Difuzna refleksija nastupa u Vučju

мај 31, 2014 у 3:31 pm | Објављено у Uncategorized | Оставите коментар
Ознаке: , , ,

 

         

LESKOVAC, VUČJE – U kafe klubu HIPNOTIK u Vučju, rok grupa „Difuzna refleksija“ iz Leskovca održaće večeras humanitarni koncert za prikupljanje pomoći za poplavljena područja.

          Početak koncerta je u 22 sata.

Advertisements

Danilo Kocić: Izabrani dani (IV), roman

мај 31, 2014 у 10:11 am | Објављено у Uncategorized | Оставите коментар
Ознаке: , , , ,

Image

Alea iacta est (Cezar) Коцка је бачена.

Ове речи је изговорио Цезар када се припремао да пређе реку Рубикон и започне грађански рат.Има значење доношење важне одлуке после дужег колебања.

%

Учитељ Душан Тошић никада није давао лоше савете. Говорио је о лепоти учења, молио да шаљу дацу у школу, да их описмене, а да она најбоља оду у Београд.

-Тешка је сељачка погача! – казивао је на сеоским прелима која је волео да обилази.

Ко ће нам обрађивати њиве када нам се деца описмене? – одговарали су накострешено сељаци.

-Има лека за сваку бољку! – додавао би учитељ Тошић гласом пуним неке далеке туге, али и самопоуздања.

Петровићи су послушали тај савет иако ни сами нису били убеђени да ће од тога бити неке вајде. Зарекли се да им деца више не буду виноградари, па макар поскапавали да у сиротињским годинама обезбеде паре за школовање. Једном се чак и посвађаше јер нису могли једно друго да убеде како да сељачком беспарицом школују децу.

-Па, позајмићемо као и сви сиротани, а онда ћемо враћати! – говорила би љутито Милица.

-Лако је то рећи, али кад се враћа узето не могу ни да спавам! – уверавао је Станоје, али је и сам себе убеђивао да ће урадити оно што се чинило немогућим!

Јован, њихов син, није ни слутио шта му родитељи спремају. Каква ће судбина задесити Јовану и Милену, ни сами нису знали. Било је најважније да се преломи одлазак сина.

Талентом и радиношћу, Јован је показивао да ће бити прави сликар, али су родитељи желели да постане нешто друго. Шта, била је велика тајна. Једино је било важно да задиви сељаке када се врати из великог града!

Ма колико сељани повремено били љути на свога учитеља, јер нису увек разумели  његов далеки зов, гледали су га занесено, чудно, као да су нагло опијени. Његове јаке трепавице деловале су сугестивно, а глас као да је долазио из дубине неке провалије, уверавао је сељаке, јаче од било које људске клетве, да у тим казивањима могу да пронађу једини пут који ће њиховој деци омогућити лагодније сутрашње дане.

-Верујемо учо теби, али ти мораш да верујеш нама! – казивали су сељаци.

-Наши неспоразуми нису за дуга говорења! Довољно је да се окренете око себе и пресудите! – самоуверено би настављао учитељ.

Иако су сељаци покушавали да одгонетну његову упорност, нису могли. Једноставно, сељачка душа и учитељево срце били су по много чему два различита света.

Начитан, млад, упоран, дошао је у њихово село да учи децу и да – како је волео да казује – и сам учи! Колико се може и мора! Ово баш мора није волео да говори, али му се једном и то омакло.

-Мора да се учи као што мора да се сања! – каза учитељ кроз загонетни смешак.

Сељаци поново нису разумели свога учитеља. За њих су приче о сновима биле заморније од нарамака тешке буковине коју су носили из забрана. Мучило их је да уопште о томе и зборе. Снови су их прогањали, али су од њих бежали, јер су и сами веровали да су грешни кад тако често сањају како их неке војске јуре и како нису у стању да побегну даље од висоравни која је раздвајала њихово од суседног села.

Петровићи, истина, нису били изузетак, али су међу првима схватили да је њихова судбина у учитељевим рукама.

-Нека буде како кажеш! – рече Станоје Петровић дан после Петровдана, сеоске славе, болећивим, промуклим гласом, гласом поразног, изнемоглог човека.

Пољуби учитеља и тада се зарече да ће њихов син Јован сигурно изучити неку ,,велику школу.”

-Где да га шаљемо, шта да изучи, учитељу? – упиташе готово у исти глас Милица и Станоје.

То ни сам учитељ није хтео да каже. Ни он није био сигуран да ће погодити прави циљ. Само се некако загонетно смешкао и готово нечујно казивао да се школа мора учити, а остало, остало је већ неки непознати пут који се преваљује ако се има довољно упорности.

Те слике су се често понављале, али је Станоје све више био убеђен да ће му син заиста изучити школу. Чак и када је поболео, дао је аманет да се мора поступити по учитељевој жељи, која је постала и његова најтврђа клетва.

-Нека Јован иде у Београд!

Жена Милица није могла да поверује у оно што је чула. И сама је исприкрајка маштала како би то волела, али није смела да изговори ту реч. Бојала се да ће  поремети вековни закон сељачког трајања који је важио за забрђанска брда.

Од радости није знала шта да ради. Није могла да седне крај узглавља свог болесног мужа, али није могла ни сузу да сакрије. Навиривале су таквом силином као да се догодила голема мука.

И Станоју је било неугодно. Можда није било згодно да сада говори о томе. Његова болест није била тако опасна, али се никада не зна шта доноси ново јутро. Сада су се, ето, због његове немарности, сустигле две судбине. И због једне и друге, Милица је плакала. Бојала се да се не деси најгоре, јер ако би, не дао Бог, Станоје умро, ни сама не зна како би могла да пошаље Јована у Београд.

-Молим те, Боже, не остављај ме саму! – данима је кроз сузе говорила Милица, скривена од других, скрајнута у своју сенку.

Молила се, поново скривена од свих; молила се и говорила како би било боље да болести дођу по њу, како не би био грех да она умре, а да њен Станоје остане, јер је глава породице, па ће заштитити децу и некако ће их ишколовати.

Десило се чудо, право чудо! Као да је неки ветар одједном однео болест, Станоје се нагло придигао и одмах наредио Милици да му спреми мало хране, а он ће отићи до винограда. Тамо ће се задржати до поднева, па ће за ручак доћи. Ако и закасни, да нико не брине, могу да ручају сами. Милица се обрадова што је њена молба услишена, али се бојала да се Станоју штогод лоше не деси, па га замоли да и она крене с њим.

-Па зар ти изгледам као подерани чаршав!

Када је чула Станојеве речи, Милицу обузе топлина, али се осети и пораженом; умало што није пала крај кревета лепо уређене гостињске собе!

 Image

%

Никоме се није чинило да време у Забрђу тако криомице лети као Јовану Петровићу када је оне године требало да се искраде из тог мионог колорита и да, можда, сва будућа надања проживи далеко од очеве куће.

Дан пре поласка за Београд био је мучан, спаран, летњи, врелина је толико пекла да је морао да оде до реке, али се прибојавао да се прикључи осталим жагорима који су се чули километар од обале. Ломио је себе у себи и изван себе, тражио је неку унутрашњу подршку и оправдање за своје будуће поступке, али није успео да је нађе. Знао је да мора већ сутрадан да крене из завичаја, али га је истовремено мучила помисао да је издајник неке дуге, давно прибележене традиције.

Криомице се примакао реци, сео на старо место и само благим климањем главом ставио до знања да је ту. Осети се победником, јер нико није ни приметио да је пристигао и то га у истом трену увери да ни одлазак из села не мора да схвати као неко издајство. У том магновању осети додир нечије руке; као да се на његово раме спустила непозната сенка. Нагло се трже, а онда застаде у окрету, јер није хтео ниједним гестом да ода своју унутрашњу узнемиреност. Рука његовог комшије Јовице је разоткривала да му је пријатељ и да га цени. Одједном се Јован преобрази и помирљиво, а затим довољно одлучно, каза:

-Спарина, Јовице… Па… лето је…

-Чуо сам да нас напушташ, Јоване? – директно, непријатним гласом, прозбори придошлица.

У том тренутку, Јован је намеравао да нешто изусти, можда да опсује, али се некако суздржа; не зна ни сам како му је то пошло за руком. Одмахну као да се предаје, па у знак неког оправдања, који се могао схватити и као признање кривице, каза:

-Тако је морало да се деси!

Њих двојца тог летњег поподнева нису прозборили ниједну реч. Јован је ушао у реку, Јовица се негде загубио, али је у ваздуху лебдело неко проклетство, неки чудан мирис, који је до касно у ноћ нагонио Јована Петровића да размишља где је направио грешку и како ће моћи да се оправда што напушта завичај.

-Па, побогу људи, не идем далеко. У Београд! – бунцао је сам себи у браду, док се будио често, сав у зноју!

Изговарао би затим Јован те речи тихо, толико тихо да није успевао ни самог себе да разуме и да схвати њихов прави смисао. Онда би додавао нове поруке и закључи да се само брани од неке намани, која му је ту у видокругу, а да и сам зна да све што говори може бити схаћено двоструко – и као његова одбрана, али и као тврда оптужница!

-Београд! Б е о г р а д!

Изговори неколико пута Јован ту реч као да жели да у њој пронађе најважније тајне које су скривене и као да би истовремено почео да разоткрива ново време у нове људе које ће неминовно срести и у неком непознатом кошмару налазити смисао свога новог трајања.

За њега, а још више за његове пријатеље из Забрђа, Београд је био град са слике једне разгледнице коју му је послала нека даља рођака. Јасно се распознају контуре Калемегдана, а све остало је била – тајна! Ни о Калемегдану нису ништа знали. Једино су чули да постоји. Све остало је била велика загонеткa!

Republičko takmičenje mašinskih škola

мај 31, 2014 у 10:04 am | Објављено у Uncategorized | Оставите коментар
Ознаке: , , , ,

Слика

LESKOVAC – U Tehničkoj školi „Rade Metalac“ organizovano je 21. Republičko takmičenje mašinskih škola u četvrtom stepenu, na kojem ove godine učestvuje 56 učenika iz 28 škola Srbije.

          

           Takmičenje se odvija u dve discipline: modeliranje mašinskih elemenata i sklapanje i kompjuterska grafika u 2d formatu u kojima prema propozicijama učenici na posebno pripremljenim testovima pokazuju teoretsko i praktično znanje.

          Republičko takmičenje održava se uz pomoć lokalne samouprave i Mašinskog fakulteta Univerziteta iz Niša, rekao je direktor škole Slavoljub Stanojević i dodao da je svečan ton takmičenju dao Narodni muzej sa izložbom starih fotografija Leskovca.

        Ispred lokalne samouprave goste je pozdravila načelnica Gradske uprave za društvene delatnosti Suzana Stanković Ilić istakavši da su takmičari ono najbolje što zemlja ima u mašinstvu.

    http://www.mcleskovac.com

OŠ Josif Kostić: Zavrzlame i čarlame, predstava

мај 31, 2014 у 8:18 am | Објављено у Uncategorized | Оставите коментар
Ознаке: , , ,

LESKOVAC – U Narodnom pozorištu u Leskovcu sutra će biti odigrana predstava Zavrzlame i čarlame, u kojoj će nastupiti učenici Osnovne škole „Josif Kostić“. Predstava je deo projekta posvećenog Mesecu starog Leskovca, koji je realizovao Aktiv učitelja prvog razreda ove škole.

„Mi smo organizovali niz radionica na kojima su obrađivane starogradske pesme i igre i izrađivane grafike na ovu temu, a predstava „Zavrzlame i čarlame“ je završnica projekta.

 

 Naš cilj bio je oživljavanje duha starog Leskovca i izvornog leskovačkog dijalekta“, rekla je Vesna Pešić Životić, scenarista predstave i profesor razredne nastave u školi Josif Kostić.

Nakon premijere nastupiće Dečji crkveni hor „Branko“, a roditelji učenika pripremiće tradicionalna jela leskovačkog kraja. Profesorka Vesna Pešić Životić istikla je da je ovo prilika da se osnovci bliže upoznaju sa životom u starom Leskovcu i saznaju više o narodnoj tradiciji, s obzirom da će upravo to biti jedan od izbornih predmeta u školi od naredne godine.

Izvor: R.Lskovac

http://www.mcleskovac.com

Dragomir Radovanović: Knjiga o selu Kacabać

мај 30, 2014 у 7:19 pm | Објављено у Uncategorized | Оставите коментар
Ознаке: , , , ,

Слика

ЛЕСКОВАЦ – Народни музеј у Лесковцу организује промоцију књиге „Обредне песме, пословице и изреке пусторечког села Кацабаћ“ аутора Драгомира С. Радовановића.

У  књизи је забележен велики број народних песама и припевки, обрађене су народне пословице и изреке пусторечког краја и самим тим посебна пажња посвећена је локалној традицији и богатој култури нашег краја.

Приказане су основне одлике живота и народни обичаји који изванредно дочаравају друштвене прилике и укупан живот у селу Кацабаћ.

На промоцији ће говорити Владимир Ђорђевић, в. д. директора Народног музеја, Слађана Рајковић, рецензент, мр Мирослав Здравковић, Слађана Младеновић, социолог и Драгомир С. Радовановић, аутор.

Издавач књиге „Обредне песме, пословице и изреке пусторечког села Кацабаћ“ је Народни музеј Лесковац.

Radovanovic Obredne

Промоција књиге заказана је за уторак, 3. јун 2014. године у Градској галерији Народног музеја у Лесковцу са почетком у 18.00 сати.

Tehnička škola Crna Trava: Besplatan smeštaj i ishrana

мај 30, 2014 у 3:15 pm | Објављено у Uncategorized | Оставите коментар
Ознаке: , , , , ,

Слика

CRNA TRAVA – Osnovci ovih dana privode kraju svoju osmogodišnju đačku misiju i uveliko se spremaju u odabiru životnog puta kroz srednješkolsko obrazovanje.

Nadležno Ministarstvo prosvete ponudilo je širok spektar zanimanja koja se mogu upisati, ali te mogućnosti u malim sredinama nema, što je svakako određeni hendikep za učenike iz malih varošica i opština.

Nekada je Crna Trava kao kraj slovila za kolevku građevinarstva, ali taj epitet je nedavno izbrisan, jer zuzetno malo učenika iskazivalo želju da pohađa smer građevinskog tehničara, što je bilo osnovni razlog da je rukovodstvo škole primoralo da se odrekne apliciranja za školovanjem učenika za zanimanje građevinske struke.

Tehnička škola sa domom učenika ,,Milentije Popović“ I naredne školske godine upisaće dva odeljenja, ekonomske struke I odeljenje geodetskog tehničara.

Ekonomski tehničari u Crnoj Travi školuju se duže vreme, a od prošle godine učenici stiču zvanje I geodetskog tehničara četvrtog stepena. U želji da upisani učenici imaju adekvatne uslove, jer hteli neki da priznaju ili ne priznaju, postojeća Tehničaka škola je jedina ,,firma“ u Crnoj Travi koja radi punim kapacitetom.

Слика

-I naredne školske godine u našoj školi u prvom razredu biće upisani učenici koji žele da se školuju za zvanje ekonomskog I geodetskog tehničara. Određena žal postoji što nemamo učenike građevinske struke, ali realnost na terenu i u vremenu u kome živimo primorala nas je da priznamo stvarnost, a to je da nema dovoljnogbroja kandidata za smer građevinske struke – veli Radoje Jović, direktor Tehničke škole sa Domom za učenike u Crnoj Travi.

Koji je smeštajni kapacitet vaše Doma za učenike?

-Projektovani kapacitet doma je za 76 učenika. U školskoj godini koja je na izmaku imali smo samo polovinu ispunjenosti doma.

Koje su pogodnosti koje nudite učenicima koji od jeseni krenu u vašoj školi ?

 -U želji da privućemo sve veći broj đaka za smer geodetskog tehničara odlučili smo da i ove godine ponudimo besplatni smeštaj I ishranu za sve učenike ovog profila koji se budu odlućili da dođu I budu naši sugrađani u narednih četiri školske godine. Uz to imaju besplatne udžbenike obrazovnog i stručnog tipa.

 Слика

Da li to znači da tu vrstu privilegije nemaju učenici ekonomskog smera?

-Da, tako je. Ali učenici ekonomske struke koji su lošeg materijalnog stanja imaju isti tretman kao i učenici geodetske struke. Inače, korisnici doma koji imaju sasvim pristojan konfor u domu za tri dnevna obroka plaćaju samo 5.400 dinara na mesečnom nivou, što se mora priznati da su uslovi korišćenja doma više nego povoljni.

Koja je vaša poruka budućim srednjoškolcima?

-Pozivam ih da dođu u našu školu i naš grad gde imaju maksimalne uslove da završe srednje obrazovanje, a da pored toga uživaju u čistom vazduhu i lepotama crnotravskog planinskog kraja – rekao nam je na kraju razgovora direktor Radoje Jović.

 

http://www.mcleskovac.com

Dr Ivica Savić: Skandalozno sudjenje u Leskovcu

мај 30, 2014 у 2:55 pm | Објављено у Uncategorized | Оставите коментар
Ознаке: , , , , , , , ,

Слика

LESKOVAC – Izgubio sam spor sa „Matroparkingjugom“. Osnovni i i Viši sud u Leskovcu ne samo da po službenoj dužnosti nisu vodili računa o tome da je u sporu dva privredna subjekta nadležan Privredni sud, već su arogantno ignorisali moje eksplicitno iznete primedbe na njihovu nadležnost i stali na stranu (kada može saobraćajna policija što bi se oni izdvajali?!) subjekta privilegovanog od politike.

Zašto „Metroparking jug“ nije tražio da im doplatnu kartu za parking plati moja firma koja je vlasnik vozila već ja kao fizičko lice? Zato što bi se ispostavilo da firma ima dozvolu nadležnog organa Grada da u cilju obavljanja delatnosti može da parkira svoje vozilo na teritoriji grada u trajanju do 30 minuta.


Zašto ovo pišem? Da bi ostalo zapisanu da je presudu Osnovnog suda doneo sudija Nebojša Lazić, a Višeg suda Nikola Pešić, predsednik i Suzana Mitrović i Zoran Milošević, članovi veća sudija.

Danas sam dobio obaveštenje od Visokog saveta sudstva da je moj zahtev da se gore pomenuti smene dat u nadležnost Disciplinskom tužiocu Visokog saveta sudstva.

Ovo je i moj grad i ne pristajem da u njemu nema mesta ni za koga osim za potlačene i tlačitelje!

Zato, ne predajte se!

 

http://www.mcleskovac.com

 

Vlasotince: U Jakovljevo stigao asfalt

мај 30, 2014 у 2:50 pm | Објављено у Uncategorized | Оставите коментар
Ознаке: , , , ,

Слика

VLASOTINCE – U salu Jakovljevu, u vlasotinačkoj opštini, u toku su poslovi na asfaltiranju 1300 metara puta kroz selo. Radove vredne 6,5 miliona dinara finasira lokalna samouprava, a izvodi PZP Vranje.

-Odluka da se radi ovaj put doneta je prošle godine. Različite okolnosti su nas sprečile da I ranije uradimo posao. Lokalna samouprava će u ovoj I narednim godinama nastojati da meštanima sela u brdsko-planinskom području opštine Vlasotince olakša život asfaltirajući seoske puteve- rekao je predsednik opštine Zoran Todorović.

Слика

-Ovo je prva faza radova i ona će biti završena za vikend. Druga će početi na jesen i obuhvatiće ostatak puta u dužini od 1100 metara, do škole – rekao je direktor Direkcije za urbanizam i izgradnju Boško Stančić.

Слика

Meštanin Dragoje Krstić srećan je što vidi asfalt u svom selu, ali kaže da je trebalo i ranije da dođe, da mladi ne odlaze.

Jakovljevo se nalazi na 700 metara nadmorske visine, ima oko 300 žitelja, od čega čak 30-oro dece.

Nova Naša reč: Pomoć za ugrožene

мај 30, 2014 у 8:05 am | Објављено у Uncategorized | Оставите коментар
Ознаке: , , , ,

Слика

LESKOVAC – Leskovac, kako građani tako i privrednici, nastavlja sa prikupljanjem humanitarne pomoći poplavljenom području. Romi su se u akciju prikupljanja neophodnih namirnica aktivno uključili, dok je Zavod za javno zdravlje na poplavljeno područje uputio svoje ekipe za dezinfekciju, piše najnoviji, 21. broj Nove Naše reči.

Šta je rekao pomoćnik direktora Koridora Srbije, koji je u Predejanu prisustvovao osveštavanju tunela na koridoru 10, koliko je novca grad uložio u rušenje dotrajalog objekta u Mrštanu, i gde će se još vršiti rušenja, koji su novi predsednici leskovačkih sudova i ko se brine o tome da li ugostiteljski objekti u Leskovcu poštuju radno vreme, pročitajte u najnovijem broju Nove Naše reči.

Država iz medija izlazi do kraja godine, rekao je državni sekretar u Ministarstvu kulture i informisanja Saša Mirković, kako bi svi mediji imali jednake strartne pozicije. On je govorio i o položaju medija u Srbiji i setu medijskih zakona, čije se usvajanje očekuje u drugoj polovini godine.

Kako Nova Naša reč piše, akcija čišćenja divljih deponija do sada je dala rezultate, jer je komunalna policija registrovala samo dva slučaja bacanja smeća na već očišćenim lokacijama. U Predškolskoj ustanovi „Vukica Mitrović“ u toku je upis za predškolski pripremni program i obnova upisa za one koji već pohađaju vrtiće. Iz ove ustanove su najavili da će se u nedelju u našem gradu po drugi put održati manifestacija „ples na trgovima“, koja će ovog puta imati humanitarni karakter.

Povodom nedavne smrti velikana srpske i jugoslovenske književnosti Dobrice Ćosića, iz pera Jugoslava Tomića čitaoci Nove Naše reči mogu pročitati nešto više o susretima sa poznatim piscem prilikom njegovih boravaka u Leskovcu. Nova Naša reč prenosi još jedno sećanje novinara Danila Kocića na nedavno preminulog književnika rođenog u Leskovcu Saše Hadži Tančića, sa osvrtom na njegovo književno stvaralaštvo.

Fudbaleri Moravac Orion su pobedom u četvrtom kolu pre kraja prvenstva i teoretski obezbedili osvajanje prvog mesta i plasman u prvu ligu Srbije, piše leskovački nedeljnik, kao i o ostalim dešavanjima u fudbalu.

Leskovački pisci: Dr Dobrivoje Bošković

мај 29, 2014 у 3:03 pm | Објављено у Uncategorized | Оставите коментар
Ознаке: , , ,

Image

ЛЕСКОВАЦ, ГРДЕЛИЦА – Др Добривоје Бошковић је не само један од најбољих лесковачких писаца, него припада самом врху српске савремене литературе иако, нажалост, није много познат широј јавности. Лекар, светски путник, полиглота, музички образован и многоструко талентован, написао је више романа, драма и збирки песама.

 ДОБРИВОЈЕ БОШКОВИЋ

I

Добривоје (Јордана) Бошковић, рођен је 1936. године у Грделици код Лесковца. Основно и средње образовање стекао је у Грделици, Лесковцу и Нишу. Дипломирао је на Медицинском факултету у Београду а последипломске студије и специјализацију завршио је у Гетингену и Келну. Објавио је низ стручних радова на немачком језику. Аутор је књиге Муцање као говорна мана(Београд 1973), поема ПосланицаЧежња, Суд и усуд, драмеу стиховима: Крик понора, комедије: Грделички крос, драме: Цар Душан Силни, Растко, Српски краљеви Драгутин и Стефан Урош II Милутин и Смрт вилењака, романи.Сагореле сени, Валсоттино империјал и Пантократора рука. За роман Валсоттино Имепријал добио је престижну међународну награду Арка, истоимене издавачке куће (2007). Познат је и као композитор гитариста и певач који пише текстове и компонује своје песме.[1]

Др Бошковић је последњих година изузетно активан стваралац. За кратко време (2013) објавио је неколико књига: поеме „Грех“ и „Жена“ и драму„Антологија сујете и заблуде“.

 

II

САГОРЕЛЕ СЕНИ – Догодило се то тридесетих година прошлог века. Била је то дотад невиђена љубав двоје младих, а онда је она изненада смртно оболела од туберкулозе. Нису помогле молбе и заклињања; он је остао уз њу све до неизбежне смрти. ,,Напиши, напиши причу о тој великој љубави’’, често је говорила моја мајка Симка. Написао сам је својим сузама…[2]

%

На самом излазу из варошице Грделице, где стари и дотрајали дрвени мост премошћује мали поток Речицу, започиње свој врлетни успон изрован и узак колски пут за Велику Сејаницу грабећи кривудаво и све стрмије према брдима зеленог и питомог Чемерника и пратећи са све веће висине ток жубораве и кристално бистре Речице, која се лењо, али постојано, пробија кроз стрму и дубоку безимену клисуру необичне лепоте и величанственог утиска. Речица настаје од два, не баш водом богата, али шумна и клокотава рукавца, који се састају испред вртоглавог каменог узвишења, делом обраслог ретком и местимично бизарном шикаром, на чијој висоравни, као кула у облацима, попут птичјег гнезда, лежи згуснуто и лепо насеље бело окречених кућа које блистају на сунцу-Брођанци. Сваког јутра буљук чиле и веселе деце овог засеока, на путу у грделичку школу, акробатски се спушта низ стрми и крошњама дрвећа прерасли путељак који се завршава при самом дну клисуре, а затим на десној страни успиње све до сејаничког пута. Леви рукавац потока настаје из више хладних извора скривених у густом шипражју изнад којих се као лијане несметано шире безбројне купинове лозе чије плодове позобају разне шумске птице и глодари јер им човек не може прићи. Извориште десног и водом богатојег крака, до сада нико није открио, јер лежи у неприступачном каменом усеку окомитих литица и са гигантским степеничастим препрекама које човек без  специјалне припреме и опреме за верање уз стеновите формације, не може превазићи и савладати. Обавијен тајном, овај део Речице подхрањује машту доконих људи и бапска препредања у дугим зимским вечерима о некаквим шумским вилама чаробницама, као и о прождрљивим рептилима величине змија и великим змијама којих на другим местима нема и које халапљиво сисају млеко залуталим козама, једине у стању да се лако спусте у тајанствени и тамни амбис каменог усека. Речица својим током час жури, час је заустављају  и зајажују препреке од одроњеног камења, стварајући велике вирове и праве биотоне за мале рибе и бројне жабе и пуноглавце, као и за њихове смртне непријатеље, водене змије-белоушке, које деца без страха хватају, стављају у стаклене боце са љутом ракијом, и тако препариране носе у школу на часове биологије. У ужеглим летњим месецима: јулу и августу, у овим вировима се чобани купају и поје стоку, кличућу весело и раздрагано са самог дна клисуре, док им се ехо простире њеним коритом и вишеструко враћа натраг а брда јече од необичних и дрхтавих усклика немутираних гласова помешаних са онима који се преламају и неодољиво подсећају на јодловање алпских певача. Почев од места где се спајају оба рукавца Речице, па све до њеног утока у знатно већу Козарачку реку, овај поток посред дели поседе два веома угледна домаћинства овог краја. На њеној десној страни простиру се шуме, ливаде, воћњаци, њиве и баште породичне заједнице Фирга, а на левој Карча. И једни и други на свом поседу  имају по једну воденицу коју су наследили од својих предака и коју користе за сопствене потребе подижући на тај начин свој углед и вредност имања. Фирге су свој звучни и препознатљиви надимак добили због црне косе, тамне пути и кестерњастих очију, док су све Карче, без изузетака, поседовали изразито белу кожу, плаву косу и очи боје ведрог неба. Чланови обеју заједница били су марљиви и озбиљни људи, с тим што је код Карча преовлађивала отмена уздржљивост, а код Фирга склоност ка некој врсти лаичког филозофирања, све до мистицизма, у чему је највише предњачила Роска. Куће Карче налазиле су се на једном овећем и питомом платоу прве узвишице на левој страни пута за село Дедина Бара, одмах изнад саме варошице Грделице, која се одатле видела као на длану. Одозго се одлично видело корито Мораве, Козарачке реке и мале Речице, као и прекрасна панорама зеленог ораовачког поља које је у позадини омећено сликовитим венцем обронака питоме Кукавице. Њихове широке приземне куће биле су изузетно уредне и бескрекорно чисте, са великом верандом према поплочаном дворишту које су красиле колонаде од правих и ољуштених борових стабала подједнаке димензије, премазаних дебелим слојем прозирног лака. Велико двориште са стожером гувна у самој његовој средини, оивичује жива ограда од густог и декоративног шимшира, испред које се по целој дужини простиру два реда белих и црвених ружа, при сваком крају наслошене на две витке сребрне липе…[3]

%

Роман ,,Сагореле сени’’ писан је да га читалац доживи као панораму једне паланачке средине на југу Србије коју је писац дуго година, боравећи у туђини, носио дубоко у својој души и преживљавао је са искреном носталгијом. Без намере да прати и користи неки од начина романескног казивања, писац по свом опредељењу користи својеврсну форму, дух и осећајност којим ће на најбољи начин изразити своје намере.[4]

(…) У роману ,,Сагореле сени’’ све је људски и књижевно дубоко доживљено и делује присно и препознатљиво. Трагичност узвишене љубави двоје младих, мноштво догађаја, прича, људских судбина и нарави, очараност природом и опијеност њеним мирисом, бојом и њеном лепотом, све то заједно оставља упечатљив утисак о роману-панорами једне конретне животне средине као што је завичај.

Филозофске реминисценције и дигресије које користи разним поводом, писац интелигентно и есејистичким проступом размишљања о неминовној трагичности и неостварености савршене лепоте, о моралу, вредностима појединаца и породице, о суштини и смислу живота. Посебно се истиче његово виђење Бога и судбине, односа између добра и зла, што све заједно употпуњује и испуњава атмосферу која својом искреношћу доминира романом.

У основи свих збивања је љубав, однос међу људима и породици, природи. Али, изнад свега, то је страсна и непоновљива љубав двоје младих. Бане и Љиљана – Лили својом младошћу, лепотом и искреношћу осећања представљају у свим елементима најсветлији део универзалне и савршене љубави. Љубав је највиша одредница којом се уређује свет и живот. Писац у то искрено верује. Он пише оду љубави, али не само која везује двоје младих. То је љубав свестрана која доминира у свему што чини живот, чак и онда када је душу притисла туга и боравак у туђини.

Међутим, и поред свих напора и борбе, таква страсна и узвишена љубав не може да опстане. Она никада не може бити извориште и предуслов стварне среће, већ само наговештај нестварног сна двоје младих о срећи. Без обзира на то сазнање, њих ништа није могло да спречи да се до последњег даха боре за своју љубав.[5]

 

III

ГРДЕЛИЧКИ КРОС – Др Добривоје Бошковић, специјалиста оториноларингологије, кога инспиришу лепоте бајковите Грделице и околине и обдарени музичар, композитор, стваралац за кога су сви животни тренуци у животној вредности, написао је и објавио две посланице као епистоле за памћење, циклус лирских песама  (љубавних и елегичних), роман Сагореле сени и комедију Грделички крос.

Комедиографски текст Грделички крос је сладуњава комедија у три чина. Драмски темпо протиче у сукобима хтења. По овоме јесте прва комедија те врсте у нашој драмској литератури. Ако су само хтења главних јунака, онда је јасно што нема великих бура, трагике, ироније, сатире и сукоба карактера.

Тај живи свет је приказан у завичајном миљеу, а хумор проистиче из неочекиваних хтења и локалних израза у говору Грделице.

Радња се догађа у кафани. Комедиографски текст је једносмеран и животан. Сва хтења су реална: Боне жели да се ослободи дугова удајом ћерке, ћерка хоће да се уда за момка кога воли, мајка и баба желе да набаве контакт сочива и слушалице за уши. Ту су и Београђани који ће учествовати у кросу, Лесковчани, гости и Грделичани. Сви ликови имају разна етичка обележја, па су и хтења различита. Осећај хумора проистичке баш из тих хтења. Ликови нису типични.

Гледалац очекује крос, може ли крос да се одржи у кафани? Не може. Доћи ће Драган, студент из Београда, и рећи ће да је победник кроса.

Очекивање кроса је само вештина драматургије. То је начин да се усмери пажња на неку крупну реч, на предстојећи догаћај. Крос је загонетка, то је драмски реп, али није кључ за решење радње комедије. Крос ће помоћи Драгану  да се заљуби у Соју и да се вери са њом. Драган рецитује дивне љубавне стихове Соји. Мита ће верити Нину и рећи ће: „Грделица нам је донела срећу за цел живот.“

Џумба свира и колом се завршава комедија.

%

Чиме се посебно одликује овај комедиографски текст? Писац је познавалац локалног говора. Главне личности говоре тим језиком. Навешћу неке симпатичне изразе: и убав и ружан остварив, убавило кућу не завило, онај је рекја да жене носе штикле да гим се језик не букја по земљу, будала се не сеје, сам си ница, тера мазно на празно, боље да оклизнеш сас ногу него сс језик, имаш зета, имаш си магаре итд.

Комедија Добривоја Бошковића је као млечна чоколада. Појешћемо је смејући се.[6]

 

IV

ПОСЛАНИЦА – Поема Посланица је заснована на вишеслојној мисаоној равни, која понекад има филозофски набој. Пажљиви читалац откириће у њој фантазмагоричне боје као са неког платна Франсиска Гоје, или ће му однекуд зашумети ехо девете синфофоније Лудвига Ван Бетовена. Посланица може понети и име – књига мудрости.

(…) Као у келеидоскопу сусрећемо низ дубоких мисаоних слика, изнајансираних поетским тоновима које зраче својом унутрашњом гамом. То је поетска река у којој се огледају људске врлине и мане, чије дубине крију тајне људског сазнања и битисања.

Поема се завршава апотеозом светлости, иманентни човеку, без које нема ни будућности, ни живота.

Поетска продорност, дух којим поема звучи боја непатвореног фаталног и фасцинантног живота и специцифичан језик – била би основе компоненте које поему Посланица детерминишу као самосвојно и изузетно песничко дело.[7]

 

V

ЧЕЖЊА – У Едицији „Завичај“ недаво се појавила снажна и јединствена поема под симболичним насловом „Чежња“ песника Добривоја Ј. Бошковића из Грделице, код Лесковца.

(…) Поема Чежња (60 страна) је снажна лирска и рефлексивна певанија која говори о човековом удесу и опстајању у свету, о чежњама у туђини, о љубави према завичају и домовини, о доживљајима реалног и оностраног, о прожимању филозофског и мисаоног… У слободном стиху и разбијеном ритму, без употребе интерпукцијских знакова, значејски језгровито и сиболични сложено, песник Бошковић исписује савремену кантилену, са аутобиографским тоновима и искреним исповестима. Рецензент Љубиша Ђидић истиче да је ова збирка „језички свежа, као мисаона понорница, попут водопадне и водоплавне родне завичајне реке, која у дубини хучи набреклим емоцијама налик бајковитој дуги…“

Збирком Чежња Добривоје Бошковић је итекако обогатио књижевност наше дијаспоре и показао да заслужује већу пажњу књижевне критике и читалачке јавности.[8]

 

Image

VI

VALSOTTINO IMPERIJAL – Аутор неколико поема, драмских текстова и запаженог романа у два тома Сагореле сени, Добривоје Бошковић (1936), иначе угледни лекар из Франфурта, написао је још један обиман роман „Valsottino imperijal“ чија се изузетно занимљива радња догађа у Власотинцу, између два светска рата.

У центру збивања је драматична судбина најимућније породице мале вароши, Влаић. Гвозден Влаић је власник велике винарије која послује са целим светом, али током година доживљава личне успомене и падове. Старији син Никола одаје се пороцима и завршава у душевној болници, млађи Михаило одлази у манастир, а жена му умире током његове свађе са Николом, а сам Гвозден доживљава срчани удар… Уредник и писац Ристо Василевски добро примећује да је овим делом Власотинце у Бошковићу добило писца као што га је Врање добило у знаменитом Бори Станковићу.[9]

 

VII

СИМБИОЗА ЛИРСКОГ И ЕПСКОГ – Успешан лекар, писац стручних радова из оториноларингологије и изврстан гитариста и интрепретатор сопствених композиција, наше горе лист (рођен у Грделици пре шесдесет година), Добривоје Ј. Бошковић је и песник чија се друга поема недавно појавила из штампе и скренула пажњу на овог песника са особојним исказом и својеврсним емотивним набојем.[10]

Као песник, Бошковић потврђује стару антрополошку истину да се човеково биће испољава на различите, и често неочекиване, начине и у форми која је на први поглед страна аутентичном бићу дотичне личности. Јер, писац књиге о муцању као говорној мани и више стручних студија из медицине, дакле практичару и научнику у чијем је раду, бар се тако претпоставља, основно рацио и сув научни језик, своје биће остварује и кроз музику и поезију. Када га човек слуша са гитаром у руци, има утисак да је у питању човек са естраде који своје радости и умеће жели да подели са читавим светом, или бар са публиком која дође у салу да га слуша. Али када чита његове поеме, обе са речитим насловима (Посланица и Чежња) човек увиђа да је реч о личности која животне сокове упија кроз све поре и која се исказује најплеменитијим језиком а то је језик поезије.

У другој поеми реч је о чежњи у најширем значењу речи. То је чежња за најширим пространством човековог космоса, за досезањем дубине човековог бића, за свим облицима и видовима живљења и исказивања човековог света.

(…) Поема Добривоја Ј. Бошковића је излив једне богате душе која жели да се искаже, и исказује се у различитим сферама, уједињујући оно практично и рационално (Бошковићев основни позив и научни рад) и оно метафизичко и душевно (што је потреба унутрашњег бића). Чини ми се да се поезија овог песника може потпуније доживети и разумети ако се то зна.

 

VIII

СМРТ ВИЛЕЊАКА – Издаја, љубав и злочин, усковитлане људске страсти на подлози велике европске ноћи, предмет су заносног драмског текста истакнутог српског писца Добривоја Ј. Бошковића „Смрт влењака“. Сценски текст-медаљон који је посвећен успомени и слави великог шпанског песника Фредерика Гарсије Лорке, трепери и злати са пред нама и сам од страсне поезије, кроз коју дзвањају звуци гитаре и лирика најфиније врсте. Мали број лица, сведена радња, поједностављен заплет, стил узвишеног дијалога, све је овде у служби снажног осеђања, израза уметности и уктиње правде. Слободног замаха, аутор доводи у дотицај шпански темперамент и балканску древну мудрост, стављајући у уста андалузијских сањара стихове српског песништва. Ова универзалност лепог проширује се и на универзалност зла. Убијајући, у драстичном непосредном приказу, песника Шпаније, слепа и бесловесна сила убиј и део нас. Лорка је кроз цео овај текст жив, као што је кроз Бошковићев комад жив и општи језик вечите уметности.[11]

 IX

ЦАР ЛАЗАР – Ново и веома занимљиво дело Добривоја Ј. Бошковића доноси нам изузетну књижевну слику најзначајнијег догашаја у историји Срба, Косовске битке. Песничко дело пред нама заправо је трактат о славној бици, а сачињавају га својим стилизованим монолозима и дијалозима сами учесници, неумрли јунаци наше херојске прошлости. Аутор уноси иновацију остварујући стил који је мешавина ритмичке прозе, благо стиховане реторике и ламентације – у језику махом архаизованом и који понегде прелази у чисто десетерачки исказ који је толико близак материји, људима и атмосфери догађаја. Наоружан влеиком ерудицијом Бошковић нам обелодањује подробна историјска сазнања, аутентична имена војсковођа и учесника, састав војски, стратегију и тактику битке, па и саме речи агресора на језицима освајача. Уз демистификовање издаје, која је део косовске легенде, аутор нам је пружио богат увид у поступке готово свих значајних актера битке. У длеу је писац кнеза Лазара третирао као апсолутног цара кога је устоличио Крунски савет, Лазар је представљен као рођени син цара Душана Силног. Дело је поткано лириком, каошто је то у нежној лепој сцени растанка цара Лазара и царице Милице. Битка је приказана јасно, као на широком платну, нарочито прецизно су виђени подвизи као што је то подвиг Милошев… Патриотска, драма Бошковићева је и романтична и реалистичка, она знатно задире у појединости медиевалне политике (издаје, уцене, претње, улизивања…) приказује и идеализам и зверства и прагматичност и илузије зараћених и утицајних сила, тако да је овај поучан текст прилог и истини времена и савременој драми: и фатографској историји и литерарној фикцији.[12]

 X

САН И ЈАВА – Поема Сан и јава испевана је у једном комаду, континуирано, као један једини уздах, прегнантним, узнесеним и наизглед уједначеним тоном. То је речитатив љубави и природом омађијаног човека што најпре грца своја осећањаи рефлексије о својој љубљеној и о васељени, а после настоји да свом монологу да књижевни облик. Форма је, дакле, у другом плану. Исповест је централна, стога је у првом плану оно што се у општем говору осећајних људи једноставно назива љубавном муком. Песник влада артистичком вештином, наравно, без тога не би могао ни кренути у изражавање тако сложеног осеђања као што је љубавно, али овде нас плени сам занос, жестина, страст, сумња, двојба и бол човека фундаментално узнемиреног највећом људском и божјом тајном.

Бошковић узима страст и срећу, радост и тугу – заједно. То је оно што овај поетски исказ чини правоваљаним…[13]

 XI

КРИК ПОНОРА – Крик понора, трагедија у стиховима, ново је драма др Добривоја Бошковића, књижевника, лекара, полиглоте и светског путника, управо објављена у едицији „Сведочанства“ издавачке куће „Мирослав“ из Београда.[14]

У рецензији Слободана Јарчевића „Ураган зла и нечовештва у драми „Крик понора“, записано је да се „велики српски писац и хуманиста Добривоје Бошковић прихватио тема у својим делима какве су биле реткост у српској књижевности.“.

У романима, драмама и приповеткама, Добривоје Бошковић нам представља народне муке. Непријатељи заузимају српске државне земље и бездужно убијају, прогоне и пљачкају српски народ. На тим несрећним раскрсницама судбине народа и државе, српски владари и племићи чине све да би спасили што се спасти може – пише у рецензији.

У овом делу, поред крика Срба убијених и бацаних у кршке јаме, Бошковић је представио истовремено и крик Цивилизације. Крик од бола, јер је Намачка одлучила 1933.да биолошки истребљује Србије, Роме и Јевреје. То је тема трагедије узвишеног духа лекара Бошковића – оцењује Јарчевић.По његовој оцени, „у светску књижевност улази ова трагедија др Бошковића чији садржај ће потрести савремена покољења европског човека.“

У Прологу др Добривоје Бошковић, између осталог, пише: „Савест ми није давала мира. Свестан огромних жртава мога народа у Другом светском рату који је претходни режим силом једнопартијске власти углавном заташкавао, морао сам написати ову трагедију – прву такве врсте у свету, како бих се на достојан начин одужио онима који су главом платили веру у човечност и своје суседе, као и у заједничку државу јужних Словена.“

Драма „Крик понора“ – трагедија у стиховима – посвећена је сенима српског хероја и борца за истину и правду доктору Милану Булајићу, а има два чина и девет слика (три у првом и шест у другом чину).

Др Добривоје Бошковић, изванредни мајстор романа, поезије, музике и научних дела, како уочава познати српски писац Лаза Лазић, припада још увек старом типу књижевника високе осећајности. Срећом, независан писац, он је сва своје дела остварио на основу ове осећајности, виспрености, истине и лишености сваке рачунице која би могла да га доведе, као многе друге писце, до славе, почасти и признања, а услед неког нарочитог артизма, модерности или популарности. Веома познат и омиљен код публике и поред знатног броја дела, др Бошковић, ту бих се сложио са оценом Лазе Лазића, воли више да живи помало у сенци, рачунајући само на уметнички допринос.За „Крик понора“ – такође бих могао да се сложим, са Лазићем – својеврсне сценске поеме, драме или игроказа, у којој је дата слика потресне трагедије, својеврсна је пишћева исповест због злочина над Србима у данима квислиншке Независне Државе Хрватске. Писац је најикскреније изразио ову трагедију као трагедију појединаца! Не масе. Као ретко где у срској литератури, др Бошковић је испричао истиниту драму, наводећи људе и догађаје, жртве тиранске одмазде, који су изгубили своје снове, свој дом и свој живот.

Страхота и језа крашких јама у које су бацане труднице, мала деца, старци и младост српских села, драмски су тако приказани да изазивају бес, али и жељу да се тако нешто никада више не понови!

Могло би се рећи да је „Крик понора“, примећују и други, усуђујем се да то кажем, „добро замишљен и одмерен реситал“ где долази до изражаја – као у великим драмама – снажна назначена слика- сцена клања и насиља.

Могли бисмо се усудити да изрекнемо оцену, као и Лаза Лазић да је ово дело др Добривоја Бошковића – велико као Горанова „Јама“, као „Мајка православна“ Владимира Назора или поеме Скендера Куленовића.

Кроз комплетну драмску радњу наглашен је крик, ту су и страдали, и преживели који жале што нису умрли, али ту је и утеха оних који могу да сведоче, да одају све почасти страдалницима народна српског у вихору Друга светског рата. Да закључим занимљивом на самоме крају рецензије Слобдана Јарчевића: Све ће се јасно видети, кад трагедија „Крик понора“ буде на позоришним даскама. Надајмо се да то неће бити избегавано.“

Ова драма се једино може разумети као опомена, а не оптужница, као слика над којом се треба замислити где смо били, где смо сада и куда тежимо![15]

 XI

ГРЕХ – Ево новог, изузетног дела хуманисте, савести човечанства, веома плодног писца, лекара, бесребрника, композитора, певача и гитаристе Добровоја Ј. Бошковића. Бошковић је песник другчији од свих. Оригиналност, самосталност и независност писца, како у књижевности, тако и у личном животу и односу субјекта према свету, увек је била, и остала, највећа препорука да читалац обрати посебну пажњу његовом делу. У мору уједначених, начину и захтеву времена оданих и послушних уметника, највише вредности су увек на страни нарочитог и храброг аутора, који у своје оствареања једном речи све од своје уметности, од знања и учености, од свога угледа и вере, од свога живота, да би изразио лично, искрено и дубоко виђење човека, друштва и света, васионе и себе самог. Бошковић је писац лирских песама, поема, приповедака и драмских дела у којима је осветлио, пре свега, своју мудрост и висок таленат, а затим изложио  бескомпромисну критику према стању човечанства и човека, потом своју мисао о васиони и Богу, солидарност према жртвама свирепог зла у историји и у нашој савремености. Запажена су његова драмска дела о великанима српске владарске лозе Средњег века, али и књиге о песницима света (Гарсија Лорка), те велики број приповедака и романа о суштој реалности нашег домаћег живота. Као лекар истакао се својим научним радовима из оториноларингологије, а као композитор, певач и гитариста дао је велики допринос селекцији и интерпретацији најлепших песама народа, песама које ће, као и најбоља дела уметничке књижевности, живети докле год буде живео овај народ. Вадра и строга слуха, природа Бошковићева увек га је држала са народом коме је помагао несебично и као лекар и као једноставни тумач најлепших дела наше народне музике, и као потпуни стручњак за интерпретацију вокалне музике, као и познавалац музике уопште.

У поеми Бошковићевој која је пред нама, стао је овај стваралац на највиши степеник свог уметничког успона. У исто време он је своју поезију и своју мисао изложио највећој проби, највећем искушењу које писац може доживети. Посветиос е теми хришћанске и опште људске филозофије, притом најчешће одредници живота свакога човека на земљи, греховности. Позабавио се грехом, улажући у свој поетски спис најдубља своја знања, осећања, а уз то свој људски и уметничи порив да схвти, осуди, упозна и опише најстрашнију људску особину: грех. Бошковић је поступио као песник, не као моралиста или научник, написао је своју песничку студију из срца, тако да, местимично, читајући ово дело, осећамо чисто усхићење, а поред тога и аутенични страх Божји, јер је у овом делу извршена једна специфична анатомија универзалног морала љуског, потресна, занимљива, полемична, критична, а опет некако нежна и приљежна људској души, души која хоће истину, а не расправу, песничко дело, а не сувопарни научни трактат.

(…) Истини за вољу мора се нешто рећи и о песниковом језику и песничком облику. Ова поема је написана у форми продуженог дистиха. Овај дистих у сасвим слободном такту који је у складу са бираним речима, што сме по себи имају ритмичко музичку вредност, носи и риму. У господском, понекад наизглед прозном току стиха, са заградма, умецима и објашњењима, постоји слик на крају, чија је дужност да одједном мало подигне исказ и да допринесе одјеку и утицају риме на следећи одсек литерарног казивања.

(…) Решење, најзад, „питања“ греха песник види у стриктном поштовању вере, као израза коначног духовног пробуђења људи, па и целог човечанства. Упознат с Православљем, религијом, вером и хришћанском догматиком Српске православне цркве, песник аподиктички смата да би враћање и уједињење свих хришћана и њихово приступање Православљу, решило питање конфесија, вере и самог живота.

(…) Као каква раскошна катедрала диже се поема Грех у видном пољу нашег духа, и наше литературе, и читајући ове стихове ми као да чујемо њен звон. Црквењак овог храма, учени скромни роб Божји Добривоје не жељаше (како би он сам рекао) да дигне овом црквом себи споменик. Он само истиче потребу да се свет пробуди, прегне и да, пробуђен, промисли да се сети и покаје. Међу покајницима је и он сам, архитекта ове творевине, певач њених псалама и скрушени молитељ, коме је Бог подарио снагу пера, хумано срце и глас подобан да одјекне у црквама, библиотекама и са концертних подијума.[16]

 XII

ЖЕНА – Поема „Жена“ испевана је у једном комаду, континуирано, као један једини уздах, прегнантним, узнесеним и наизглед уједначеним тоном, то је речитив љубави и прородом омажијаног човека што најпре грца своја осећања и рефлексије о својој љубљеној и о васељени, а потом настоји да својем монологу да књижевни олик. Форма је, дакле, у другом плану.[17]

(…) Бошковић узима страст и срећу, и радост и тугу – заједно. То је оно што овај поетски исказ чини правоваљаним. Тај његов текст без интепункције, стихови овог спева, нижу се местимично као у бунилу и песник се нигде не лаћа разјашњавања, објашњења – како је заорао, тако после шесдесетак стана излази напоље, у вис, у небеса. Његова искреност и приврженост теми, и предемту његове ефекције, води нас преко свих језичких, стилских, прозодијских неравнина, и чак ми ни не назиремо рационалну идеју његове песме, али док читамо, осећамо се добро, и лепо, у аутентичном естетском доживљају. Ова је поема уз то богата прордном атмодфером. Нарочито је она обмотана, увијена, ушушкана у биље, у буколичку и аркадијску флору поља и ливсда јавичаја.

(…) Стихови су понегде дотакли дотакли и еротско, али атмосфера је, нарочито у првом делу књиге, вилинска. Шумска бића, пољски народ, збор девица красних, птице, ваздух, вода и звезде, све је то умешено у великим кошмар љубави. сам интнзитет доживљаја наговештава једну унутрашњу драму, која ће ускоро и уследити, пошто се поема најзад успиње и до антитезе лагодног задовољства и почиње да бруји стрепњом, патњим и сумњом.[18]


[1]Добривоје Бошковић, Сагореле сени, Књиготека, Београд 2002, стр. 498. и Добровоје Бошковић, Цар Душан, Арка, Смедерево, 2011 (предњи део корица).

[2]Напомена: Тако почиње роман Добривоја Бошковића Сагореле сени, два тома, око 1.000 страница, Књиготека, Нови Београд 2002. У потпису увода стајало је Аутор, а роман је посвећен брату Драгољубу. Роман сам позајмио из Народне библиотеке у Лесковцу. Аутор је у посвети написао: Библиотеци мог завичаја. Добривоје Бошковић

[3]Одломак из првог поглавља првог тома Свитање. Први том романа Сагореле сени има, иначе, следећа поглавља: Свитање, Пламен љубави, Страст и сумња, Заручење и подозрење, Узнесење и стрепња, Идила и клетва. Други део романа се састоји из следећих поглавља: Нарушавање, Понор пакла, Патња и Нада.

[4] Јован Д. Ђорђевић, Трагичност узвишене љубави, Сагореле сени, Књиготека, Београд 2002, Помак, бр.  25/26, јануар – јун 2004, стр. 24. Напомена: Видети опширније у поглављу о Јовици Ђорђевићу.

[5]Књижевно-издавачка задруга Књиготека доделила је награду Златни венац Добривоју Бошковићу за роман Сагореле сени, у два тома. Радња романа догађала се тридесетих година прошлог века и говори о великој и трегичној љубави двоје младих . Она задобија тешку и у то време неизлечиву болест туберколозу, али он не жели да је напусти. Ту је и више питорескин епизода личности које на живописан начин осветљавају једно време.

[6]Станко Ђорђевић, Добривоје Бошковић – Грделички крос, приказ, Наша реч, Лесковац 1999. Напомена: Објављујемо комплетан критички осврт С. Ђорђевића, професора и писца. О њему у посебном делу ове студије.

[7]Милутин Алимпијевић, Посланица, извод из рецензије. Напомена: Прилог објављен у Европском експресу, 14. децембар 1993. године. Напомена: Поема Посланица је прво песничко дело Добривоја Бошковића.

[8]Милутин Ђуричковић, Лирска поема, оцена поеме Чежња, В. новости, 2001.

[9]Драган Богутовић, Добривоје Бошковић – „Valsottino imperijal”, породична сага, Вечерње новости, новембар 2011. Међународни жири је награду Арка доделио овом роману Добривоја Бошковића.

[10] Н(иколај) Т(имченко), Симбиоза лирског и епског (Добривоје Бошковић, Чежња, Багдала, Крушевац 1996), Помак, бр. 5, 1997, стр. 27. Напомена: О поезији др Бошковића видети пославње о Панорами лесковачког песништва.

[11]Лаза Зазић, извод из рецензије, Смрт вилењака, Арка Смедерево 2010 (корице драме).

[12]Лаза Лазић, извод из рецензије, Добровоје Бошковић, Цар Лазар, драма, Арка Смедерево 2011 (на последњој страни корица књиге)

[13]Лаза Лазић, извод из рецензије, Добривоје Бошковић, Сан и јава, Арка Смедерево 2011 (на последњој страни корица).

[14]Данило Коцић, излагање на промоцији драме Добривоја Бошковића: „Крик понора“, трагедија у стиховима, Књижевно вече др Бошковића, Лесковац, Лесковачки културни центар, 2. новембра 2012. године

[15]Данило Коцић излагање на промоцији драме Добривоја Бошковића: „Крик понора“, трагедија у стиховима, Књижевно вече др Бошковића, Лесковац, Лесковачки културни центар, 2. новембра 2012. године.

[16]Лаза Лазић, Расуло времена, Добривоје Ј. Бошковић, Грех, поема, Македонски информативни и издавачки центар, Панчево 2013, стр. 127-134.

[17]Лаза Лазић, Једна понесена и искрена љубавна поема, Добривоје Бошковић, Жена, поема, Македонски информативни издавачки центар, панчево 2013, стр. 239.

[18]Лаза Лазић, Једна понесена и искрена љубавна поема, Добривоје Бошковић, Жена, Панчево 2013, стр. 239. Напомена: Томислав Н. Цветковић, „Од Грделице до Пекинга“, запис о Добривоју Бошковићу, Наша реч, октобар 2010. године: „Када у туђем свету сретнеш свог човека, Србина – намах те обузме осећање радости. Ако ли је, пак, тај човек из твог места живљења, или ближе околине, свеједно, још ако је похађао исту школу, чији си и ти ученик био, онда твојој радости нема граница. Стежете руке као најрођенији. Грлите се као најмилији. Управо сам то доживео приликом недавног боравка у Немачкој, у Франкфурту на Мајни, граду са највећим аеродромом у Европи и највећим сајмом књига у свету. Срео сам се са Добривојем Бошковићем, Грделичанином, одличним учеником Лесковачке гимназије, некада најмађим југословенским лекаром (факултет је завршио са 22 године). И само то је било за радовање. (…) И вратиће се др Добривоје Бошковић.Он никада и није отишао из света нашег у туђи свет. У то смо се уверили после вишечасовног разговора у кући председника Југословенске књижевне радионице у Франкфурту на Мајни Милутина Алимпијевића, члана Удружења књижевника Србије на привременом раду у Немачкој.

Напомена: У једном од писама, др Бошковић је поручио је аутору књиге Лесковачки писци и њихово доба: „Драги мој пријатељу! Сваки пут када чујем твој глас или ти се писмом обраћам, срце ми заигра од задовољства. То сам ти сто пута рекао, али ти због твоје честитости заслужујем и много више. Ти си мој духовни брат“.

http://www.mcleskovac.com

Следећа страна »

Create a free website or blog at WordPress.com.
Entries и коментари feeds.