егзистенцијалне представе доба у коме живимо.

Аутор „Кафкиног сина“ спада међу оне писце који су веома неповерљиви према свему што је одвећ сентиментално, „лирско“ и субјективно. Готово андрићевско зазирање од прилива личног и анимозитет према било каквој поетизацији прозног говора, једна је од суштинских одлика Хаџи Танчићевог стила. Из тих разлога, субјективна инспирација (тренуци из детињства или из младости) бива у овој књизи доследно и успешно посредована.

Прозни израз у „Кафкином сину“ једноставан али сугестиван, одређен је и омеђен самом природом кратке приче, њеном непретенциозношћу. На малом простору пробраним средствима, у неколико потеза Хаџи Танчић даје минуциозне описе неке личности, слика типичне ситуације, оживљује препознатљив амбијент. При томе, реалистичка дескрипција спољашњег која није тако често видљива , али је ипак присутна, сугерише оно унутрашње, дубље и невидљиво, оно што није доступно непосредном искуству; у овим записима остаје се више у наговештају него што се директно експлицира; недовршеност и отвореност нису случајне.По среди је, дакле, поступак којим се само назначују обриси догађаја или лика, приказују наизглед, ситна збивања свакодневног живота.

Најновијом књигом Саша Хаџи Танчић доказује сопствене списатељске могућности, а у ширем контексту гледано, доприноси оживљавању помало занемареног литерарног жанра-кратке приче, као неопходног камичка у богатом и раскошном мозаику наше домаће, савремене књижевности.

VIII

УРЕДНИК „ТАЧКЕ“ – Издавачка кућа „Филекс“ из Лесковца 26. децембра 2005. године покренула је недељне новине „Тачка“, које су излазиле до 26. фебрара 2007. године (укупно 30 бројева). У импресуму првог броја поред главног и одговорног уредника листа Радисава Филиповића, иначе власнике Филекса, уредник је Дејан Ђорђевић, а у редакцији су Властимир Вељковић, Јасмина Петковић, Садија Хрвић, Јелена Станковић, Јелена Стаменковић и Јовица Стаменковић.[9]

У уводнику лесковачких новина Тачка записано је да је „искрена жеља редакције да лист који имате у рукама буде поуздано и правовремено гласило токова и дешавања у лесковачком крају и на ширим просторима југа Србије“.

„Блокирана и прећуткивана информација није наша далека прошлост. Много и дуго се ћутало. А било је и ућуткивања. Није то било тако далеко.“[10]

Човек данашњице је оплићао и опатуљио се. Без смисла за вертикалне вредности, без чежње за преображењем своје свакодневице, без трагања за решењем „проклетих питања“, он је затворио своје ризнице и постао потрошачка животиња.[11]

Годинама већ очекујем да се нешто важно догоди, а као да се ништа не дешава. Са тачке гледишта грађанина Србије, оног кога називају „обичним“, и сада је све у овој држави исто као и пре годину, пет, десет…[12]

Народна мудрост нас учи да „више вреди искра поштења но кола знања и мудрости“. [13]

%

Тачно пре годину дана, тада скромно, група лесковачких новинара уз помоћ издавачке куће Филекс, формирала је „Тачку“, лесковчаке новине. Ти скромни, трудељубиви и усамљени информативни радници, на челу са власником издавачке куће Радисавом Филиповићем, заорали су дубоку бразду у пољу наше информативне делатности и посејали семе чији ће плодови трајати.

Текстови прожети мирисом давнине, што у себи носе аманет прошлости и бурне тонове савремености уносили су у душу читалаца сваког другог понедељка у месецу, снажну веру у живот и људе и љубав према слободи мишљења и правди, а понајвише истини. Човек постаје човек у оном тренутку када постане свестан себе, и када визија слободе постане сопствена оркестрација тонова животног кретања. Дубоко развијена мисао да се види истина, смелост да се она саопшти, вештина да се од истине створи убојно оружје у борби за њено остварење, и изузетан дар за општење са читаоцима, то је суштина оних који су писали за новине.

%

Како би било да покушамо нешто другачије! Да пишемо само у позитивном смислу и објективно. Да оформимо речима осећање свих људи, јер више је онога што човечанство веже, него онога што га раздваја. Због свега овога, за Вас и од Вас, Тачка је себи обезбедила дуговечност.[14]

[1] Дејан Ђорђевић, Крилате руке љубави, избор из љубавног поетског стваралаштва просветних радника са аутопоетским исказима и критичким коментарима, Београд 2006.

[2] Саша Хаџи Танчић, Унутрашње писање Дејана Ђорђевића, рецензија збирке песама ,,Јесам и нисам’’, Филекс, Лесковац 2007, стр. 52 – 54.

[3] Небојша Деветак, Поетске минијатуре Дејана Ђорђевића

[4] Ранко Павловић, Над рукописном збирком песама „Крај и бескрај“ Дејана Ђорђевића

[5] Дејан Ђорђевић, Тематска конвенционалност модерног израза, приказ (Љубиша Динчић, Уклето, Филекс, Лесковац 2004), Помак, бр. 27 – 28, јул – децембар 2004, стр. 37.

[6] Д. Ђорђевић, Два Станкова романа, Помак, март – децембар 2006, бр. 34 – 36, стр. 40.

[7] Дејан Ђорђевић, професор књижевности, написао је и велики број песама, које су се појавиле у више угледних часописа. Неке се налазе у одабиру лесковачког песничког стваралаштва. И као критичар, и као песник, Дајан Ђорђевић је показао да је не само талентован и проницљив стваралац, него да изриче оцене које су у дослуху са савременим песничким и књижевним тренутком. Уз мању групу писаца из Грделице, Ђорђевић је оснивач КК Дервен’’ у Грделици.  Напомена: Дејан Ђорђевић је рецензент књиге Лесковачки писци и њихово доба аутора Д. Коцића.

[8] Дејан Ђорђевић, Кафкин син Саше Хаџи Танчића, Рад, Београд 2008.

[9] Лесковачке новине „Тачка“ бр.1, 26. децембар 2005, стр. 3.

[10] Реч уредника „Ћутање и прећуткивање“,16. јануар 2006, Лесковачке новине „Тачка“, бр. 2, стр. 3.

[11] Реч уредника, „Заглупљуј па владај“, Лесковачке новине„Тачка“, број 6, 27. фебруар, стр. 3.

[12] Реч уредника, „Навика на зло“, Тачка, бр. 7, 13. март 2006, стр. 3.

[13] Реч уредника, ,,О васпитању“, Тачка бр. 8. Мај 2006,  стр. 3.

[14] Реч уредника, Тачка, бр. 27, 18. децембар 2006, стр. 3.(комплетан осврт)

 

Krivična prijava protiv gradonačelnika Leskovca dr Gorana Cvetanovića

септембар 24, 2014 у 11:39 am | Објављено у Uncategorized | Оставите коментар
Ознаке: , ,

cvetanovic da sve ima ponesto

LESKOVAC – Doskorašnji bliski saradnik gradonačelnika Leskovca Nenad Arsić podneo je  juče oko 18 sati krivičnu prijavu protiv prvog čoveka lokalnih vlasti u Leskovcu Gorana Cvetanovića zbog navodnog nasilničkog ponašanja, rečeno je JUGpressu u leskovačkoj policiji.

Arsić je predhodno bio u Urgentnom centru leskovačke bolnice u kome je zvanično zabeleženo da se javlja „zbog povreda u tuči“. Lekari su konstatovali lake telesne povrede, saznaje JUGpress.

Sve ovo je,  tvrde očevidci, posledica incidenta koji se, navodno, dogodio u kabinetu gradonačelnika juče u prisustvu više bliskih saradnika i partijskih prijatelja  Cvetanovića i Arsića.

Panorama Leskovca, 1,

Prema JUGpressovim izvorima Cvetanović je, navodno, nekoliko puta udario Arsića Arsić se jutros nije pojavio na poslu u Agenciji za lokalni ekonomski razvoj (ALER) a njegov mobilni telefon je isključen.

JUGpressovi upućeni izvori/očevidci, tvrde da je  svadja izmedju dvojice nekadašnjih veoma bliskih saradnika izbila zbog predstojećeg sajma u Grčkoj i tračeva vezanih za sastav delegacije koja će putovati i iz Leskovca na njega.

Izvori blsiki gradonačelniku pak tvrde da čitava stvar ima i dublju pozadinu i da je vezana za uporno ponavljanje konkursa za direktora filijale  Nacionalne službe zapošljavanja u Leskovcu za koje konkuriše  Nenadov brat blizanac Predrag.

Ovaj dogadjaj je sinoć bio glavna tema u leskovačkoj   čaršiji i na društvenim mrežama ali niko, čak ni na lažnim FB profilima, nije pomenuo ime gradonačelnika.

Poslednja nezvanična priča jeste da je, navodno, Arsić  povukao krivičnu prijavu. U principu, krivičnu prijavu bukvalno može da podnese svako protiv svakoga a na policiji je da, kroz svoje istražne radnje, utvrdi da li je prijava osnovana javlja agencija JUGpress.

Следећа страна »

Create a free website or blog at WordPress.com.
Entries и коментари feeds.