Difuzna refleksija nastupa u Vučju

 

         

LESKOVAC, VUČJE – U kafe klubu HIPNOTIK u Vučju, rok grupa „Difuzna refleksija“ iz Leskovca održaće večeras humanitarni koncert za prikupljanje pomoći za poplavljena područja.

          Početak koncerta je u 22 sata.

Advertisements

Danilo Kocić: Izabrani dani (IV), roman

Image

Alea iacta est (Cezar) Коцка је бачена.

Ове речи је изговорио Цезар када се припремао да пређе реку Рубикон и започне грађански рат.Има значење доношење важне одлуке после дужег колебања.

%

Учитељ Душан Тошић никада није давао лоше савете. Говорио је о лепоти учења, молио да шаљу дацу у школу, да их описмене, а да она најбоља оду у Београд.

-Тешка је сељачка погача! – казивао је на сеоским прелима која је волео да обилази.

Ко ће нам обрађивати њиве када нам се деца описмене? – одговарали су накострешено сељаци.

-Има лека за сваку бољку! – додавао би учитељ Тошић гласом пуним неке далеке туге, али и самопоуздања.

Петровићи су послушали тај савет иако ни сами нису били убеђени да ће од тога бити неке вајде. Зарекли се да им деца више не буду виноградари, па макар поскапавали да у сиротињским годинама обезбеде паре за школовање. Једном се чак и посвађаше јер нису могли једно друго да убеде како да сељачком беспарицом школују децу.

-Па, позајмићемо као и сви сиротани, а онда ћемо враћати! – говорила би љутито Милица.

-Лако је то рећи, али кад се враћа узето не могу ни да спавам! – уверавао је Станоје, али је и сам себе убеђивао да ће урадити оно што се чинило немогућим!

Јован, њихов син, није ни слутио шта му родитељи спремају. Каква ће судбина задесити Јовану и Милену, ни сами нису знали. Било је најважније да се преломи одлазак сина.

Талентом и радиношћу, Јован је показивао да ће бити прави сликар, али су родитељи желели да постане нешто друго. Шта, била је велика тајна. Једино је било важно да задиви сељаке када се врати из великог града!

Ма колико сељани повремено били љути на свога учитеља, јер нису увек разумели  његов далеки зов, гледали су га занесено, чудно, као да су нагло опијени. Његове јаке трепавице деловале су сугестивно, а глас као да је долазио из дубине неке провалије, уверавао је сељаке, јаче од било које људске клетве, да у тим казивањима могу да пронађу једини пут који ће њиховој деци омогућити лагодније сутрашње дане.

-Верујемо учо теби, али ти мораш да верујеш нама! – казивали су сељаци.

-Наши неспоразуми нису за дуга говорења! Довољно је да се окренете око себе и пресудите! – самоуверено би настављао учитељ.

Иако су сељаци покушавали да одгонетну његову упорност, нису могли. Једноставно, сељачка душа и учитељево срце били су по много чему два различита света.

Начитан, млад, упоран, дошао је у њихово село да учи децу и да – како је волео да казује – и сам учи! Колико се може и мора! Ово баш мора није волео да говори, али му се једном и то омакло.

-Мора да се учи као што мора да се сања! – каза учитељ кроз загонетни смешак.

Сељаци поново нису разумели свога учитеља. За њих су приче о сновима биле заморније од нарамака тешке буковине коју су носили из забрана. Мучило их је да уопште о томе и зборе. Снови су их прогањали, али су од њих бежали, јер су и сами веровали да су грешни кад тако често сањају како их неке војске јуре и како нису у стању да побегну даље од висоравни која је раздвајала њихово од суседног села.

Петровићи, истина, нису били изузетак, али су међу првима схватили да је њихова судбина у учитељевим рукама.

-Нека буде како кажеш! – рече Станоје Петровић дан после Петровдана, сеоске славе, болећивим, промуклим гласом, гласом поразног, изнемоглог човека.

Пољуби учитеља и тада се зарече да ће њихов син Јован сигурно изучити неку ,,велику школу.”

-Где да га шаљемо, шта да изучи, учитељу? – упиташе готово у исти глас Милица и Станоје.

То ни сам учитељ није хтео да каже. Ни он није био сигуран да ће погодити прави циљ. Само се некако загонетно смешкао и готово нечујно казивао да се школа мора учити, а остало, остало је већ неки непознати пут који се преваљује ако се има довољно упорности.

Те слике су се често понављале, али је Станоје све више био убеђен да ће му син заиста изучити школу. Чак и када је поболео, дао је аманет да се мора поступити по учитељевој жељи, која је постала и његова најтврђа клетва.

-Нека Јован иде у Београд!

Жена Милица није могла да поверује у оно што је чула. И сама је исприкрајка маштала како би то волела, али није смела да изговори ту реч. Бојала се да ће  поремети вековни закон сељачког трајања који је важио за забрђанска брда.

Од радости није знала шта да ради. Није могла да седне крај узглавља свог болесног мужа, али није могла ни сузу да сакрије. Навиривале су таквом силином као да се догодила голема мука.

И Станоју је било неугодно. Можда није било згодно да сада говори о томе. Његова болест није била тако опасна, али се никада не зна шта доноси ново јутро. Сада су се, ето, због његове немарности, сустигле две судбине. И због једне и друге, Милица је плакала. Бојала се да се не деси најгоре, јер ако би, не дао Бог, Станоје умро, ни сама не зна како би могла да пошаље Јована у Београд.

-Молим те, Боже, не остављај ме саму! – данима је кроз сузе говорила Милица, скривена од других, скрајнута у своју сенку.

Молила се, поново скривена од свих; молила се и говорила како би било боље да болести дођу по њу, како не би био грех да она умре, а да њен Станоје остане, јер је глава породице, па ће заштитити децу и некако ће их ишколовати.

Десило се чудо, право чудо! Као да је неки ветар одједном однео болест, Станоје се нагло придигао и одмах наредио Милици да му спреми мало хране, а он ће отићи до винограда. Тамо ће се задржати до поднева, па ће за ручак доћи. Ако и закасни, да нико не брине, могу да ручају сами. Милица се обрадова што је њена молба услишена, али се бојала да се Станоју штогод лоше не деси, па га замоли да и она крене с њим.

-Па зар ти изгледам као подерани чаршав!

Када је чула Станојеве речи, Милицу обузе топлина, али се осети и пораженом; умало што није пала крај кревета лепо уређене гостињске собе!

 Image

%

Никоме се није чинило да време у Забрђу тако криомице лети као Јовану Петровићу када је оне године требало да се искраде из тог мионог колорита и да, можда, сва будућа надања проживи далеко од очеве куће.

Дан пре поласка за Београд био је мучан, спаран, летњи, врелина је толико пекла да је морао да оде до реке, али се прибојавао да се прикључи осталим жагорима који су се чули километар од обале. Ломио је себе у себи и изван себе, тражио је неку унутрашњу подршку и оправдање за своје будуће поступке, али није успео да је нађе. Знао је да мора већ сутрадан да крене из завичаја, али га је истовремено мучила помисао да је издајник неке дуге, давно прибележене традиције.

Криомице се примакао реци, сео на старо место и само благим климањем главом ставио до знања да је ту. Осети се победником, јер нико није ни приметио да је пристигао и то га у истом трену увери да ни одлазак из села не мора да схвати као неко издајство. У том магновању осети додир нечије руке; као да се на његово раме спустила непозната сенка. Нагло се трже, а онда застаде у окрету, јер није хтео ниједним гестом да ода своју унутрашњу узнемиреност. Рука његовог комшије Јовице је разоткривала да му је пријатељ и да га цени. Одједном се Јован преобрази и помирљиво, а затим довољно одлучно, каза:

-Спарина, Јовице… Па… лето је…

-Чуо сам да нас напушташ, Јоване? – директно, непријатним гласом, прозбори придошлица.

У том тренутку, Јован је намеравао да нешто изусти, можда да опсује, али се некако суздржа; не зна ни сам како му је то пошло за руком. Одмахну као да се предаје, па у знак неког оправдања, који се могао схватити и као признање кривице, каза:

-Тако је морало да се деси!

Њих двојца тог летњег поподнева нису прозборили ниједну реч. Јован је ушао у реку, Јовица се негде загубио, али је у ваздуху лебдело неко проклетство, неки чудан мирис, који је до касно у ноћ нагонио Јована Петровића да размишља где је направио грешку и како ће моћи да се оправда што напушта завичај.

-Па, побогу људи, не идем далеко. У Београд! – бунцао је сам себи у браду, док се будио често, сав у зноју!

Изговарао би затим Јован те речи тихо, толико тихо да није успевао ни самог себе да разуме и да схвати њихов прави смисао. Онда би додавао нове поруке и закључи да се само брани од неке намани, која му је ту у видокругу, а да и сам зна да све што говори може бити схаћено двоструко – и као његова одбрана, али и као тврда оптужница!

-Београд! Б е о г р а д!

Изговори неколико пута Јован ту реч као да жели да у њој пронађе најважније тајне које су скривене и као да би истовремено почео да разоткрива ново време у нове људе које ће неминовно срести и у неком непознатом кошмару налазити смисао свога новог трајања.

За њега, а још више за његове пријатеље из Забрђа, Београд је био град са слике једне разгледнице коју му је послала нека даља рођака. Јасно се распознају контуре Калемегдана, а све остало је била – тајна! Ни о Калемегдану нису ништа знали. Једино су чули да постоји. Све остало је била велика загонеткa!

Republičko takmičenje mašinskih škola

Слика

LESKOVAC – U Tehničkoj školi „Rade Metalac“ organizovano je 21. Republičko takmičenje mašinskih škola u četvrtom stepenu, na kojem ove godine učestvuje 56 učenika iz 28 škola Srbije.

          

           Takmičenje se odvija u dve discipline: modeliranje mašinskih elemenata i sklapanje i kompjuterska grafika u 2d formatu u kojima prema propozicijama učenici na posebno pripremljenim testovima pokazuju teoretsko i praktično znanje.

          Republičko takmičenje održava se uz pomoć lokalne samouprave i Mašinskog fakulteta Univerziteta iz Niša, rekao je direktor škole Slavoljub Stanojević i dodao da je svečan ton takmičenju dao Narodni muzej sa izložbom starih fotografija Leskovca.

        Ispred lokalne samouprave goste je pozdravila načelnica Gradske uprave za društvene delatnosti Suzana Stanković Ilić istakavši da su takmičari ono najbolje što zemlja ima u mašinstvu.

    http://www.mcleskovac.com

OŠ Josif Kostić: Zavrzlame i čarlame, predstava

LESKOVAC – U Narodnom pozorištu u Leskovcu sutra će biti odigrana predstava Zavrzlame i čarlame, u kojoj će nastupiti učenici Osnovne škole „Josif Kostić“. Predstava je deo projekta posvećenog Mesecu starog Leskovca, koji je realizovao Aktiv učitelja prvog razreda ove škole.

„Mi smo organizovali niz radionica na kojima su obrađivane starogradske pesme i igre i izrađivane grafike na ovu temu, a predstava „Zavrzlame i čarlame“ je završnica projekta.

 

 Naš cilj bio je oživljavanje duha starog Leskovca i izvornog leskovačkog dijalekta“, rekla je Vesna Pešić Životić, scenarista predstave i profesor razredne nastave u školi Josif Kostić.

Nakon premijere nastupiće Dečji crkveni hor „Branko“, a roditelji učenika pripremiće tradicionalna jela leskovačkog kraja. Profesorka Vesna Pešić Životić istikla je da je ovo prilika da se osnovci bliže upoznaju sa životom u starom Leskovcu i saznaju više o narodnoj tradiciji, s obzirom da će upravo to biti jedan od izbornih predmeta u školi od naredne godine.

Izvor: R.Lskovac

http://www.mcleskovac.com

Dragomir Radovanović: Knjiga o selu Kacabać

Слика

ЛЕСКОВАЦ – Народни музеј у Лесковцу организује промоцију књиге „Обредне песме, пословице и изреке пусторечког села Кацабаћ“ аутора Драгомира С. Радовановића.

У  књизи је забележен велики број народних песама и припевки, обрађене су народне пословице и изреке пусторечког краја и самим тим посебна пажња посвећена је локалној традицији и богатој култури нашег краја.

Приказане су основне одлике живота и народни обичаји који изванредно дочаравају друштвене прилике и укупан живот у селу Кацабаћ.

На промоцији ће говорити Владимир Ђорђевић, в. д. директора Народног музеја, Слађана Рајковић, рецензент, мр Мирослав Здравковић, Слађана Младеновић, социолог и Драгомир С. Радовановић, аутор.

Издавач књиге „Обредне песме, пословице и изреке пусторечког села Кацабаћ“ је Народни музеј Лесковац.

Radovanovic Obredne

Промоција књиге заказана је за уторак, 3. јун 2014. године у Градској галерији Народног музеја у Лесковцу са почетком у 18.00 сати.

Tehnička škola Crna Trava: Besplatan smeštaj i ishrana

Слика

CRNA TRAVA – Osnovci ovih dana privode kraju svoju osmogodišnju đačku misiju i uveliko se spremaju u odabiru životnog puta kroz srednješkolsko obrazovanje.

Nadležno Ministarstvo prosvete ponudilo je širok spektar zanimanja koja se mogu upisati, ali te mogućnosti u malim sredinama nema, što je svakako određeni hendikep za učenike iz malih varošica i opština.

Nekada je Crna Trava kao kraj slovila za kolevku građevinarstva, ali taj epitet je nedavno izbrisan, jer zuzetno malo učenika iskazivalo želju da pohađa smer građevinskog tehničara, što je bilo osnovni razlog da je rukovodstvo škole primoralo da se odrekne apliciranja za školovanjem učenika za zanimanje građevinske struke.

Tehnička škola sa domom učenika ,,Milentije Popović“ I naredne školske godine upisaće dva odeljenja, ekonomske struke I odeljenje geodetskog tehničara.

Ekonomski tehničari u Crnoj Travi školuju se duže vreme, a od prošle godine učenici stiču zvanje I geodetskog tehničara četvrtog stepena. U želji da upisani učenici imaju adekvatne uslove, jer hteli neki da priznaju ili ne priznaju, postojeća Tehničaka škola je jedina ,,firma“ u Crnoj Travi koja radi punim kapacitetom.

Слика

-I naredne školske godine u našoj školi u prvom razredu biće upisani učenici koji žele da se školuju za zvanje ekonomskog I geodetskog tehničara. Određena žal postoji što nemamo učenike građevinske struke, ali realnost na terenu i u vremenu u kome živimo primorala nas je da priznamo stvarnost, a to je da nema dovoljnogbroja kandidata za smer građevinske struke – veli Radoje Jović, direktor Tehničke škole sa Domom za učenike u Crnoj Travi.

Koji je smeštajni kapacitet vaše Doma za učenike?

-Projektovani kapacitet doma je za 76 učenika. U školskoj godini koja je na izmaku imali smo samo polovinu ispunjenosti doma.

Koje su pogodnosti koje nudite učenicima koji od jeseni krenu u vašoj školi ?

 -U želji da privućemo sve veći broj đaka za smer geodetskog tehničara odlučili smo da i ove godine ponudimo besplatni smeštaj I ishranu za sve učenike ovog profila koji se budu odlućili da dođu I budu naši sugrađani u narednih četiri školske godine. Uz to imaju besplatne udžbenike obrazovnog i stručnog tipa.

 Слика

Da li to znači da tu vrstu privilegije nemaju učenici ekonomskog smera?

-Da, tako je. Ali učenici ekonomske struke koji su lošeg materijalnog stanja imaju isti tretman kao i učenici geodetske struke. Inače, korisnici doma koji imaju sasvim pristojan konfor u domu za tri dnevna obroka plaćaju samo 5.400 dinara na mesečnom nivou, što se mora priznati da su uslovi korišćenja doma više nego povoljni.

Koja je vaša poruka budućim srednjoškolcima?

-Pozivam ih da dođu u našu školu i naš grad gde imaju maksimalne uslove da završe srednje obrazovanje, a da pored toga uživaju u čistom vazduhu i lepotama crnotravskog planinskog kraja – rekao nam je na kraju razgovora direktor Radoje Jović.

 

http://www.mcleskovac.com

Dr Ivica Savić: Skandalozno sudjenje u Leskovcu

Слика

LESKOVAC – Izgubio sam spor sa „Matroparkingjugom“. Osnovni i i Viši sud u Leskovcu ne samo da po službenoj dužnosti nisu vodili računa o tome da je u sporu dva privredna subjekta nadležan Privredni sud, već su arogantno ignorisali moje eksplicitno iznete primedbe na njihovu nadležnost i stali na stranu (kada može saobraćajna policija što bi se oni izdvajali?!) subjekta privilegovanog od politike.

Zašto „Metroparking jug“ nije tražio da im doplatnu kartu za parking plati moja firma koja je vlasnik vozila već ja kao fizičko lice? Zato što bi se ispostavilo da firma ima dozvolu nadležnog organa Grada da u cilju obavljanja delatnosti može da parkira svoje vozilo na teritoriji grada u trajanju do 30 minuta.


Zašto ovo pišem? Da bi ostalo zapisanu da je presudu Osnovnog suda doneo sudija Nebojša Lazić, a Višeg suda Nikola Pešić, predsednik i Suzana Mitrović i Zoran Milošević, članovi veća sudija.

Danas sam dobio obaveštenje od Visokog saveta sudstva da je moj zahtev da se gore pomenuti smene dat u nadležnost Disciplinskom tužiocu Visokog saveta sudstva.

Ovo je i moj grad i ne pristajem da u njemu nema mesta ni za koga osim za potlačene i tlačitelje!

Zato, ne predajte se!

 

http://www.mcleskovac.com